BEOGRAD, 13. decembar 2024. – U organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji juče je upriličena rasprava na temu: Krah tranzicione pravde . kako dalje?
Učešće u raspravi uzeli su: predsednica HOLJP Sonja Biserko, advokat Sead Spahović, građanska aktivistkinja iz Pančeva Ljiljana Spasić, profesor novossdaskog Filozofskog fakulteta Dinko Gruhonjić, istoričari Milivoj Bešlin i Srđan Milošević, novinarka Bojana Oprijan Ilić, Tomislav Marković, novinar i pisac, Jelena Krstić (Fond za humanitarno pravo), istoričarka Olga Manojlović Pintar i drugi.
Nakon prestanka rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal) i više godina od osnivanja sudova i tužilaštava za ratne zločine u novostvorenim državama može se reći da oni nisu ispunili očekivanja kako stručne i šire javnosti tako i žrtava i njihovih najbližih, rekla je na početku rasprave Sonja Biserko.
Nasleđe ICTY je sistematski marginalizovano i osporavano, ratni zločinci se i dalje tretiraju kao nacionalni heroji, oni zauzimaju javni medijski prostor i objavljuju knjige koje država promoviše i one služe kao ificijelna interpretacija sukoba devedesetih. Revizionizam se svodi na to da su Srbi jedine žrtve, da su Srbi okruženi neprijateljstvom kako suseda tako i Zapada. Ističu se samo Oluja i NATO intervencija kao dokaz da su Srbi isključive žrtve, čulo se tokom uvodnog dela panela.
Organizacije civilnog sektora su obavile impresivan posao ali tranziciona pravda je na pragu potpunog neuspeha, jer ona nije moguća bez učešča države i njenih institucija. Pored toga srpska tužilaštva i Državno odvjetništvo RH ne sarađuju a ista situacija je i kada se radi o Srbiji i Kosovu, i Bosni i Hercegovini. Sve je teže doći do svedoka, ne isplaćuju se reparacije, a u zatvor su išli samo krivci nižeg ranga, dok si oni iznad njih ostali nedodirljivi.
„Ratni zločini su temelji na kojima je nastala ova moderna Srbija i mi sada stojimo na tim temeljima. Sve što je na tom planu urađeno bilo je na silu i sve je na nivou Vojislava Šešelja“, rekao je advokat Sead Spahović i podvukao da „ta priča“ ne može da ide bez države, odnosno vlasti.
Ljiljana Spasić je konstatovala da je tužno „da moramo biti zadovoljni sa malo učinjenim“, ali je naglasila da nikad prestati raditi na tranzicionoj pravdi. „Mi sada imamo i problem što smo ranije debate organizovali u prostoru gradske uprave i to nam više ne dozvoljavaju“, rekla je Spasić.
„Jasno je da svi koji su krivi ne mogu biti obuhvaćeni , ali ovaj obuhvat u Srbiji je zbilja sramotan“, kazao je storičar Srđan Milošević. On predlaže osnivanje jednog centra institucijskog karaktera i stipendiranje 20-ak studenata na Pravnom fakultetu koji bi se bavili ratnim zločinima.
Jelena Krstić ističe finansijske probleme Fonda za humanitarno pravo i što se malo kacija odvija u lokalnim, manjim sredinama. Fond ima veliku i vrednu arhivu ali se ne koristi dovoljno. Krstić kaže da bi valjalo obnoviti regionalnu saradnju koja skoro ne postoji.
„Moramo da krenemo od toga da je ratne zločine počinila ideologija koja je i danas na vlasti. Taj koncept je rehabilitovao tu ideologiju i ovi danas kažu: mi tražimo drugo poluvreme jer nismo zadovoljni sa rezultatom rata“, rekao je istoričar Milivoj Bešlin. On upućuje na doktorate koji se iz ove oblasti rade u Hrvatskoj, što je dokaz da se radi mnogo ozbiljnije nego u Srbiji.
Bešlin je mišljenja da su nevladine organizacije uradile „herojski posao“, ali da treba preispitati metodologiju. Došle su do maksimuma i to bi valjalo da pređe u akademsku sferu.
Sa Bešlinovim stavom saglasan je i profesor Dinko Gruhonjić, koji je jetko zaključio da „ne postoji društvo u svetu koje se dobrovoljno suočilo sa prošlošću“.
D. B.
