субота, април 20, 2024

Ima li Vučić izlaznu strategiju za stanje na Kosovu: Sami sebe saplićemo…

Slične objave

Podeli

Piše: Zlatoje Martinov

foto: medija centar

„Ruski i srpski svet“ istorijski gledano, koračaju uporedo. Istina, vremenski na različite načine. Pre tridesetak godina, naime, Srbija je „srpski svet“ pokušala da realizuje ratom, dok je  Rusija uzdržano ćutala čekajući pogodan istorijski trenutak za svoj „ruski svet“; danas, pak, stvar je obrnuta: Rusija, verujući da je taj trenutak konačno došao,  krenula je u rat, dok Srbija uzdržano i „neutralno“ ćuti, potajno navijajući za Rusiju i čeka svoj  „istorijski trenutak“ za koji veruje da bi možda mogao biti upravo ovaj danas.

I jedan i drugi „svet“, takođe istorijski gledano, smatraju Zapad neprijateljskim, dekadentnim, mrskim, nekada u ideološkom, danas, pak,  u civilizacijskom smislu. I dok je Srbija koja je već od početka XX veka s obzirom na izuzetno izraženu rusofiliju i rusomaniju radikalsko-karađorđevićevske Srbije, smatrana u svetu kao „mala Rusija“, a Srbi nazivani „malim Rusima“ (termini naveliko zaboravljeni u SFRJ nakon 1948. i raskida sa Staljinom sve do pojave Slobodana Miloševića kad rusomanija opet hvata zamah već devedesetih godina) „aktivirala“ ideju o „srpskom svetu“ a potom i pokušala njenu realizaciju u praksi – kako drugačije nego ratom – Putinovoj Rusiji je trebalo dvadesetak godina da se na isto to odluči kad je u pitanju „ruski svet“. I naravno opet oružjem.

Rezultat „mlađeg brata“ je poznat: projekat velike Srbije iliti „srpskog sveta“ nije uspeo, a Srbija, nanoseći susedima velika ratna razaranja i stradanja uz nezapamćene zločine, postala je međunarodno izolovana zemlja okovana sankcijama. Naravno da ni projekat ruskog sveta neće uspeti danas, dvadesetih godina XXI veka. To se već vidi prema dosadašnjem toku rata u kojem Rusija nije ostvarila glavne ciljeve i u kojem i sama trpi velike gubitke u ljudstvu i tehnici, ali – što je još važnije – i u međunarodnoj reputaciji. Postala je, poput Srbije nekada, država-parija,  izolovana od najvećeg dela razvijenog demokratskog sveta, takođe obremenjena međunarodnim sankcijama.

Srbija ponavlja greške iz prošlosti

Ali čak ni tragična iskustva iz nedavne prošlosti, i jasno vidljive činjenice koje se tiču rezolutnog negativnog odgovora međunarodne zajednice na stvaranje „srpskog sveta“, ne sprečavaju, međutim, današnju Srbiju da u javni diskurs nametne i nanovo aktuelizuje tu opasnu ideju.

Osim konstantnog rovarenja u Crnoj Gori (finansijska i nedvosmislena politička podrška ekstremno nacionalističkoj i neskriveno proruskoj Mandićevoj stranci Demokratski front) i Bosni i Hercegovini (tobožnja uzdržanost, a zapravo tajno podsticanje Dodikove separatističke politike), i najnoviji primeri svesnog izazivanja incidenata na Kosovu počev od situacije nakon isteka ugovora Srbije i Kosova o automobilskim registarskim tablicama,  pa do istupanja Srba na severu Kosova iz kosovskih institucija i pravljenje barikada, pokazuju da ideja srpskog sveta hvata sve dublje korene. Stoga incidenti na Kosovu nisu samo u funkciji Vučičevog „dobijanja na vremenu“ odnosno njegovog „političkog vrdanja“ (kako sam veli), već i potrebe za stalnim  stvaranjem problema kako bi se situacija što više kompikovala i tako potpuno derogirao pa i učinio nemogućim „Francusko-nemački plan“ koji su odobrili i EU i SAD, a koji svojim ključnim predlozima stoji na putu ideje o „srpskom svetu“. (Dačić: „Ne može se razgovarati o ozbiljnim temama kad imate današnju situaciju na severu Kosova i Metohije“. RTS, 17.12. 2022).

