BEOGRAD, 31. avgusta 2024. – Fond za humanitarno pravo, u ime REKOM mreže pomirenja, predstavio je danas knjigu o 1.636 nestalih osoba u vezi sa ratom na Kosovu KOSOVSKA KNJIGA PAMĆENJA 1998-2000, sa podnaslovom “Dostojanstvo za nestale”.
U Međunarodnom pres-centru UNS o ovoj vrednoj publikaciji govorili su Nataša Kandić, osnivačica FHP-a, urednica KKP „Dostojanstvo za nestale“, Sylvie Estriga, šefica Političke sekcije, Delegacija EU u Srbiji, Matthew Holliday, programski direktor, Međunarodna komisija za nestala lica (ICMP) i novinar Nedim Sejdinović, a sa konferencije je upućen apel Srbiji i Kosovu da udvostruče napore kako bi se identifikovali posmrtni ostaci u prištinskoj mrtvačnici.
Četvrt veka čekanja istine
Nataša Kandić je rekla da je knjiga pokušaj da se sećanje porodica na svoje nestale iznese na svetlo javnosti i podigne na viši nivo.”Ima preko devet hiljada nestalih na Kosovu. Prema evidenciji Fonda za humanitarno pravo (Beograd) i Fonda za humanitarno pravo ima još 1.636 nestalih osoba. U odnosu na evidenciju Međunarodnog crvenog krsta dokumentovana su još 23 nestanka. U međuvremenu, prethodnih dana identifikovana je još jedan slučaj ali porodica ne želi da prijavi. Smatra to sudbinom, oni su se pomirili, prihvatili tu činjenicu i ne žele više da se vraćaju na to, da traže posmrtne ostatke. Oni će da ga proglase mrtvim i postaviće spomen obeležje svom nestalom članu”, rekla ke Kandić.
“Porodice nestalih osoba su u potpuno drugačijem položaju od porodica koje su sahranile svoje voljene. One nemaju grob, nema mesta za sećanje. U situaciji su da sećanje traje i živi samo u okviru porodice”, rekla je Kandić i dodala da je u proteklom periodu razgovarala sa brojnim porodicama, a da joj je najteži utisak bio težak život tih ljudi. “Prošlo je 25 godina, mnogi očevi i majke više nisu živi, neki jako teško žive i navode „da su teški svima“. To je tako teško čuti”, naglasila je Kandić.
Previše porodica ne zna za szdbinu svojih članova
Šefica političke sekcije Delegacije Evropske unije u Srbiji Silvija Estrige rekla je da je dosta urađeno u proteklom periodu na rešavanju sudbine nestalih, ali da je i dalje previše porodica koje ne znaju sudbinu svojih članova, pa je njihova frustracija legitimna.
Oni imaju pravo da budu informisani o sudbini voljenih, jer se iza tih brojeva radi o nekim ljudima. U ime tog humanitarnog pitanja treba izbegavati politizaciju i fokusirati se na rešavanje slučajeva, rekla je ona.
Estrige je ocenila i da bi prava porodica bila bolje rešena ukoliko bi postojao adekvatni pravni okvir, što sada nije slučaj jer nije usvojen zakon o nestalim osobama.
Taj proces je svojevremeno dobro napredovao, ali je potom suspendovan i nadam se da će ga aktuelna vlada ponovo pokrenuti, istakla je ona.
Da Kosovo i Srbija udvostruče napore
Programski direktor Međunarodne komisije za nestala lica Metju Holidej pozvao je Kosovo i Srbiju da udvostruče napore kako bi se rešila sudbina posmrtnih ostataka između 350 i 400 NN lica u prištinskoj mrtvačnici.
To mesto je masovna grobnica iznad tla i prištinske vlasti moraju da uspostave saradnju sa Komisijom za nestala lica Srbije kako bi se rešila sudbina tih ljudi, naglasio je Holidej.
On je pozvao obe strane da udvostruče napore i saradnju na lociranju mesta masovnih grobnica i tako omoguće dostojanstvo nestalim osobama.
Sejdinović: Knjiga kao neka vrsta spomenika
Poznati novinar Nedim Sejdinović je, govoreći o knjizi “tužnog sadržaja”, na početku je naveo polušaljivi video-prilog koji je nedavno pronašao na društvenim mrežama. “Neka televizija je pitala mlade ljude na ulicama Beograda da li je Kosovo Srbija. Oni zdušno, jasno, glasno i drčno, odgovaraju potvrdno. A kada ih zamole da nabroje pet gradova na Kosovu oni, naprosto, zaneme, neki se ne mogu setiti čak ni Prištine. Možda prepričavati ovaj prilog na prezentaciji „Kosovske knjige pamćenja – Dostojanstvo za nestale“ nije baš najprikladnije, ali hteo sam ovim simbolički da ukažem koliko je retorika o Kosovu u Srbiji dramatično odvojena od stvarnosti, daleko od činjenica, ali pritom i dalje čvrsta, od armiranog betona napravljena”.
