BEOGRAD, 17. maj 2024. – Književni salon Kirka sinoć je ugostio poznatog srpskog i jugoslovenskog reditelja i pisca Gorana Markovića. Bio je prijatno iznenađen ambijentom i dobrom posetom ovoj tribini i prisetio se da je nešto slilčno – kafe Ajnštajn – video u jednom stanu u Berlinu.
Osim u filmovima (Nacionalna klasa, Variola vera, Majstori, majstori, Tito i ja, Turneja, Specijalno vaspitanje, Sabirni centar, Već viđeno, Sigurno mesto, Tajvanska kanasta, Zvizdan, Delirijum tremens…) Marković se ogledao i u literaturi, gde su značajan uspeh imale njegove knjige Tito i ja, Češka škola ne postoji, Tri priče o samoubicama, Male tajne: jedna hronika, Beogradski trio, Sanjin cvet: deca i autizam…
Voditeljica književnog salona Dragana Poljak razgovor je otpočela s filmovima i gosta upitala kako je uvek iznova pravio različite filmove. “Imate dve vrste reditelja, jedni prave uvek isti film dodajući mu nešto novo i druge u koje spadam i ja, koji uvek prave – drugi, različit film”, kazao je Marković i naveo primer, da je posle snimanja Specijalnog vaspitanja prešao na komediju.
Rođeni ste u glumačkoj porodici?
“Da, ali sam rano utvrdio da neću da budem glumac. Doduše, glumio sam u prvom filmu Lordana Zafranovića (Nedjelja) sa mnogo ljubavnih scena… Zapravo, rođen sam u pozorištu. Bio sam dete kada je Ljuba Tadić počinjao i sećam se da me je pitao šta da mi kupi od prve plate. Dugo sam razmišljao i rekao: Kupi mi gumene čizme u ‘Borovu’. Mogu reći da sam celog života bio ‘dobra publika” dok sam radio filmove jer reditelj ne treba da bude glumac”.
Kako je nastala knjiga Praška škola ne postoji?
“To je knjiga o propasti jedne utopije o jednoj drukčijoj vrsti života… a onda su došli ruski tenkovi. Glavni krivci za tu knjigu su Božo Koprivica i Mile Perišić.”
Da li je i koliko na sve vas uticalo školovanje u Pragu?
“Nismo kopirali češki kinematografiju, tamo smo bili da sazremo. Karanović i ja smo bili prvi. Dovezao nas je tamo moj otac kolima, otišli smo na prijemni i kad smo se vratili pitao nas jesmo li položili. Rekli smo da jesmo, a on se okrenuo i rekao ‘Ćao!’. Nisam znao jezik ali me je to i sovjetska intervencija očeličilo i formiralo. Jedne noći neko nam je zakucao na sporedna vrata doma. Uplašili smo se. Bio je to konobar iz restorana gde smo sedeli. ‘Kolektiv je odlučio da vas časti sa pedeset gulaš-čorbi…”
Vratili ste se u Beograd?
“Neko vreme sam radio dokumentarne filmove za Televiziju. Sa prvim filmom sam doživeo da mi cela sala Doma sindikata zviždi. Pre toga Zora Korać nam je rekla da ništa ne znamo i da su nam potrebni pisci scenarija, pravi pisci. Dobio sam Danila Kiša. Dao mi je tekst, nekakav esej, pomislio sam da ovaj nikad nije bio u bioskopu… Prepravio sam to po svome a onda mi je Danilo rekao da njegovo ime stoji na špici i da on nema veze sa tim tekstom… Posle tog kraha otišao sam u vojni odsek…”
Služili ste u gardi?
Požarevački puk. U to vreme pojavio se Plastični Isus Lazara Stojanovića. Moj pretpostavljeni, kasnije ‘najmlađi generaln JNA’ Vuko Obradović me je pitao da li poznajem Stojanovića. Ne znajući šta me čeka rekao sam da Lazu znam dobro. Dobio sam puškomitraljez i poslat sam na Pasuljarske livade. Taj general će kasnije kao političar imati seksualne ujdrume s nekim damama…”
Specijalno vaspitanje?
“Pola godine sam odlazio u Dom ‘Vasa Stajić’. Nismo imali pare, radilo sa na 16 mm traci i dogovorili smo se da svi radimo besplatno. Posle mi je rečeno da moram da pribavim dozvolu da snimam u tom domu. Odem u opštinu, kažem referentu za kulturu da bismo da snimamo… Ostavite scenario. Kada je pročitao rekao mi je da nema ništa od dozvole jer ‘nama osnovne stvari’, da oni rade – besmislen posao”.
Koji Vam je omiljeni film?
“Nemam omiljeni film. Bio sam opsednut sa dva pisca. Jedan je Franc Kafka, a drugi Alber Kami i imao sam ogromnu želju da snimim Kugu. Onda se desila variola vera. Šta će ti Kuga…”
Ni sam Variolom vera nije išlo bez problema?
“Nije se moglo doći do podataka. Našao sam dva lekara na Kožnoj klinici… Zarazu je doneo jedan muslimanski hodočasnik sa Kosova i nisu znali od čega boluje. Vodili su ga od Kosova do Čačka, Beograda i on je sve zarazio. Tog jednog lekara je trebalo da igra Branko Pleša, ali me je pred početak snimanja nazvao i rekao: ‘Gorane, neću uvek da igram Nemca’ i spustio mi slušalicu. Setio sam da imam oca glumca. Tata, dođi sutra na snimanje, tu i tu. ‘Šta ću da igram?’, pitao je. Videćeš kada dođeš…”
Zafranović?
“Osim što je dobar reditelj, Lordan je i hrabar čovek. Sina je izvukao iz zengi s početka rata i otišao u Prag. Takav je. Završio je serijal u Jasenovcu, sad montira film. Mislim da je s ovim filmom stavio glavu na panj, ali kako rekoh – takav je”.
Glumci, pisanje i knjige?
“Stalno sam pisao. Scenarije, priče, romane. Pisanje se uči – pisanjem. Stalno sam mislio da mi fali jedna dimanzija. Teško mi je pala smrt Pola Ostera, delom i što smo generacija. Volim Murakamija, Uliksa Džejmsa Džojsa, Čoveka bez svojstava Roberta Muzila… Ne mogu reći da smo stalno živeli u vreme neslobode kao danas recimo. Prisetio sam se Beketovog Čekajući godoa. Probe su bile u Beogradskom dramskom kada je na probu banuo Miroslav Krleža i rekao upravniku da je u pitanju formalizam. To je nešto što nije bilo dobro za Partiju i predstava je skinuta. Grupi glumaca u kojoj su pored mojih roditelja bili Bata Paskaljević i još nekolicina Mića Popović je ponudio svoj atelje na Starom sajmištu. Pre toga su se u našem stanu dogovarali da naprave nezavisnu grupu glumaca koja bi napustila BDP i predstave igrala po fabričkim halama… I jedan od najglasnijih među njima nije hteo da istupi, ostao je u pozorištu.
Žalite li za nečim?
“Stalno mislim da mi je neko ukrao deo života! Nema više empatije kod ljudi. Žalim što nisam studirao filozifiju. Sa tom diplomom sam mogao da pravim filmove, ali sa diplomom reditelja ne mogu da…”
Nova 68-ma?
“Ništa nije večno. I naša nesreća!”
Dragan Banjac
