недеља, јул 21, 2024

Hrabre žene Beograda

Slične objave

Podeli

Ivan Srdanović

U ratnim vremenima kroz koje smo prolazili devedesetih godina žene su predvodile one koji su se svojim jasnim i nedvosmislenima stavovima protivili divljaštvima vlasti.

Legenda veli da je Marinka Romano Arnerić bila prva žena koja je tokom posete Miloševću, tada neprikosnovenom vladaru ratova na Balkanu, opsovala! Bilo je to u vezi vode za koju je Milošević tvrdio da je, istina u malim količinama, njemu odane trupe propuštaju sa Plata u grad Duborvnik.

Ako je tih strašnih godina, bilo moguće čuti istinu o sramoti i zločinstvu nju su izgovarale, uglavnom, žene.

Od Vesne Pešić i Latinke Perović, Nataše Kandić i Sonje Biserko, do Staše Zajović, Hatidže Krnjević i Biljane Kovačević Vučo žene su hrabro osuđivale mahnitosti režima.

Za razliku od mnogih muškaraca koji su kritikovali politiku koju je vodio Milošević zbog njegovih neuspeha na ovom ili onom planu, hrabre žene Beograda su bile mišljenja da je pravac u kome se kreće Srbija duboko pogrešan.

Naravno, nacionalizam je, kao i uvek i svuda, i u Srbiji bila samo maska iza koje su se krili lopovi i licemeri. Uz ratne pokliče razvoj zemlje je u dinamičnom vremenu sasvim zaustavljen, a ona se okrenula srednjem veku i slavljenju dinastije simboličnog prezimena.

Hrabre žene su najrevnosnije govorile o tome da su žrtve nepravdi iz prošlosti još jednom u tom vremenu bile zloupotrebljene.

Da je Miloševićev nacionalizam lažan najbolje se videlo posle čuvene operacije „Oluja“ kada je Srbija bila slepa i gluva prema nevoljama izbeglica.

Zanimljivo je da muškarci koji su „znali da se biju“ nikom ponikoše u vreme Oluje.

Opet su žene pozvale na akciju.

Cece sa Peščanika su preko radija okupile ljude koji su išli u susret izbeglicama zagavljenim na, tokom prvih dana njihovih muka, neprolaznoj Drini.

Jedna od velikih i hrabrih žena nas je ovih dana napustila.

O Latinki Perović je na komemoraciji u CZKD mnogo govornika reklo sve ono najvažnije čime se ta mudra žena, koju ni poslednjih meseci života britak um nije napuštao, isticala.

Pominjala su se njena uverenja da je Jugoslaviji i Srbiji mesto u Evropi, da je duh slobode i demokratije građanima važniji od državnih granica, o stranputicama narodnjaštva i radikalskih shvatanja državnih prioriteta.

Dan kasnije prisustvovao sam sahrani.

Tiha muzika i jedan govor.

U svemu tome našao se i jedan zgužvani papir.

Najverovatnje je u njemu bilo uvijeno cveće. Nekome je ispao iz džepa i našao se na stazi kojom se ožalošćeni prilazili kovčegu.

Svet je prestao da pristiže, a papir je ostao između nas koji smo čekali završni čin.

U jednom trenutku prišla mu je Dubravka Stojanović, uzela ga u ruku i stavila u džep.

Eto hrabre žene koja je već prihvatila da se bori da ni trun prljavštine ne padne na čistu Latinkinu dušu. Eto žene koja čini da je Evropa sada i ovde.

Na simboličan način na koji na venčanjima devojke hvataju nevestin buketić, Dubravka je učinila da ta mrva, nedostojna duha i pogleda na svet Latinke Perović, nestane sa poda.

Osetio sam stid što to nisam uradio i mislilm da su taj stid osetili mnogi među nama.

Hrabrost je civilizovati se.

Latinkino delo nije bilo uzaludno.

(Autor je pisac i član Predsedništva Građanskog demokratskog foruma)