BEOGRAD, 19. maj 2025. – Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu donelo je 13. maja 2025. godine presudu u ponovljenom postupku, kojom je Branko Tunić oglašen krivim u odsustvu za krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144,stav 1 KZ SRJ, i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od osam godina.
U skladu sa primedbama Apelacionog suda, koji je u odluci naveo da su radnje okrivljenog u prvobitnoj prvostepenoj presudi bile opisane uopšteno, bez konkretizacije u odnosu na
svakog od oštećenih, kao i da obrazloženje nije sadržalo jasno povezivanje činjeničnih
zaključaka s pojedinačnim iskazima oštećenih, Javno tužilaštvo za ratne zločine je preciziralo optužnicu u skladu sa datim uputstvima.
Prilikom izricanja presude predsednica veća je istakla da je u odnosu na preciziranu optužnicu, iz dispozitiva izostavljeno ubistvo Marka Utržana, dok je ostatak optužnice u potpunosti dokazan. Tunić je oglašen krivim za zastrašivanje, mučenje i telesno povređivanje ratnih zarobljenika – vojnika na odsluženju vojnog roka u JNA, koji su prethodno položili oružje i predali se, u naselju Rakitje, u vremenskom periodu od 14. septembra do 1. oktobra 1991. godine.
Sud je, pozivajući se na načelo ne bis in idem, iz dispozitiva presude izostavio ubistvo
vojnika Marka Utržana, budući da je za to delo pravnosnažno okončan postupak u Hrvatskoj. Kako u trenutku pisanja ovog saopštenja još uvek nije dostupan pisani otpravak presude,
Fond za humanitarno pravo nije u mogućnosti da analizira obrazloženje suda, posebno u pogledu dokaza kojima su potvrđeni navodi optužbe. Nesporno je, međutim, da u svim suđenjima u odsustvu izostaje učešće optuženog u postupku, što onemogućava njegovu aktivnu odbranu – uključujući iznošenje činjenica i dokaza, kao i predlaganje svedoka. U tom svetlu otvara se važno pitanje pravne valjanosti ovakvih postupaka, odnosno da li je presuda, iako možda doživljena kao pravična sa stanovišta žrtava, zaista pravična i za optuženog.
Pored toga iako su suđenja u odsustvu predviđena domaćim krivičnim zakonodavstvom, Fond za humanitarno pravo smatra da takvi postupci ne bi trebali da se vode u predmetima ratnih zločina, već da ovakve slučajeve treba rešavati putem regionalne saradnje. Za razliku od suđenja u odsustvu, regionalna saradnja omogućava da se optuženi zaista privedu pravdi, a da postupak bude efikasniji i zasnovan na dokazima i odbrane i optužbe, uz prisustvo optuženog i svedoka obe strane.
Do sredine 2024. godine, predmet Zagreb je bio jedini postupak pred Odeljenjem za ratne
zločine Višeg suda u Beogradu koji je vođen u odsustvu optuženog. Međutim, primetna je
tendencija porasta broja takvih predmeta, što je posledica političkog pritiska da se pokrenu
postupci za zločine nad Srbima, bez obzira na realne mogućnosti njihovog sprovođenja.
D. B.
