Srpska i jugoslovenska spisateljska i ljudska gromada nas je juče napustila. Možda se klapa rasturi, možda nastavi da traje, ali sjećanje na šefa raje Filipa Davida ostaje trajno u nama
Piše: Dragan Banjac
Uh, teškog li posla!
Napustio nas je Filip David. Mi, njegovi bližnji pajtaši, znali smo da je bolest ozbiljna i jaka, ali još nismo bili spremni na njegov odlazak. Tim više što je „umeo“ da se poslednjih godina izvuče i iz veće nevolje. Tako smo pothranjivali nadu da će se njegova „krizna grupa“, kako ju je „krstio“ njen član Predrag Koraksić Corax, a Fića joj bio neproglašeni šef – ponovo okupiti. Pre tri dana Nenad Prokić i ja smo smo ga posetili u njegovom domu u Palmotićevoj ulici i o mnogo čemu divanili skoro nepun školski čas. Dan ranije mi je prikričio da ponesem kofer ili ranac sa točkićima. Znao sam šta smera i te noći nisam oka sklopio.
U stanu su već bili kartoni za sklapanje kutija gde će se ubacivati knjige za neku od biblioteka. Napunio sam kofer gotovo mahinalno i još stoji neraspakovan.
Kad smo ušli, supruzi u svom stilu reče: „Vera, ko su ovi ljudi, meni su sumnjivi“.
Malo se pridigao, pozdravio se i obe naše ruke obgrlio svojim dlanovima. Potrajalo je. Potom je ustao, nazuo papuče i seo u stolicu. Pita za sve redom. Javlja li se Boša (Bogdan Tanjević), gde je Lordan (Zafranović), je li Fahri Musliu ovde ili u Prizrenu, vidimo li se sa Dževadom Prekazijem, Goranom Bogdanom…
Profesora Prokića, kojem je kratko predavao na Fakultetu dramskih umetnosti, pita šta se radi u Ambasadi malteškog reda, gde je njegov bivši student zamenik ambasadora, meni da „malo prikočim“ na Radio Sarajevu i na portalu Forum. „Ko mi kaže“, rekoh mu. „Zar mi po žestini nismo tvoja škola“, dodao sam, a Prokić kaže Filipu „Badava mu govorim“!
Stolica u ćošku
Mentalno je bio kao mladić, jedino veli da nije stabilan na nogama. Ali kad se uhvati za ručke te stolice sa točkovima može preko dnevne sobe. Pričali smo i o njegovom izlasku do obližnjeg „Smaragda“, gde smo se povukli na rezervni položaj kada je „Galerija“ mog kuma Dragana Kapičića, naše dugogodišnje sastajalište, bilo zatvorena zbog renoviranja i pre Draganove iznenadne smrti. Prešli smo u kafe naspram njegovog ulaza. Pričali smo kako bismo ga Nenad i ja preneli do bašte u stolici, čim malo otopli.
On se smejuljio, a njegov sin Danijel nije skrivao zadovoljstvo. Često bi u našem zabranu običavao da kaže: „Zašto ne sednete za drugi sto, vidite koliko ima mesta“. Kada smo mu prišli bliže rekao je da se navikao bez nas i da mu je dobro. Ali, nije tako mislio. Bio je naša „kvočka“.
Okupljanje/druženje je počelo u „staklencu“ na Trgu republike, u Medija centru. Filip, Martin i Miodrag Vukmanović, Ibrahim Hadžić, Vasilije Anđelić, Predrag Čudić, Svetislav Basara, Milan Đorđević, Božidar Šujica, Nenad Prokić, Fahri Musliu, Bora Ćosić, Duško Mandić, Dragoljub Todorović, Ejub Štitkovac, Ivan Torov, Marinko Arsić Ivkov, Ilja Slani, Mirjana Miočinović, Mirko Đorđević, Marjan Čakarević, Tomislav Marković, Slobodan Stupar, Veljko Đurović, Vesko Ivanović, Zoran Vuletić, Novica Milić, Rade Radovanović, Branka Mihailović, Dušan Petričić, Predrag Delibašić, Veljko Radović, Mileta Prodanović, Božo Koprivica, Dušan Janić, Velimir Ilić Petrov, Slobodan Pejović, Dragan Stojković, Srđan Valjarević, Sead Spahović, Jelena Trpković, Goran Babić…
Torov i ja smo određeni kao „izviđači“ i nakon što je Torero, kako smo ga zvali u Borbi, podneo kratak raport klapa je prešla u „Galeriju“. Kapičići su bili oduševljeni novim gostima, ne samo vlasnik i njegova supruga Beba, koja je u to vreme bila veoma aktivna u Građanskom savezu Srbije, nego i Titov general Jovo Kapičić koji je ubrzo svima postao miljenik. Kada bi došao iz Trsta pridružio bi nam se Bogdan Tanjević, Naum Panovski i Zoran Amar iz SAD, a Lordana Zafranovića odavno pišemo u domaće.
