Ljiljana Spasić
Najvažniji preduslovi za konstituisanje demokratskog društva jesu ekonomska stabilnost, koje u našem društvu nema, institucionalna uređenost, koje takođe nema, i, najvažnije, čvrsto utemeljena građanska svest, hrabrost i kultura. Građanska kultura jeste i svakako predstavlja jedno od najosetljivijih polja i o njoj se u našem društvu veoma malo ili uopšte ne govori. Nacionalizam, demonizacija drugih i potreba za mržnjom na ovim prostorima postali su rutina. Jednopartijski sistem zamenjen je višepartijskim, s tim da je socijalni milje ostao isti. Političke partije u svom starom duhu, nastavile su da neguju kult lidera. Kako bi došlo do promene, neophodno je obaviti političku rekonstrukciju i to putem socijalizacije kojom se iz individue podanika prelazi u aktivnog građanina, spremnog za zrelo promišljanje i donošenje odluka korisnih za društvo u celini. Ovu važnu i neophodnu promenu ne može izboriti niko osim nas samih.
Našem društvu, kao i našoj lokalnoj zajednici potreban je građanin/ka koji će znati kako i na koji način da se izdigne iznad svih granica i uporedo s tim pokuša da sebe integriše u tokove evropskog i svetskog kulturnog ambijenta. Sama činjenica da živimo u gradovima ne znači da smo dobri građani/ke. Postoji jedna vrlo jednostavna definicija građanina kao pojedinca koji je sposoban da živi u zajednici sa drugima i drugačijima. U tom smislu se može reći da je reč o pojedincu koji poštuje ličnost i individualnost a ne pojedincu koji različitost doživljava kao ugroženost i zapravo se zaklanja iza opšteg, kolektivnog i obično skoro uvek mrzi različitost, pa tako najčešče različitim oblicima nasilja ispoljava mržnju ili joj se (različitosti) najčešće podozrivo podsmeva.
Našoj široj društvenoj zajednici potrebni su građani/ke koje mobiliše solidarnost, empatija i socijalna osetljivost. Potrebni su nam građanski hrabri i slobodni pojedinci i pojedinke koji znaju koliko je važna vrednost lične odgovornosti, poštovanja ljudskih i manjinskih prava, izvinjenja i toliko nam potrebnog suočavanja s našom nedavnom prošlošću u kojoj je na najbrutalniji način, ubijanjem i proterivanjem, civilnom stanovništvu oduzeto pravo na pristojan i dostojanstven život.
Kada je nasilje u pitanju, najlakše je pozivati se na ratnu prošlost, tešku ekonomsku i socijalnu situaciju. Koreni nasilja leže u svakom našem nereagovanju, ćutanju i tolerisanju nasilja, što užasno zagađuje naš svakodnevni život, dovodeći najčešće do eksecenih i brutalnih oblika kao što su ubistvo premijera dr Zorana Đinđića, ubistvo Brisa Tatona, napadi i brutalna prebijanja pripadnika LGBT populacije i drugih oblika nasilja već viđenih na našim prostorima. Izgradnja građanskog društva moguća je samo ukoliko se kao svesni pojedinci/ke uključimo u društvene tokove, tako što uz pomoć porodice, medija, obrazovnih i kulturnih institucija, nevladinih organizacija i drugih važnih činilaca u kreiranju svesti, afirmacijom evropskih vrednosti kao što su dijalog, tolerancija, poštovanje različitosti, dati svoj doprinos izgradnji građanskog društva.
Otuđenost, prezir, nemoć, izopštenost, ignorisanje i čekanje da neko drugi uradi nešto za nas, otvara prostor i prepušta ga uzurpatorima i lošim ljudima. Biti ravnodušan i ćutati pred diskriminacijom drugih, pristajati i prihvatiti nasilje isto je što i činiti ga. Zaraženi virusom akumulirane mržnje prema drugom i drugačijem masovno ukorenjenom u našem društvu, nećemo stići nikuda i nigde. Ujedinjeni u različitosti od malograđana današnjice postaćemo građani sutrašnjice.
(Autorka je građanska aktivistkinja iz Pančeva)
