Ivan T. Srdanović
Ljudska i manjinska prava se mogu zloupotrebljavati kao i svako drugo dobronamerno nastojanje.
Republika Srpska (RS) u Bosni i Hercegovini (BiH) je lep primer da dobra namera može da donese opasne i zle posledice. Nadam se da Zajednica srpskih opština (ZSO) na Kosovu neće poći tim putem i tako umesto opšte dobrobiti služiti političkim avanturistima za destabilizaciju, ucenjevanje i blokadu napretka čitavog Kosova.
Opsesija granicama, zaokruženim teritorijama i vekovnim ognjištima u priličnoj meri zamagljuje pitanja stvarnog života građana Balkana.
Problem je što, zbog intelektualne lenjosti i konformizma, elita svet i dalje tumači u misaonim ključevima XIX veka i strategijama nastalim u doba uoči Prvog svetskog rata.
Zato je tako teško naći kompromise, a još teže ih sprovoditi.
Političari se ponašaju kao da su borci u ringu a ne saradnici na polju na kome je glavni i jedni cilj boljitak svih građana Balkana.
Zanimljivo je da im građani aplaudiraju kad god zadaju udarac „protivniku“, pa čak olako prelaze i preko niskih udaraca.
Osim zluradosti ne postoji nikakav razlog da se na rešavanja političkih problema gleda iz ovakvog ugla.
Jasno je da se iza inata ne krije nikakva dobra volja prema manjini X na određenoj teritoriji na kojoj matica Y nastoji da je zaštiti. Vlasti Y su, zapravo, u stalnoj predizbornoj kampanji u kojoj se oštrenje zuba prema vlastima u susedstvu ocenjuje kao najjefiniji a najefikasniji poen, dok, sasvim realno, tamošnja manjina X od toga može imati samo štetu.
To je i vrapcima jasno, baš kao što je jasno i da sit gladnom ne veruje.
No, lako je sa Dedinja urlati na Prištinu, Zagreb ili Podgoricu.
U prostoru koji se nalazi između velikih balkanskih centara ljudi je ionako sve manje.
Voljno ili nevoljno građani Balkana se ionako seljakaju u velike radove i donose im silan novac.
Tako svakodnevno postaje sve teže onima koji su ostali kod svojih kuća i imanja.
Čamotinja i strah se uvlači u duše onih ostaju.
Istina, zbog tog straha i mi, stanovnici velikih gradova, odlažemo putovanja, pazimo gde se zaustavljamo i ostavljamo kola. Spremni smo da satima čekamo na granicama, da vozimo stotine kilomatara obilaznim putevima kako bi dobili ulazne pečate u pasošima, da strepimo od „naših“ i „njihovih“ navijača, pijanaca i bagre.
Ako je cilj pomirenja Balkanaca da svi zajedno uživamo u životu i ponosimo se što smo rođeni na možda ponajlepšem parčete Evrope, onda je jasno da se inatom ide u pogrešnom pravcu.
Zlurada misao kako je naša dobrobit da komšiji crkne krava pretvara se u ideologiju.
Pisac ovih redova smatra da je za širenje, sprovođenje i implementiranje „politike inata“ na ovim prostorima najodgovorniji Beograd.
Možda je „krivica“ balkanskog megalopolisa što je postavljen tako da i sam pogled sa Kalemegdana izaziva sujetne ljude na misli o nekom, bogom danom, imperijalnom centru? Možda bi, stoga, vraćanje prestonice u Kragujevac moglo biti lekovito i otrežnjujuće? Moguće je da je razlog i veličina Beograda zbog koje se palanački duh lako može zaraziti opasnom bolešću grandomanije?
Romantičarska nacionalna ideja je kao poručena za ljude ozbiljno obolele od kompleksa veličine.
No, mislim da je čak i većini nacionalista jasno da se njihove ideje bez mnogo krvi ne mogu sprovesti. Osim kompletnog iseljenja stanovništva i stvaranja etničkih ćistih područja nikakve druge ideje moja malenkost u njihovim pričama ne vidi.
Zanimljivo je da nacionalisti politiku iseljavanja brane izrazima kao što je „realnost na terenu“ sasvim, pri tome, odbacujući misao da se realnosti stvaraju i da su za njih itetakao upravo nacionalisti sami odgovorni.
Ali sasvim je čak i njima jasno da je saživot jedina alternativa beskrajnom ratovanju.
Saživot u dugom i upornom nastojanju da se stvari popravljaju je jedino oko čega bi, da su pošteni, političari mogli da govore.
Alternativa izgrađivanju saživota, sa ciljem stvaranja poverenja i prijateljstva je košmar koji vodi samo u jednom pravcu a to je nasilje.
Nasilje nisu samo ratovi već i ona najstrašnija kazna na koju ljude može osuditi život a to je uzaludnost.
Zbog toga ljudi (često upravo oni u čije ime se zlo čini!) žele da počnu nove živote tamo gde misle da će to za njih i njihovo potomstvo imati smisla.
Piscu ovih redova se čini da se razumni razlozi za izvesnim autonomijima koje uočavaju specifičnost jednog kraja ili oblasti gotovo po pravilu zloupotrebljavaju.
Balkancima neće biti bolje dok se političari ne okanu mesijanskih uloga, mitova, predrasuda i svih zloupotreba izraza „narod“ u političke svrhe.
Za početak lepo bi bilo da se vođe okanu uvreda i ružnih reči.
Nije pristojno ni svoje građane vređati, a kamoli tuđe. Nije ljudski i pošteno galamiti o trnu u tuđem a ne videti balvan u svom oku.
Žalosno je, ali u Srbiji ima političara koji su gotovo na samom državnom vrhu a ipak se ne libe da o Albancima, Bosancima, Hrvatima, Crnogorcima i Makedoncima govore prezrivo i uvredljivo.
Skaredno zvuči kada ljudi, i to upravo oni koji su bili na vlasti i u vremenima kada su se činili strašni zločini, sami sebe proglašavaju žrtvama. Iako su pod njihovim palicama u masovne grobnice nadomak Beograda dovožene stotine leševa ljudi, žena i dece, iako su oni udobno živeli kada su neki drugi ljudi stradali lako im je da u ime naroda zapomažu.
Za mržnju i vređanje nema nikakvog opravdanja.
Onaj ko govori o tome kako je ona druga strana loša, mora računati da će zaista biti u pravu ako dođe do incidenta, ali je za njegovo izbijanje i sam, bar delimično odgovoran pa i kriv! Konačno, kao što u svakom žitu ima kukolja, tako se i u svakom narodu može naći dovoljno praznoglavih tipova sklonih nasilju prema slabijima i manjinama.
Takvima je malo, veoma malo potrebno dosoliti.
Dokle god je nečija nesreća izvor lakih političkih poena ne možemo očekivati da čitav Balkan, a ne samo veliki gradovi, postane dobro mesto za život.
Do tada ćemo imati politički marketing tipa – građani ovog sela oprali su veš ovim sjajnim, a onog drugog nekim lošijim praškom…
