Aleksej Kišjuhas
Za omladinu i sve koji se tako osećaju: pre skoro četiri decenije, 13. jula 1985. godine, održani su kultni koncerti „Lajv Ejd“ („Pomoć uživo“) na stadionima u Londonu i Filadelfiji. Njihov cilj bio je u prikupljanju pomoći za decu i stanovnike Etiopije koju je pogodila masovna glad.
Na ovim koncertima su učestvovale (tada) najveće muzičke ili rokenrol zvezde na planeti: Bob Dilan, Pol Makartni, Mik Džeger, Tina Tarner, Led Cepelin, Madona, Kvin, Dejvid Bouvi, Erik Klepton, Elton Džon, Sting, U2, Blek Sabat, Bič Bojs, Dajr Strejts, Brajan Feri, Fil Kolins i mnogi drugi (upadljivo nisu učestvovali Majkl Džekson i Brus Springstin). Istog dana, slični koncerti ili uključenja održani su i u Sovjetskom Savezu, Kanadi, Japanu, Australiji, Austriji, Norveškoj, Zapadnoj Nemačkoj – i SFR Jugoslaviji.
Naime, iz Beograda se u 15:10 časova (između nastupa Šade i Stinga u Londonu) uključio dramaturg i čuveni TV urednik Mladen Popović koji je najavio humanitarni song jugoslovenske supergrupe „YU Rock Misija“.
Pesmu „Za milion godina“ otpevali su Bajaga, Željko Bebek, Zdravko Čolić, Marina Perazić, Aki Rahimovski, Vlada Divljan, Jura Stublić, Vlatko Stefanovski, Anja Rupel, Doris Dragović, Alen Islamović i drugi. Uzgred, prvi koncert ovog tipa na svetu održan je u Jugoslaviji, na stadionu Crvene zvezde, 15. juna 1985, a sav prihod od koncerta i ovog singla odlazi kao pomoć Etiopiji i Africi.
U svom uključenju u „Lajv ejd“, Popović je rekao da je svaki četvrti građanin Jugoslavije donirao sredstva za tu humanitarnu stvar, da su dva jugoslovenska broda sa hranom i ostalom pomoći već na putu za Afriku, uz poruku „Doviđenja iz Beograda, iz Jugoslavije“. Ima na internetu, lepo je videti i čuti. Kako ono beše, „Beograd je svet“?
I sad, „Lajv ejd“ je bio i jedan od najvećih televizijskih prenosa svih vremena. Procenjuje se da ga je gledalo 1,9 milijardi ljudi u 150 država, što je tada bilo oko 40 odsto stanovnika sveta. Dakle, i Čolu i Bajagu i Bebeka, kao i Makartnija, Džegera i Merkjurija.
Prikupljeno je oko 370 miliona dolara u današnjim novcima i podignuta svest o jednoj globalnoj nevolji i međupovezanosti. S druge strane, kasniji su podaci otkrili da ova kampanja „Pomoći uživo“ i nije bila toliko uspešna.
Zbog političke situacije i građanskog rata, a i korupcije i neozbiljnosti organizatora, većina prikupljenog novca nikada nije stigla do onih kojima je bila najpotrebnija, dece i građana, već je mahom napunila džepove diktatorskog režima i vojne hunte u Etiopiji (njen vođa Mengistu je kasnije osuđen za genocid, upravo tokom perioda gladi 1983-1985).
Međutim, ne treba biti ciničan jer su tipično neuki rokeri bili skupljali pare za poslovičnu i stvarno „gladnu decu u Africi“. U pitanju jeste bio istorijski događaj koji je, na kratko, ujedinio golemi deo sveta – i Jugoslaviju – za jedan humanitarni cilj.
Sama činjenica milijardi ljudi koji zajedno gledaju neki TV prenos poput sletanja ljudi na Mesec, i to rokenrol koncert, deluje ohrabrujuće, moćno i ritualno osnažujuće. Jer, „lingva franka planete nije engleski jezik, već rokenrol“, rečima Boba Geldofa, inicijatora cele gužve. Ujedinjenje sveta nekada je zvučalo plemenito i kao mogućnost koja je, hvala tehnologiji satelitske televizije, delovala izvodljivo.
Uostalom, satelit u kosmosu je po definiciji kosmopolitska stvar. Pa hajde da ostavimo svoje kulturne razlike i etničke zađevice u stranu, i kao građani sveta pomognemo drugim građanima sveta? Pa i rokenrol koncertima i pločama, zašto da ne?
Singl koji je tim povodom otpevala, odsvirala i izdala američka supergrupa „SAD za Afriku“ (Bob Dilan, Rej Čarls, Majkl Džekson, Stivi Vonder, Tina Tarner, Brus Springstin, Pol Sajmon i drugi) nosio je naziv – „Mi smo svet“ („We are the World“). I to je možda najveće nasleđe i kolektivno osećanje „Lajv ejda“: ideologija, vrednosti i svetonazor – kosmopolitizma.
