Nenad Prokić
Otišao je najelitniji savremeni umetnik u Srbiji. Odavno je rekao:
„KADA JA UMREM NEĆE MI BITI ŽAO ŠTO NAPUŠTAM OVU DUPEGLAVU I KORUMPIRANU SRBIJU. ZEMLJU OSTAVLJAM VAMPIRIMA I KVISLINZIMA. SLUGE NE RAČUNAM.“
Uvek kada ode neko ko samim svojim postojanjem obećava neko ispunjenje, ostaje samo da se zagledamo u lišće koje se njiše na vetru.
Nikad nisam sreo Rašu bez Marinele, a decenijama sam ih sretao. Tako je bilo donedavno. Video sam jednog dana Marinelu samu na uglu Krunske ulice. Znao sam da nešto nije u redu. Nisam skupio hrabrost da priđem i bilo šta pitam. Sve je bilo jasno.
PAKAO I
Raša Todosijević 1999.
Korigovano 12. 07. 2010.
Juče sam se šetao senovitim trotoarom Bulevara Revolucije. Beše ugodno letnje jutro puno umilne svetlosti i neke praznične ustreptalosti; vreme je bilo kao stvoreno za razbibrigu i luda mladalačka sanjarenja. Kraj mene je defilovala tušta i tma uniformisanog djubreta; svakojaki ljudski ološ i siktave nakarade. Kada samo pomislim da i u mojim venama teče ponešto od prljave krvi tog ljigavog soja grabežljivih pedera, ulizica i sakatih vodonoša dođe mi da odmah promenim ime, državu i državljanstvo. Neka bi se budala još i mogla ubediti da je pod razlistalim bulevarskim drvoredima sve bilo mirno i potaman, ali sam ja svojim trećim okom jasno video da su karnevalski kovitlaci, komešanje svetine, drečave parade prodanih duša, podskakivanja i divlja popovska njakanja, samo utvarni oblici grozomorne smrti, velelepno udešena Sotonina scenografija, naprosto drugi prikaz izlivanja nabujale kanalizacije čiji jalovi mulj sa sobom dovlači protuve najnižeg roda, pohlepne služavke i njihov rugobni nakot.
Ne mareći za tim gangrenoznim narodom, kome je usud zapisao večna vraćanja u tamu pećinskih brloga, ja sam staloženo brusio svoj ukus čitajući meni omiljene odlomke Danteovog «Pakla». Dok sam sav zanesen listao stranice njegovog ljupko sačinjenog zingšpila, gutajući svaki refren, svako slovce, najedared mi pade na pamet da od Aligjerija nešto maknem, da neko omanje poglavlje tobože pozajmim do sutra pre podne, a da u međuvremenu, u potaji, to dragoceno vlasništvo čovečanstva vešto uguram u moje priče – naravno bez posmodernističkih navodnika, bez pozerskog petljanja oko izvornika, autorskih prava i sličnih gluposti. Pre svega, taj Dante je mrtav, ima tome skoro sedam stotina godina, a i ko bi sada, u ovoj grobnoj noći, u Srbiji koja vonja na trulu lešinu, uspeo da skupi hrabrosti i da digne glas u odbranu jednog upokojenog firentinca ili, ne daj bože, da javno, pred razrokom književnom bratijom pljune na nečije književne lopovluke. Niko, naravno! Onaj ko sebe smatra originalnim piscem neka prvi zafrljači kamenicu na plagijatora.
Kada moji mili sunarodnici budu krenuli da čitaju moj «Inferno», moju «Božansku Komediju», pa još kad nalete na poduži spisak slikovito prikazanih gadosti koje ću im ja priređivati, nadam se da će insekti napokon shvatiti da među njima obitava genije, spasitelj, pomazanik, gorostas, mračni evropski pisac, jerihonska truba, čovekoljubac, peti jevanđelista, svetac, nov i blistaviji Šlegel, prorok koji vidi dalje i jasnije od onog ćoravog nadrimedikusa Nostradamusa, a pride ume lepo i jasno da se izražava. Ne samo da će me ljubitelji iskonskih podlosti zbog toga štovati ko Boga i na kolenima moliti da budem so njihovih nada, njihov Sion, njihov Pijemont, Avala ili Jerusalim, već će se i moji spisi, taj nemerljivo težak, zapravo planetarno golem tovar solidno iskovane filosofske građe, prodavati kao i Biblija, ali za debele pare. Ja ću postati slavan i imućan umetnik. Biću ono što je za francuščiće Emil Zola, samo neuporedivo pametniji, otmeniji i odmereniji od pomenutog kicoša, bukača i pobegulje.
Dakle, da ponovimo: kad je neko cenjen pisac svi beče oči i strepe nad ponorima njegovih zabrinutih uzdaha. Svi mu veruju na reč, onako, zdravo za gotovo, kao da su njegove bapske žalopojke ono najvažnije u životu. U današnje vreme ima i lepših i znaćajnijih stvari od književnosti; recimo: muzika…
Hvala ti Rašo Todosijeviću.