Izgovori za svesno kreiranje incidenata se uvek, naravno, mogu pronaći, poznato je to u politici otkad je sveta i veka, naročito kad su incidenti prethodili planiranim oružanim sukobima. U slučaju najnovije krize na Kosovu, razlozi za njih su hapšenje bivšeg  kosovskog policajca iz redova srpskog naroda kao i još jednog Srbina osumnjčenog za ratne zločine iz 1999. godine. Za nadati se jedino da do oružanih sukoba ovoga puta neće doći, premda današnji (18.12.2022.) poziv tzv. „Narodnih patrola“ i drugih srpsko-ruskih ekstremističkih grupacija, na „osvajanje administrativnih prelaza i oslobođenje Kosova i Metohije od albanske okupacije“ nimalo ne sluti na dobro.

Da li se Vučić „preigrao“?

Iz novonastale situacije više je nego očigledno  da Vučić nema izlaznu strategiju. Cela trenutna situacija liči na onu narodnu: sami sebe saplićemo, sami sebe zaplićemo. Međunarodna zajednica je, međutim, nedvosmislena: barikade moraju biti uklonjene, nasilje prema Euleksu i prema političkim neistomišljenicima mora prestati, Srbi sa Severa se moraju vratiti u kosovske institucije, dijalog o „Francusko-nemačkom planu“ mora početi što pre. Ova četiri „moranja“, prava su noćna mora za Vučića i njegove geopolitičke planove (uz verovatnu asistenciju Kremlja).

Vučić u ovom trenutku ima dve mogućnosti: prva, najpovoljnija po Srbiju je ona koju nude međunarodni posrednici (iako je Vučić tako ne shvata!) koja se sastoji u tome da se izglade nesporazumi sa Kosovom i svetom tako što će se ukloniti barikade, Srbi sa severa Kosova vratiti u institucije Kosova, da se prestane sa daljim provokacijama i bezuslovno otpočne konstruktivni dijalog sa Albinom Kurtijem o evropskom – Francusko-nemačkom planu.

Javno se odreći evropskog puta, Vučiću baš i ne odgovara (iako bi intimno to želeo), ne zbog domaće javnosti s obzirom da ju je tokom ovih desetak godina svojevrsnim medijskim drilom lako ubedio kako nas  „Zapad i Evropa neće“, nego zbog u tom slučaju stopiranja velikih zapadnih investicija, gubitka najmanje stotinu hiljada radnih mesta i novčanih priliva iz pretpristupnih fondova EU, bez čega bi Srbija potpuno ekonomski  kolabirala.

Druga, ujedno i najopasnija mogućnost, koja uprkos napred rečenom nije, nažalost, sasvim nemoguća: prekid evropskih integracija, okretanje Putinu i revitalizacija starog i dosad neimplementiranog Miloševićevog sporazuma o pristupanju Srbije zajednici sa Rusijom i Belorusijom. Ova druga mogućnost, koju zdušno zagovara srpska desnica i neki srpski intelektualci (Bećković, Ković, et alia) zakonomerno nosi u sebi klice neizbežnih oružanih sukoba na Balkanu usled, u tom slučaju nesumnjivo sve žešćih, ničim i ni od koga sputavanih velikosrpskih nastojanja (od Rusije čak podsticanih!) za nasilnim promenama granica. Baš kao što danas svedočimo opasnostima od prelivanja rata na druge evropske države pa i na čitav svet usled ruske agresije na Ukrajinu koja je i započeta  upravo sa ciljem stvaranja velikog „ruskog sveta“.

Rusija je danas za Evropu istinski remetilački bezbednosni faktor. Sutra bi to mogla da bude Vučićeva Srbija za Balkan, ukoliko se, umesto da izabere put evropskih integracija i evropskih demokratskih vrednosti, odluči za svoj autarhični, spolja izolovani, a iznutra nesumnjivo autokratski „srpski svet“.

Autor je novinar, publicista i analitičar.