A kako bi danas izgledala nekakva „Pomoć uživo“? Ko bi se odazvao, u ovoj eri (geo)političke fragmentacije i obnove nacionalizma? Rusija? Amerika? Kina? Srbija? Da li je ovakva odistinski globalna popkulturna manifestacija danas moguća? I za koji humanitarni cilj – Ukrajinu ili Gazu, koje nas više dele nego spajaju? I da li bi neko otpevao „Mi smo svet“?
Ili smo to iznova postali zarobljeni u svoje nacionalne torove i etničke svinjce u kojima vonja, ali je bar toplo? Biće da još samo Bono iz U2 mlati o miru u svetu, i deluje smešno tim povodom. A zašto? „Šta je toliko smešno miru, ljubavi i razumevanju“ pevao je sjajni Elvis Kostelo još 1978, takođe učesnik „Lajv Ejda“.
Dođavola, i izvorno transnacionalna „Pesma Evrovizije“ je danas postala poligon za identitetske politike. Od balkanskih nacionalizma raznih „gnezda orlovih“ i sličnih „etno“ muzičkih uradaka – do evropskih „nebinarnih“ rodnih identiteta i ostalih bradatih žena. A imala je sasvim drugačiju misiju i viziju svojevremeno.
Dok na Pesmi Evrovizije 2024. već nisu učestvovale Rusija, Turska, Belorusija, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Crna Gora, Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina. Nekome je zabranjeno, a nekome je ta panevropska i muzičko-televizijska ekstravaganca bila (pri)prosto skupa.
S tim u vezi, seća li se neko Tota Kotunja i njegove „Insieme“ ili „Zajedno“ sa pomalo patetičnim, ali i pevljivim refrenom „Unite, unite, Europe“? Pobedio je na Pesmi Evrovizije u „Lisinskom“ u Zagrebu u Jugoslaviji (1990), pozivajući nacije Evrope da se – ujedine. Doduše, mi smo tada već uveliko zveckali oružjem. Slično tome, da li su danas moguće – „Igre bez granica“ („Jeux sans frontieres“) u Evropi i svetu?
Sećamo li se tog smešnog i antisportskog takmičenja (1965-1999, a SFR Jugoslavija učestvuje od 1978. do 1982. i 1990)? Gde se u komičnim kostimima preskakalo preko prepreka po bazenima i pesku, te vaskoliko pentralo, padalo i sudaralo? Ali i koje je izvorno osmislio jedan Šarl de Gol, da bi olabavio etničke animozitete među evropskim nacijama.
Formula 1 ostaje gotovo jedini kosmopolitski sport, cirkus i „igra bez granica“ sa minimalno nacionalizma među vozačima i navijačima. Jer, kada u limenoj kanti jurite 350 km/h, države i nacije postaju nebitne.
Međutim, ujedinjenja i kosmopolitizam više nisu u modi. Umesto sličnosti, danas radije forsiramo razlike, i igre sa granicama. Pa Donald Tramp, za čije uvo i zdravlje se moljakamo i ovde, na mitingu u Hjustonu u oktobru 2018. sa narcisoidnim ponosom poručuje sledeće: „Znate, ima ta reč, koja je navodno postala staromodna.
Ta reč je nacionalista. I ja kažem, stvarno? Znate li šta sam ja? Ja sam nacionalista. Okej? Ja sam nacionalista!“. Slično bi potpisali i Marin Le Pen, Đorđa Meloni, Viktor Orban, Aleksandar Vučić i nebrojeni drugi lideri i liderčići neslobodnog sveta.
Šta je onda zaista postalo staromodno: nacionalizam ili – kosmopolitizam? Šta je danas – kul? Dilan, Bajaga, Makartni, Čola, Džeger, Divljan, Bouvi, Bebek i Fredi Merkjuri koji na istinski globalnoj sceni moljakaju za tadašnju SMS poruku za gladnu decu u dalekoj Africi – ili jedino „porodične“ politike „Za našu decu“?
Dakle, samo „našu“, a ne neku daleku, crnpurastu i kovrdžavu, migrantsku i gladnu, zlo i naopako.
Drugim rečima, kada smo postali toliko zagledani u sopstveni pupak? Gde su nestali i gde smo nestali kao građani sveta od Diogena do danas? Pa su „globalisti“ i „globalizam“ postali uvreda?
Za etički i politički kosmopolitizam, vladavina ne sme da počiva na prioritetu nacionalnog identiteta ili „naroda“, već na opštoj i globalnoj posvećenosti svake osobe prema čovečanstvu u celini. Kada smo taj antički i srednjokovekovni kosmopolitizam zamenili modernim nacionalizmom i postmodernim multikulturalizmom?
Pa kao da niko više nije građanin sveta, već jedino svog malog i uskogrudog identiteta? I onda, davaj ruski ili srpski svet umesto – sveta.
Hoćemo embargo! A na tom užetu smo već visili. Gde se dede Bob Geldof? Ima li neke globalne pomoći rokenrolom i zašto nema? Svaka čast Olimpijskim, ali deder nove „Igre bez granica“, to nam je nasušna potreba.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
