петак, јун 21, 2024

INTERVJU Dušan Petričić: On broji glasove, njegovi su džipovi što kruže oko izbornih mesta…

Slične objave

Podeli

Autor: Predrag V. Popović

Dušan Petričić je decenijama jedan od istaknutijih domaćih karikaturista. Njegove karikature i crteži o Beogradu su postali deo kulturno-istorijskog nasleđa glavnog grada Srbije i nešto sa čim se identifikuju generacije ljudi. Za portal N1 govori o predizbornoj kampanji, opoziciji, cenzuri i naravno Beogradu. 

Kako bi nacrtali kampanju za junske lokalne izbore?

„Za najnoviji broj Radar-a nacrtao sam karikaturu/apel kojom iniciram potragu za izgubljenim narodom i koja precizno oslikava sva moja sumorna razmišljanja o istorijskom trenutku u kome živimo. Neverovatno je koliki procenat ove nesrećne populacije ne ume, ne može ili neće da vidi kako je sve u čemu učestvujemo, (pa tako i junski lokalni izbori) jedna velika farsa i prevara.

Ilustracija: Dušan Petričić

Da li se neko još seća kako je ovaj naš Jozef Eskobar (savršeni klon Gebelsa i Pabla), u vreme kada su počele permanentne i ničim prekinute izborne lagarije koje traju već 12 godina, na sav glas urlao kako ga ova opozicija nikada i nigde ne može pobediti i da će, ako samo poželi, vladati 100 godina. Mi smo sumnjali u to, a on je znao. Kako?

1. Sve pare ove države i ovog naroda je opljačkao i u njegovom su džepu.

2. Sve najvažnije medije, elektronske i štampane, stavio je pod svoju kontrolu.

3. Sve institucije, vojska, pravosuđe, policija, DB, njegovo su vlasništvo.

4. Njegovi su crni džipovi sa zatamnjenim staklima koji kruže oko izbornih mesta.

5. On broji glasove i objavljuje rezultate glasanja.

I šta se tada događa? Prvo, opozicija odlučuje, protivno svakom zdravom razumu, da prihvati osvojene mandate i uđe u parlament, čime nedvosmisleno poništava svoj stav o pokradenim izborima. Drugo, seda za sto sa lopovima da prodiskutuje o eventualnim promenama uslova za ponavljanje izbora na lokalnom nivou. Na poziv lopova, pregovorima prisustvuje i ambasador Sjedinjenih Američkih Država gospodin Hil. Gore nabrojanim argumentima, lopovi obrazlažu ujedinjenoj opoziciji da sa gađenjem prihvataju samo nešto malo i nebitno od njihovih predloga.

Ujedinjena opozicija se raspada. Jedan deo ostaje pri prvobitnoj odluci da nema izbora bez drastične promene uslova. Drugi deo, podržan od lopova i od gospodina Hila, odlučuje da izađe na izbore i kreće u besomučnu kampanju ubeđujući nas kako izbori nemaju alternativu.

6. Ima otvorenu podršku Amerike, Evrope, Rusije i Kine.

7. Ne sme ni po koju cenu da izgubi jer će i on i njegovih 40 razbojnika završiti na doživotnoj robiji.

Jer dobro zna, mnogo bolje od nas, šta su ovih 12 godina radili. To je prosta matematika. Da li se nešto promenilo do dana današnjeg? Zar vam i dalje ne zvuči cinično poziv za izlazak na izbore?“

Kako vidite opoziciju?

„Hajdemo sada malo o toj nesrećnoj opoziciji, koja ga, zaista, nikada na izborima ne može pobediti. Prošlog decembra im je Jozef Eskobar prvi put u poslednjih 12 godina namestio loptu na volej. Vidljivo i preko svake mere je pokrao izbore. Vidljivo čak i za Ameriku i Evropu koje su to priznale i podvukle u svojim izjavama i rezolucijama. Prvi put ujedinjena (ma šta to značilo) opozicija svečano izjavljuje da više nema zezanja i traži nepriznavanje izbora. Dakle, jedini logičan potez!

