Aleksej Kišjuhas
Kako je moguće da se neke osobe zaleću automobilima u studentkinje i studente na mirnim uličnim protestima? Gde im se žuri? Da li su baš toliko nestrpljivi? I to na blokadama koje traju „samo“ petnaest minuta, radi pomena na petnaest novosadskih žrtava? I zato što nadležne institucije još uvek mrljave i kilave oko krivice i odgovornosti, zločina i kazne?
Dakle, tri meseca nakon novosadske tragedije, kako je moguće da se, u punoj brzini, mladi ljudi sa trotoara nose na haubi, šoferšajbni i krovu automobila? Da zadobijaju ozbiljne povrede kostiju, za urgentni centar i šok sobu, poput nesrećnika ispod nadstrešnice? Otkud to „bezobzirno nasilničko ponašanje“ kojim se „osoba pokušava lišiti života“, odnosno sva ta „teška ubistva u pokušaju“, kako li ih već kvalifikuje pravo bez pravde? U utorak je bejzbol palicom pretučena studentkinja u Novom Sadu. Sonja, Kristina, Ana (i ostali); ko je sledeći? Jer, pala je Vlada, ali ne i topos moći.
Zatim, kako je moguće da pojedini stariji sugrađani (i svi koji se tako osećaju) verbalno kidišu na studente? Da dežurni crnokapuljaši iz partijskih prostorija fizički nasrću na studente? Kada ne crtaju srednje prste po školama kao arogantnu i odurnu poruku jednoj akademskoj, prosvetnoj i narodnoj pobuni? Da li je to naručeno ili pak autonomno delanje ljudi sa izlivom Informera u mozak? Jer, srednji prst (prosvećenom) narodu i nije neka razborita politika. Ukoliko se sve nije raspojasalo i raspalo, pa je režim postao poput meksičkog anarhiste koji pali cigaretu dinamitom. U čemu je kvaka? Jesu li ljudi izgubili razum i moralni kompas? Zašto to rade, dođavola? Ovo pitanje je staro koliko i antička filozofija. Zašto dobri ljudi rade loše stvari? Kako pristojni građanin postaje krvnik i ubica za papučicom gasa? Ko na partijski poziv uzima bejzbol palicu i razbija zube i vilice? A ne zaboravimo ni režimske pretnje izvesnim „kobrama“ koje bi da „razbacaju“ studente, te „pendrekom spasa“ i „medenim mesecom koji je prošao“.
Deo odgovora na ova pitanja leži u dobro poznatim mehanizmima delegitimizacije i dehumanizacije. U početku, studenti koji blokiraju fakultete bili su o(t)pisivani kao neradnici, lenčuge, besposličari, dangube, zgubidani, lezilebovići, luftiguzi ili jebivetri. Kao umno nedorasla „deca“ ili pak zajebanti koji bi radije da ne idu na časove i ne polažu ispite. Već da se, o jeresi, „bave politikom“ kojoj „nije mesto na fakultetu“ (o čemu nas niko nije obavestio). Međutim, ubrzo je postalo jasno da ništa nije dalje od istine – i da su blokirani fakulteti zapravo življi i aktivniji nego ikad. I sa kvalitetnim programom, uglednim predavačima na ozbiljne teme, te filmovima i pozorišnim predstavama, pa i kvizovima, ping-pongom i radionicama štrikanja koje autonomno i slobodno organizuju sami studenti. Uz svakodnevne plenume kao fantastični trening demokratije – iste one koju u državi nemamo (pa uzmite nešto sa roštilja). Usuđuju se da se (samo)organizuju, i to možda najviše tišti i vređa.
U pitanju je, dakle, bio pokušaj delegitimizacije studentske pobune. A kada se uvidelo da su u pitanju mnogi hrabri, vredni i kreativni mladi ljudi – iskorišćeni su epiteti iz radikalskog arsenala. Usledila je dehumanizacija. Studenti su odjednom postali saradnici stranih službi i organizatori „obojenih revolucija“ po receptu sa mrskog Zapada. Zatim, zbog posebno moćne aktivnosti u Novom Sadu, postaše autonomaši i secesionisti, odnosno razbijači i cepači srpske države. Najzad, za one najradikalskije tabloide, u pitanju su prosto i jednostavno – ustaše i antisrbi. Eno vidi ih, povraćaju po srpskoj trobojci (u pozorišnoj predstavi „Zoran Đinđić“) i nepozvani čitaju pesmu o novosadskoj Železničkoj stanici u Matici srpskoj. Dođavola sa takvim studentkinjama i studentima već jednom! Jer, kada se sve ovako poslaže i medijski napumpa – šta preostaje našem Petru Petroviću sa uplatnice? Osim da pravednički doda gas i obori takve zlikovce na asfalt? Pošalje ih u urgentni centar ili u vražju mater, hvala Svetom Savi? U pitanju su „ustaše“, stotinu mu Jasenovaca, ognjišta i nejači! Odvajaju Vojvodinu i davaju Kosovo! Neostvareni profesor dr Vojislav Šešelj je na studente već bio vadio pištolj, šta je jedna saobraćajna nervoza ili bejzbol palica po lobanji, ako nam studentarija rastače državu?