Filip je seo u ćošak, do radijatora i ta stolica je uvek bila njegova. Imao je običaj da ruku drži na radijatoru. Kako je baš na tom mestu bila malo oštećena mreža oko grejnog tela, Kapičića smo nagovarali da mu ispostavi račun. Slavni košarkaš se samo nasmešio. I u bašti se znalo gde sedi „šef raje“, kako je govorio Tanjević. Mirko Đorđević je iz Šimanovaca (25 kilometara) dolazio sredom, a već utorkom uveče bi me zvao da kažem Filipu da ne prilazi stolici u ćošku. Naravno, sve je to bila šala.
Prilikom dolaska u Beograd redovno bi nam se pridružili Viktor Ivančić, Milorad Bibić Mosor i Ante Tomić iz Splita, iz Zagreba Zvonko Maković, Goran Milić, Ivo Josipović, Lado Tomičić i Rajac (Rajko Grlić), Škeljzen Malići iz Prištine, Edin Krehić i Faruk Vele iz Sarajeva, Laslo Vegel iz Novog Sada, Vidosav Stevanović iz Botunja kod Kragujevca, Igor Galo iz Pule, Zdravko Bazdan iz Dubrovnika, Janja Klasinc iz Ljubljane… Spisak je veoma dug i kao kod svakog nabrajanja tu je strah da se neko ne zaboravi i ne pomene.
Da ne bude zabune ne radi se o jugonostalgičarima, mada niko od nas nikad nije „pljunuo“ na tu divnu zemlju. Tačnije od toga bi bilo da niko od nas nije imao naciju, iako je i na tu temu bilo kadikad „peckanja“ ali onog najzdravijeg mogućeg. Svi smo bili jedna, nacija judi, kako bi rekao nama dragi Miljenko Smoje.
Otvoreno društvo
Premda su nas neki zvali sekta, to nije bilo zatvoreno društvo i nismo ni pomišljali na „legitimacije“. Poslednjih godina nam se pridružio Bojan Tončić, novinarčina rodom iz Leskovca, ali iskreni građanin Jugoslavije. Bojažljivo nam se primicao za drugim stolom dok ga Filip nije privukao. On se sa Bojanom šalio na specifičan način što je „paprikaru“ veoma godilo. Veoma ga je cenio i žalio za preranim odlaskom s ovog sveta.
Čast svima, ali Filip je bio lepak naše bande. O tome koliko je ovaj veliki pisac bio i veliki Čovek navešću samo dva podatka. U knjizi Druga Srbija, koju je uporno zvao Drugačija Srbija, ima zanimljivu tezu o izdajstvu. Opisujući situaciju u Jugoslaviji početkom devedesetih rekao je ovo: „Gospodari naših života i naših sudbina uvukli su nas u rat, kriminal, gangsterizam, pustili su sa lanca svoje rasiste i mafijaše, otvorili mikrofone, uperili u njih kamere, od zemlje u kojoj smo se rodili napravili su zemlju nasilja i sramote, a nas, protiv naše volje i protiv naših uverenja, pretvorili u svoje saučesnike. Protest protiv nasilja postao je slabašan pred strahotom samoga nasilja. Mahnitost i demagogija ubijaju strašnije nego pravi meci“. Potom je citirao stranca koji je tada rekao: „U početku se sve to moglo nazvati konfuzijom, potom se pretvorilo u iracionalnost, a sada je to čisto stanje imbecilnosti“.