Ilustracija: Dušan Petričić

Opozicija je imala fantastičnu šansu da bar malo povrati izgubljeno poverenje birača time što će doslednim i nepokolebljivim stavom odbiti, u svoje ime i ime naroda koji predstavlja, da dalje učestvuje u očiglednoj prevari, otimačini i zločinu. Takav odlučan i ozbiljan stav bi i Amerika i Evropa, pre ili kasnije umele da cene i podrže, a ne ljigavo i neodlučno kolebanje. To je taj volej koji im je Jozef Eskobar namestio.

Umesto toga, deo predomišljene opozicije urla na sav glas: izbori nemaju alternativu! Što me neodoljivo podseća na višedecenijsko zapomaganje ogromnog dela nacije – Ne damo Kosovo, Kosovo je srce Srbije! I kao ovaj moj izgubljeni narod sa karikature u Radar-u ne ume, ne može ili ne želi da vidi da su i Kosovo i izbori odavno izgubljeni.

Čak i od pametnih i ozbiljnih ljudi čuo sam stav da će onaj deo opozicije koji ne izađe na izbore definitivno biti politički mrtav. Pobogu, pa ko uopšte veruje da je opozicija i do sada bila politički živa. Prisutnost opozicije meri se nekim drugim kriterijumima“.

„Bojkot je pogrešan termin“

„Da budem sasvim jasan, reč bojkot je pogrešan termin. Ja nisam za spavanje i odustajanje, nego za borbu. Ali ne borbu izlaskom na lažne izbore, već borbu novim, svim mogućim sredstvima koja nam stoje na raspolaganju, a ovako sluđeni ih ne vidimo. Ne mogu, a da opet ne pomenem, ma koliko to zvučalo lično, primer demonstrativne ostavke gotovo kompletne redakcije bivšeg NIN-a u znak neslaganja sa neobično ustoličenom novom vlasnicom čuvenog beogradskog magazina i najavom nove izdavačke politike, a u znak podrške novom glavnom uredniku Vesni Mališić. Jedinstven primer solidarnosti u ovom našem tunelu.

Čak iako nismo sasvim sigurni šta treba raditi, možemo jasno videti šta pouzdano ne smemo raditi. Ne smemo učestvovati ni u jednoj jedinoj ujdurmi koju nam ova mafijaška vlast nudi, zaključno sa izborima. Ne dajmo im legitimitet. To su njihovi izbori, po njihovim pravilima. Neka se igraju sami“.

Koji nagoni su jači?

„Jesmo li sposobni za to? Nemam pojma. Ali znam da uporno sedenje na ringišpilu koji se sve brže vrti, a opasno se nakrivio, sasvim sigurno ne vodi u bolju budućnost. U tome moramo ostati dosledni i nepokolebljivi. Onoliko dosledni i nepokolebljivi koliko su to Jozef Eskobar i njegovih 40 razbojnika u odbrani svih zločina koje su počinili i sveg enormnog blaga koje su od nas oteli.

Uvek se pitam kako je moguće da je njihov nagon za očuvanjem opljačkanog toliko jači od prirodnog nagona ove nesrećne nacije da svojoj deci obezbedi sigurnu i dobru budućnost, dakle, od prirodnog nagona za produženjem vrste. Ali, Srbi su i u toj stvari originalni i neponovljivi.“

Ilustracija: Dušan Petričić

Kako izgleda Beograd danas iz ugla umetnika?

„Pogledajte gradonačelnika. Eto, to vam je Beograd.