Sejdinović kaže da bi bilo interesantno praviti ozbiljniju medijsku analizu izveštavanja medija o Kosovu, kosovskom ratu i srpsko-albanskim odnosima, i uporediti ih sa nekim ranijim istraživanjima. Stiče se utisak da se retorika u medijima bliskim vlasti u velikom broju slučajeva približila devedesetim, a da je po leksici i prevazišla ovaj užasan period. Ono što je posebno važno istaći da u medijima postoji potpuno podrazumevanje i kosovske prošlosti i sadašnjosti, koje takođe ima veoma malo dodirnih tačaka sa stvarnošću, odnosno zasnovani su na mitskom, izmišljenom, simboličnom, a sve ono što se ne uklapa u taj, popularno nazvani narativ jednostavno se prećutkuje. Kada je reč o žrtvama, i srpske imaju samo funkciju potrebnu za dnevnu manipulaciju, i prikazuju se potpuno jednodimenzionalno. Razlog je jednostavan, ukoliko bi se ozbiljnije tematizovale i žrtve srpske nacionalnosti, bilo poginuli, bilo nestali, to ne bi moglo da se učini bez konteksta dešavanja.
“I tako dok se o Kosovu govori samo kroz stihove i urlike, i dok neka politička alternativa odbija da se o pitanju Kosova izjasni bar načelno, to je tera inkognita, u jednom iracionalnom kontekstu pojavljuje se ova knjiga, posvećena nestalim sa Kosova, nastavak isto tako impozantne prethodne knjige posvećene žrtvama. Ona bi trebalo da bude nekakav šamar javnosti, ne lavor nego bazen vode, da se probudi, dovoljno je da vizuelno vidite nju, ovu obimnu knjigu, pa da vas uhvati jeza. Nažalost, već znamo da će ona biti marginalizovana, i da će ili biti prećutana ili iskorišćena kao još jedan napad na NVO sektor, koji je izdajnički.
Ali to ne umanjuje značaj ovoj knjizi, ovom projektu, naprotiv samo ga čini važnijim. Ovo je veliki zalog za budućnost koja će doći. Jer neće se ovom temom baviti samo istoričari, pošto kod nas istorija nikada ne umire, i zato je važno ovako nešto pouzdano. Ugaoni kamen koji se neće lako biti poremetiti…
U pitanju su knjige koje su neka vrsta spomenika, i kao takve su baš ozbiljno klesane. O žrtvama se govori onako kako se o žrtvama jedino može i treba govoriti – dostojanstveno, strogo, činjenično, kratkim rečenicama koje odbijaju bilo kakvu subjektivnost i ideološku pripadnost, ali koje – dok čitate – ipak zaustavljaju dah. Fond za humanitarno pravo se decenijama trudi da ovim stvarima prilazi na ovakav način, izbegavajući bilo kakvu politizaciju, ukazujući na svaku manipulaciju, jer je jasno da činjenice najbolje govore same za sebe.
Svaka od ovih malih priča-užasnih sudbina, kazao je na kraju Nedimović, zapravo nikada dovrpšenih priča o nestalim, moga bi se pretvoriti u jedan roman, film. I to nije beznačajan, kako se to kaže dodati kvalitet knjige. Najbolje istorije čovečanstva ispisane su kroz sudbine običnih ljudi. Istorija ne bi smela da bude dosadna istorija nasilja, ideologija, borbi za prevlast, vladara, moćnika, političara, već istorija običnih ljudi.
Dragan Banjac
Gornji tekst Portal Forum objavio je na dan predstavljanja Kosovske knjige pamćenja koja je posle Prištine 31. avgusta predstavljena i u Beogradu. Dodajemo svedočenja SUNČICE STOJANOVIĆ i BUDIMIRA MASLARA
Sunčica sećanje na brata Tihomira, a Budimir na sestru Nataliju. Budimir je voleo muziku, dobro je govorio engleski. Sa roditeljima i sestrom živeo je u Smederevu. Roditelji su poreklom iz sela Paralovo u opštini Gnjilane. Zbog toga su kolege Tihomiru na poslu često prebacivale što ne ide na Kosovo da se bori. Porodica se protivila tome da ide kao dobrovoljac. Otišao je 14. 8. 1999. godine, posle dolaska KFOR-a. Vuklo ga je da ode, da pomogne Srbima u komunikaciji sa strancima. Nije našao posao i 17. 8. 1999. godine krenuo je nazad. U selu je ušao u autobus za Gnjilane i od tada više nije viđen. Sunčica je 2005. godine, kao profesorka filozofije, našla posao na Kosovu, u nadi da će doći do informacija o bratu. Još uvek predaje u srednjim školama na srpskom jeziku, ali o bratu ništa nije saznala. Budimir je molio sestru da pođe sa njim i njegovom porodicom u Crnu Goru, ali ona nije htela. Posle tri dana, vratio se da je povede po svaku cenu. I pošla je, ali se sa pola puta vratila u Trebović kod Peći. Brat je od porodica koje su 18. 6. 1999. godine napustile Trebović čuo da su videli dim iz kuće porodice Maslar. Po doslaku KFOR-a, Budimir se prvi prijavio za obnovu kuće, samo da pokuša da sazna nešto o Nataliji, da nađe njene kosti, da je sahrani. Pretražio je zemlju oko kuće, oko svakog drveta, ali traga nije bilo. Od albanskih komšija ništa nije saznao, govorili su da ne znaju. Posle šest godina, na sahrani majke jednog sveštenika koga je poznavao, od čoveka koji je izbegao sa Kosova i živi u Švajcarskoj čuo je da su njegovu sestru i majku komšije Roma, koja je bila dementna, ubili vojnici OVK, da su Nataliju silovali, a potom upucali obe žene. Budimir ne odustaje, nada se da će kad-tad naći kosti svoje sestre i sahraniti je kako treba.
Njihova sećanja (i predstavljanje Knjige) možete pogledati od 42. minuta video priloga FHP. (Andrea Šaula)