Naravno, ogromnoj većini ljudi su nezamislive situacije u kojima bi mogli da povrede ili čak ubiju drugu osobu, a da pritom nisu životno ugroženi. Uprkos tome, istorija svedoči o isuviše primera genocida i etničkih čišćenja koje su počinili „obični ljudi“, koji se ne razlikuju ni po čemu bitnom od nas. Ne postoji jednostavan odgovor kako ti obični ljudi mogu da postanu ubice nevinih, i da se zatim retko kaju ili osećaju krivicu i sažaljenje prema svojim žrtvama. Najopštiji odgovor jeste da oni svoje žrtve ni ne vide kao ljude, a postoji više psihičkih i sociopolitičkih procesa koji takva ponašanja čine mogućim: spomenuta delegitimizacija i dehumanizacija, ali i tzv. moralno isključivanje, moralno odvajanje, te stvaranje Drugog (odrugačenje).
Delegitimizaciju čini kategorisanje grupa ljudi preko (ekstremno) negativnih stereotipa koji za cilj imaju da ih predstave kao da ne funkcionišu u granicama prihvatljivih normi i vrednosti. Na ove načine se drugoj grupi – kao npr. studentima – negira ljudskost. I što može da se čini na razne načine, od kojih je najpoznatiji dehumanizacija. Ona se najčešće odvija u kontekstu realnih ili izmišljenih konflikata, a koji mogu da budu vojni (npr. država je u opasnosti da bude osvojena), ekonomski (npr. država može da ostane bez određenih sirovina na kojima počiva privreda), politički (npr. kada se političko uređenje dovodi u pitanje) ili ideološki (npr. kada su ugroženi vrednosni sistem i neka važna verovanja). Ovakve situacije, bile stvarne ili umišljene, prate stres, neizvesnost, ranjivost i strah kod mnogih sugrađana.
Kada vlast delegitimizuje neku grupu raznim etiketama, kao npr. „teroristi“, „anarhisti“, „izdajnici i strani plaćenici“ ili slične „snage haosa i bezumlja“, obično slede i akcije za sprečavanje te opasnosti, a koje po pravilu nanose štetu tim grupama.
Prisetimo se, neke od dehumanizujućih etiketa tokom vladavine Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja bile su i: NATO zveri, bestijalne horde, propagandna krmad, razulareno krdo, afirmisane hijene i (lični favorit) „podivljale horde bezumnih mandrila“. Moralno isključivanje i moralno odvajanje impliciraju da neka grupa postoji i funkcioniše van područja morala i da je zato opravdana meta eksploatacije, represije ili nasilja. Za Srpsku pravoslavnu crkvu, oni žive u „paralelnom univerzumu“, uprkos potonjim ogradama od narečenog teksta. Najzad, „Drugi“ je oduvek poput „Indijanca“ (i „Jevrejina“ ili „migranta“) – necivilizovan, protivu reda i poretka, te mira i stabilnosti; nerazuman, lenj, nasilan, krvožedan i seksualno promiskuitetan. I što šatro pristojnim individuama omogućuje da postanu surovi, svirepi i nemoralni, o čemu svedoče i brojni ratni, ali i politički zločini.
I zato, preklinje vas ovaj sociolog i kolumnista – usporite. Oduzmite gas („smešnih stvari se bojimo“) u vašim automobilima, ali i po vašim tabloidima i jutarnjim programima. Zbog neodgovorne delegitimizacije i dehumanizacije sa medijskih trovačnica neki novi mladi čovek će izgubiti život, a blokade će trajati 16 ili 26 minuta. Dehumanizovana bića ili Druge tada je lakše posmatrati kao da nemaju inteligenciju, emocije, moral, kao da su manje vredna bića i bliža ne-ljudskim životinjama nego ljudima. A takvima je onda lakše naneti štetu, bol ili patnju. I neko će da zapuca. Ratovi i ratni zločini su nam svedok, oružja i posttraumatskog sindroma ima tušta i tma. Studenti nisu nikakvi „anarhisti“ i „ustaše“. Nisu roboti ili automati koji slušaju naloge sa Zapada, niti su horde ili zveri bez moralnih standarda. Nisu „ljudski kapital“ za stranog investitora, ni topovsko meso za srpski svet. Studenti nisu „deca“. I studenti su ljudi. I oni samo žele da žive.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