Ili, da budem manje ciničan, ali, bojim se, opet sa istim rezultatom. Ja sam uvek verovao da jednu sredinu, u ovom slučaju grad i još preciznije, Beograd, najtačnije oslikavaju ljudi koji u njemu žive. I oni obični, na ulicama i u gradskom prevozu, a još više oni istaknuti, tzv. elita. U mojoj mladosti, to su bili Ivo Andrić, Bojan Stupica, Nikola Dobrović, Zuko Džumhur, Koča Popović, Dušan Radović, Mira Trailović, Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Zoran Radmilović, Bekim Fehmiu, Ivan Tabaković… Gradonačelnici su bili, između ostalih, Branko Pešić, Živorad Kovačević, Bogdan Bogdanović…

A danas? Pomenuh jednog, na početku odgovora“.

Uvek ste imali problema sa cenzurom, da li bi uporedili nekadašnju situaciju sa današnjom?

„Evo razmišljam već neko vreme i nalazim da mi je veoma teško da odgovorim. Zapravo, iako na prvi pogled deluje apsurdno, ja u današnjem društvu radim političku karikaturu hrabrije i beskompromisnije nego nekad, u socijalističkoj Jugoslaviji. Ali, verovali ili ne, ja sam se tada, u toj i takvoj Jugoslaviji osećao neuporedivo slobodnije, zdravije, optimističnije nego sada.

Ilustracija: Dušan Petričić

Kako je to moguće? Moj zaključak je da danas živimo u vremenu totalno poremećenih vrednosti, vremenu laži, pravara i manipulacija, pa je i sloboda koju imam radeći političku karikaturu, zapravo samo privid. Teška i neprobojna kontrola masovnih medija ostavila je samo jedno bedno, uzano prozorče sa pogledom na svetlarnik i moje slobodne i tačne ideje koje pokušavam da prenesem karikaturama dospevaju samo do ograničenog, za despotsku vlast, bezopasnog kruga ljudi. S druge strane, verujem da je, uprkos svemu, i to dovoljno. To je ćelija koja će preživeti ružna vremena“.

Koliko su i zašto smeh odnosno satira važni u poliitičkoj borbi?

„Prvo, ovo čemu danas svedočimo, sve je, samo ne politička borba. Taj termin odavno više ne važi. Ovo je borba za preživljavanje, koje ogroman deo nacije uopšte nije svestan. Kao i obično, kada postane svestan, biće kasno. Ovo je borba za ponovno uspostavljanje civilizacijskih vrednosti koje smo, nažalost, aktivnim i osmišljenim angažovanjem mafijaške vlasti i nepažnjom i nebrigom velikog broja pametnih i obrazovanih ispustili iz ruku i sada se batrgamo i zapomažemo. Logično da su u tom zapomaganju i batrganju smeh i humor od neprocenjive važnosti. Doduše i smeh i humor odavno su gorki, u skladu sa poremećenom realnošću, pa moramo da se navikavamo i na tu gorčinu.

Uprkos svemu, verujem da se približavamo raspletu. Trenutku odsudnom za budućnost ove nacije. Moramo biti spremni za taj trenutak i znati da će opet, kao uvek do sada, put kojim budemo krenuli zavisiti pre svega od nas. Ako ponovo budemo nesnađeni, ljigavi i neodlučni i dozvolimo iz bilo kog razloga da se zločinci, koji su tako sistematično unakazili prošlost, sadašnjost i budućnost države i naroda izvuku i prođu bez zaslužene kazne, onda smo konačno odustali od pristojnog učešća u istoriji.

Ne zato što bismo ostali uskraćeni za zadovoljstvo osvete. Već zato što bi brojne potencijalne lopuže, probisveti i zlikovci dobili fantastičan dokaz da se zločin isplati. Ovakav moralni i svaki drugi sunovrat nacije ne rešava se, kako bi logično bio red, na izborima. Izborima u organizaciji i realizaciji lopova. U to sam siguran.

Postoje drugi načini i sredstva. Ali da li će se i kada neko setiti tih sredstava i potegnuti za njima, u to nisam siguran. Za početak, verovatno bi oni izgubljeni ljudi sa moje najnovije karikature u Radar-u morali početi da skidaju ruke sa očiju, usta i ušiju.“

(N1 Srbija)