Anita Beretić
Dok od mene otpada deo po deo i ovako krhkog (nacionalnog) ponosa, misleći pri tom na neminovnost poniženja sa bilo koje strane u ovoj ludnici gde su sva vrata i prozori otvoreni pa promaja ubiva, ipak se nadam da će pamet i zdrava računica preovladati.
Neee, ne mislim na pamet naših vladara, ni njihovih vladara, ni svetskih vladara, otkud im, a računica svih njih i tako je usmerena samo na dubinu džepova u njihovim firmiranim sakoima. Dobro de, neki su i iz fundusa.
Mislim na običnu, ljudsku pamet nas malih koji smo prstom sudbine rođeni na ovom prokletom Balkanu. Prečesto sam, priznajem, upravo našu pamet kaštigala jer smo dozvolili da nam se sve ovo tokom godina natovari na grbaču i ne silazi, ali, nekako mislim – pa nema ko…
Ko će živeti ovde i dalje?
Ko će raditi šta god i za koliko god para?
Ko će ići u kakve-takve škole?
Ko će rađati?
Ko će lečiti bolesne?
Ko će kopati, orati, šiti, programirati, voziti, molerisati, projektovati, graditi, slikati, kuvati, pisati, kupovati i prodavati, podučavati i učiti, mesiti i peći…?
Oni?!
Kad je o računici reč, stvar je ista. Možda i jednostavnija. Mi mali nešto znamo, radimo, napravimo, drugi mali to plate i obrnuto i tako. Eto moje ekonomije.
Svi mi mali zarobljeni smo (opet) po ko zna koji put u tzv. istorijskom trenutku. Potpisati – ne potpisati. Izdaja ili predaja. Mit, legenda, emocije naspram realnosti. Nebeska ili zemaljska, ne Srbija, već vizija.
Nije ovo došlo sad, žao mi je, ali nije došlo ni sa ovim nesretnikom Vučićem, samo se dečko sad našao u situaciji da mama zove sa prozora da smesta uđe u kuću, igra je završena. A on bi još. Mislim da neće moći. Slini i kmeči, pognute glave se vuče u dvorište dok se ostali drugari još igraju trule kobile na poljančetu.
Slično prolaze i rmpalije iz drugih sokaka, samo smo, valjda, na njih manje osetljivi.
Jednako si mi strašni i ovi što su, kao, protiv njega, pa se sad nadigli u svojim nacionalnim zanosima da sabiraju braću i sestre, da jurnu grudima nas malih, put vekovnih ognjišta gde zapravo nikad nisu ni bili, niti će. Bilo je junačkih pokušaja, nije da nije – onomad sa freskama oslikanim vozom koji se brže vratio nego što je otišao (pobednik u brzini ispadanja, tada ne iz šina, već dobrovoljno iz samog voza bio je junačina I bukač Marko (Đurić), pa pohod zaštitnika zlostavljača životinja i ljudi, ali avaj, nisu imali PCR test, pa ih vratilo… I tako. Svetlih primera ima zadosta, muka mi je i da se prisećam.
Naravno da i druga grupa dečaka iz naše/njihove blatnjave kasabe ne zaostaje u kreativnosti ludila i besprizornosti. Omiljena im je demonstracija sile, nije da nije, ali u tu uličnu igru Neka bije, neka bije… neretko se umuva, nevidljivo, i ova naša bedevija ili bar neko od njegovih đilkoša koji mu se ne izvlače iz stražnjice, pa onda po ušima dobiju/dobijemo svi.
Specijalni oblik (diplomatskog) rata koji je zastupljen na ovim prostorima me posebno fascinira. Ko tebe Plazmom, ti njega Janom.
Sad, drugarica Jana, se ovde trenutno našla ni kriva ni dužna, ali đavo nikad ne spava. To jest veštica. Lepo je onomad ministar Selaković na nekakvoj akademskoj dogodovštini frljnuo bočicu Jane sa stola zblenutom studentu koji bio jednostavno žedan. Sram da ga bude, đubre izdajničko! Mislim, student. Ustašku vodu našao da pije. Nastavljajući svetli primer odbrane srpstva i rodoljublja i opozicioni lideri su ovih dana sklanjali izdajničku i neprijateljsku H2O sa svog stola odakle su se spremali da nam se junački i zavetnički obrate.
Ovi drugi, njihovi dečaci, opet mnogo vole tu prokletu plazmu i medeno srce i mančmelou i sve. Dobro je i naše žito i brašno za vešte ruke njihovih pekara i preukusne bureke, pite i razne đakonije. Da ne bi zaostali previše za našim junaštvom, svako malo zarobe kontigent te robe ili im po medijima crtaju rogove i predstavljaju ih kao okupatore bez premca. Do zuba naoružana plazma uz pomoć tempirane bombe u vidu medenog srca hara kosovskim sokacima.
Uprkos godinama i uprkos svemu što smo već doživeli i preživeli, ja ne prestajem da se čudim i uporno se pitam gde je granica naše gluposti? I ima li je uopšte?
Nadam se ipak da će naši mali životi jednom ipak nama samima postati najvažniji, pa ćemo smoći snage da manipulante, diktatore i secikese smestimo gde im je i mesto – na smetlište istorije (zatvori se ne isključuju), a da ćemo mi, kad nam nešto zapne u grlu, sa slašću gucnuti Janu.
