среда, мај 22, 2024

Hvaljen Isus/Pomaže Bog, bedniče!

Slične objave

Podeli

Anita Beretić

I tako, u ovim danima kada pokušavam da se sastavim nakon rečima neopisive tragedije koja nas je snašla, kažem NAS, jer duboko i iskreno saosećam sa roditeljima, porodicama, prijateljima nastradale dece, čuvara škole, mladih ljudi iz okoline Mladenovca, zadesi me bogougodni pozdrav vrhovnika Srpske pravoslavne crkve izrečen pred ne znam kojim ljudima ali pred bogatom trpezom svakako.

Jadnice, bednice, reče on, pre ili nakon utrpavanja raznih đakonija sa stola u svoje smrtno i grešno telo, a duša i um koji, po pravilu njegove službe treba da služe Bogu, ostali su, bar sam se namah ponadala, zblenuti u čudu. Ma, čemu nada? Nisu! Sve je to  duboko urezano upravo u tu bradatu glavu, u vijuge mozga, u istinsku veru, ne, ne u Boga, već u moć i dominaciju. Jer da nije tako, otkud snage da se blagosiljaju dobrovoljci skupljeni s konca i konopca, divlji i bahati koji su hitali u ratove devedesetih, otkud smelosti da se tadašnji vrhovnik SPC od streljanog premijera „oprosti“ rečima, citatom, njemu prikladnim – „…ko se mača lati, od mača i strada…“, kako im iz ruke nisu poispadali silni ordeni deljeni upravo onima koji su nas u ratove gurali, a iz ratova izlazili bogati i silni, kako, na primer, ne beše sad, ovih dana, nekakvog molebana za spas duša stradalih mladih koji su, verujem, među anđelima, a onomad, kao, za Kosovo beše molebana. Onomad, kad su se mnogi snabdeli novim patikama iz porazbijanih radnji.

Da li su se pomolili za čuvara Savamale koji je preminuo nakon noćnog divljanja i rušenja?

Da li su se zapitali kuda će duša onima koji su  politički navigali helikopter u kojem je stradalo sedam ljudi i beba koja njie ni upoznala svet?

Da li su održali, sami, svojom voljom, opelo za Staniku? Za Andreju? Za rudare?

Nisu.

Ima toga mnogo. Ima i retkih, časnih izuzetaka unutar crkvene administracije. Ali su negde, ne znam gde, valjda skriveni i sklonjeni kao leprozni. Kvare posao.

Odrasla sam u porodici, mešovitoj, religioznoj na jedan opušten, slobodarski način, bez dogmi i okova. Bez mržnje, ali učena da ne dam na sebe. Nikom. Tata, iskreni pravoslavni vernik do zadnjeg svog zemaljskog dana, donosio je mojoj deci svete vodice, valja se… Ali, gušili su ga je nesloboda i strah zbog moje borbe protiv nje i bio mi je podrška.

Mamini, katolici, imali su svoje stroge, rekla bih, mudre otklone od crkve, ali ne i od njihove duboke vere, jer ih je život šibao poprilično, pa se valjda, ta uteha u građevini sa zvonicima nije nalazila, nego pre u sopstvenoj duši.  I jedni i drugi, učili su me da stojim. Da budem uspravna. Da se ne bojim nikog – do Boga…

Sad ne znam na kakvog su i kog Boga mislili, ali sam sigurna da je u toj reči neuporedivo   više života nego smrti, više pravde nego nepravde, više dobra nego zla. Sigurna sam, uostalom, da su svi oni, koji su odavno u carstvu nebeskom i odatle me prate, pošandrcali kad su čuli da  je tako uvaženo svešteno lice njihovu ćerku i unuku nazvao bednicom.

A učili su me, uz moj detinji otpor i mrgudanje da starije pozdravljam sa Hvaljen Isus i/ili Pomaže Bog!

Evo, sada to činim.