Piše: Svetislav Basara
U prvi mah – kad su slike ex prezidenta i ex premijera postale viralne u novinčinama i na društvenim mrežama – pomislio sam da je to prvi put da se narečeni džentlmen pojavljuje na nekom protestu. Zapravo na bilo kom skupu, osim onih kamernih i striktno stranačkih.
Onda sam osvežio pamćenje i setio se da sam Koštunicu lično video na jednom protestu i da sam čak sam stajao s njim u grupi, što je „ovekovečeno“ na jednoj crnobeloj fotografiji, snimljenoj na platou ispred Filozofskog prigodom jedne od bezbrojnih protestacija iz devedesetih. Ta fotografija je dostupna u broju časopisa Gradac posvećenom literaturi moje neznatnosti. Moj drug, urednik Gradca Branko Kukić valjda je hteo da mi „učini“, šta li. Ili možda da „učini“ Koštunici. Tko će znati.
Interesantna stvar: moja neznatnost s Koštunicom deli odijum prema svim masovnim skupovima (u mom slučaju brojnijim od četiri osobe). Koliko god, međutim, popreko gledao na masovne skupove, tokom devedesetih sam svojim prisustvom brojčano uveličavao maltene sve demonstracije i protestacije, zaključno s finalnom, onom od 5. oktobra.
U ondašnjim opozicionim strankama – tabloidna verzija tvrdi da je moja neznatnost bila član svih – (s dobrim razlogom) smatralo se da je nerealno očekivati neki naročit odziv građanstva i seljaštva ukoliko na ulicu ne izađu i vodeći i viđeniji ljudi opozicionih stranaka. Ja sam inače u govno politike ugazio – iliti, kako se pompeznije kaže, „politički se angažovao“ – upravo zato da bih dao doprinos stvaranju društva bez prvomajskih uranaka, dvadesetpetomajskih sletova, radnih akcija, zborova birača i ostalih kolektivističkih manifestacija koje su bile (i ostale) teška muka mom duhu.
To uopšte ne znači da sam načelno bio protiv demonstracija i protestacija i da sam kao Koštunica sanjao o dosadnoj državi. Daleko od toga. Ideal mi je bio (i ostao sanak pusti, kao i svi ideali) dinamična država, ali ne haotična država. Uostalom, najubistvenije su dosadne – često i u doslovnom smislu – upravo haotične države koje srljaju iz protesta u protest, među koje spada i Srbija.
Štrajkovi, demonstracije, protesti jedna su od bitnih odlika dinamičnih, demokratskih društava. Ali u takvim društvima ljudi stupaju u štajkove, izlaze na proteste i demonstracije zato da bi se pomoću meke protestne moći izborili za neki strukovni, društveni ili ekonomski interes ili – zašto ne – prisilili neku vladu na ostavku.
Kod nas to nije tako. Kod nas se demonstracije i protestacije upriličavaju da bi se okupljanjem što većeg broja ljudi – s najrazličitijim interesima – pokazalo ko ima veći qwrz i ko – sledstveno – treba da drži i nož i pogaču.
Nije to istorijska novost. Tako je – na osnovu veličine spolovila – moj omiljeni antički tirjanin Heliogabal delio državne funkcije. Onaj koji bi imao veći qwrz dobijao je višu dužnost. Naravno, niko se nije usuđivao da ima veći organ od Heliogabala, dok se neko na kraju nije usudio, ali to je druga priča. Čiji ćete nastavak čitati u sutrašnjem broju.
NASTAVAK
In the year twenty five twenty five
Ekonomista Branko Milanović, pominjan i kao mogući kandidat za poziciju premijera vlade Srbije – što je izazvalo grohotan smeh i beogradskih vrabaca i kandidata Milanovića.
Nedavno je objavio veoma interesantan tekst u čijem je naslovu bilo pitanje od mnogo miliona svih konvertibilnih valuta, a koje je od vitalne važnosti za sve jebene stranke na srpskoj histeričnoj političkoj sceni.
Naslov/pitanje glasi: „Kakav će biti ishod sloma političkog sistema u Srbiji?“ Pa recite, ko ne bi dupe dao da čuje kakav će biti ishod. Prvi bih ja dao (i dao sam), naravno figurativno, honni soit qui mal y pense. Kako god. Milanovićev poduži odgovor nije prijatan ni za vlast ni za opoziciju, srećna je okolnost – i po vlast i opoziciju – što najverovatnije niko od njih nije pročitao tekst.
Šta, dakle, kaže Milanović. Ukratko ću prepričati. Uprkos do sada nezabeleženoj masovnosti protesta protiv Visokog Mesta i Carstvija mu – piše Milanović – i uprkos tome što je skup od 15. 3. bio jedan od najznačajnijih događaja u političkoj istoriji Srbije, to je samo ponavljanje problema s kojima se srpska politika muči otkako se Srbija ponovo pojavila kao nezavisna država. (Milanović verovatno misli na prvu, dobrovoljnu nezavisnost iz 1878, ne na ovu drugu, prisilnu nezavisnost iz 2006.)
„To je zato“, veli Milanović, „što je Srbija kao i Argentina i Rusija, zemlja sa kružnom istorijom: isti događaji se ponavljaju sa različitim protagonistima. Kako se Srbijom vladalo 1825, tako se vlada i 2025“, tako zaključuje Milanović, a ja zloslutno dodajem da će se tako vladati i 2525, kao u istoimenoj pesmi Zagera & Evansa, popularnoj krajem šezdesetih, koja mi je ulivala nadu da ću je doživeti, jer sam u urođenom aritmetičkom tutumraštvu permutovao cifre pa mislio da se radi o godini 2025, koju sam doživeo i svakakvih se čuda i pokora nagledao.
Interesantna stvar. I moja neznatnost je došla do maltene istog zaključka kao i Milovanović, o čemu ste se mogli obaveštavati u brojnim kolumnama. A taj zaključak glasi: značaj i veličina istorijskog događaja u Srbiji nema nikakav uticaj na način vladavine.
Krenimo redom; serije buna u XIX veku, balkanski ratovi, Prvi sv. rat, Drugi sv. rat, serijska promena nekoliko društvenih uređenja – šta nekoliko, svih – a glede načina vladavine sve je uvek ostajalo isto.
E, evo zašto, što reko Blic. „Zato što je“ – ovo kaže Milanović, a ja se slažem s njim – „pokret (u datom slučaju studentski) shvatio da može biti uspešan samo ako je potpuno apolitičan, odnosno ako se ne veže ni uz jednu političku grupu ili partiju i ostane izvan predstavničkog sistema.“
Pisac je hteo da kaže da se u Srbiji antirežimska mobilizacija može postići isključivo ukoliko nije politički artikulisana – „boja“ artikulacije je tu nebitna – u suprotnom, ukoliko bi se artikulisala – opet bez obzira na „boju“ – masovnost bi se razbila na bezbroj frakcija.
Najviše što masovni protesti mogu da učine je da izazovu krizu autoriteta – i to se ciklično ponavlja – i eroziju dominantnog modela. Posle čega sledi promena protagonista, a način vladavine ostaje isti. Bar do godine twenty five twenty five.
(Kurir, famozno)