U to vreme na jednoj od sesija Beogradskog kruga rekao je: „Jedino što nam preostaje jeste da postanemo izdajnici. Izdajnici sistema koji priziva rat i glad, gde narodi žive u groznici, hranjeni mržnjom i obmanama, bolesni od manije gonjenja i manije veličine u isti mah. Biti izdajnik u takvoj zemlji i takvom sistemu najmanje je što može i mora učiniti svaki moralan i častan čovek“. Mediji su to odmah rastelalili, a njegova kćerka Hana (koja dugo već živi i radi u Švajcarskoj) iz škole je kući dotrčala uplakana i upitala oca: „Tata, da li si to rekao!“
Marta 2016. godine u Narodnoj biblioteci Srbije uručena mu je nagrada na najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji. Naš hrabri drugar – duša naša, da opet citiram Tanjevića – izašao je za govornicu i ogradio se od prisustva protuve iz prvog reda. „Ograđujem se od prisustva Tomislava Nikolića. Poštujući instituciju predsednika od ‘90-ih, ne podržavam njegovu politiku“. Četnički vojvoda pokušao je da mu uzvrati rekavši da za tako nešto „nije bila potrebna ni hrabrost, ni vaspitanje“. Za njegovo „unapređenje“ na Romaniji takođe.
Vlast nas je držala na oku
Neko je našu „kriznu grupu“ uspoređivao sa pariskom „Rotondom“, onom o kojoj je tako divno „pevao“ Ilja Grigorjevič Erenburg. Ovaj slavni reporter rođen u Kijevu 1891. godine (Ljudi, godine, život) kaže da „Rotonda“ u stvari nije nikome mogla oduzeti duševni mir, već je prosto privlačila ljude koji taj mir nisu imali. „’Rotonda’ nije podsećala na pećinu već pre na seizmološku stanicu u kojoj su ljudi beležili potrese neosetne na ostali svet; uopšte uzev, francuska policija se nije mnogo varala kada je ‘Rotondu’ smatrala opasnom po društveni red i mir“.
Filip i ja smo pre nekoliko godina razmišljali, dogovarali se da zajedno pišemo nešto o Beogradskoj Rotondi, ali ne ide sve po planu. Na to nas je nagovarao i poluvekovni nam prijatelj Lordan Zafranović koji je pre nekoliko godina s vrata „Galerije“ prozborio: „Da je vlast pametna s jednom bombom bi rešila problem s beogradskom pameću!“ Reče i sede, a Filip će: „Sad može ta bomba!“ Lordan je svojevrsna enciklopedija i posebno smo rado slušali njegove dogodovštine sa Filipom, Mirkom Kovačem, Rankom Munitićem…
Iako joj nismo bili pretnja, vlast nas je držala na oku, a pratila nas je policijska tevabija. Jednog od trojice koji su se tamo pored nas pretvarali u veliko uvo sreo sam prilikom jedne sahrane na Novom groblju, sasvim slučajno. „Mi vas ništa ne razumemo. Samo pričate o knjigama i piscima i da bismo opravdali šihtu morali smo nešto i da izmislimo“, rekao je matori policijski penzioner koji je izbegao sa Kosova.
Vest o Filipovoj smrti brzo se proširila. Najpre se iz Trsta, dok sam sedeo sa Zoranom Živkovićem, javio Boša. Veza je bila veoma loša i molio sam ga da pređe na tipkanje Viber poruka. Nešto kasnije sa aerodroma u Varšavi zvao je Lordan, kad je sleteo u Beograd ponovo. Ne može da shvati. Nešto kasnije zvao je Vehid Šehić iz Tuzle, pa mnogi naši iz svih krajeva bivše Juge. Tekst elektronske poruke Faruka Vele i telefonski razgovor sa Edinom Krehićem, kojem je Filip govorio na beogradskoj promociji knjige Sjećaš li se Nune Muntiljo, neću pominjati. Bio je to izliv iz duše ove dvojice.
Srpska i jugoslovenska gromada nas je napustila. Možda se klapa rasturi, možda nastavi da traje? Ali sećanje na šefa ostaje trajno u nama.
Stavovi izraženi u ovom članku su autorovi i ne odražavaju nužno urednički stav Al Jazeere.
Izvor: aljazeera balkans
