Šta su to sloga i jedinstvo? Ako mene pitate, to su (bila) dva nižerazredna fudbalska kluba. Prvi iz Bajine Bašte, drugi iz Užica (bog sami zna da li još postoje). Novomitropolit Joanikije, međutim, misli da su sloga i jedinstvo nešto mnogo više, da su „kao voda i vazduh, da bez sloge i jedinstva ne možemo napred“.
Zanimljiva stvar. Koliko god puta da čujemo pozive na slogu i jedinstvo – a čuli smo ih hiljadama puta – svaki put kad ga čujemo, onaj od koga ga čujemo – a čujemo ga od raznoraznih dilbera – to nam saopštava u stanju ozarenosti, maltene u istupljeniju, kao da je do te spoznaje došao nakon dugih godina promišljanja i meditacije.
Površno posmatrano, ti pozivi su sasvim na mestu jer nesloga, nejedinstvo i razdori među Srbima svakim danom i u svakom pogledu sve više napreduju. Isto tako površno posmatrano, rešenje je tu, nadohvat ruke. Sve što je potrebno da bismo se složili, obožili i umnožili jeste da budemo složni i jedinstveni.
Tu već počinju problemi. Da bismo bili složni i jedinstveni (i potom živeli dugo i srećno), neophodno je da se složimo i ujedinimo u nečemu ili (češće) oko nekoga. Tek tu nastaju pravi problemi. Budući da je „nešto“ najčešće nešto apstraktno, projekti ujedinjavanja i slaganja se najčešće svode na neku konkretnu ličnost. I to izgleda vrlo jednostavno.
Ali uopšte nije. Velika je konkurencija među ličnostima koje pretenduju da budu faktor sloge i ujedinjenja – već tu počinju razdori – a ako se nekoj ličnosti i posreći da se nametne kao faktor sloge i jedinstva, tek tada nastaju pičvajzi. (Za sada) najveći ovosvetski pičvajz bio je posledica najvećeg stepena nacionalnog jedinstva i sloge u jednoj ličnosti. Mislim na slučaj Nemačke i Hitlera.
Stvar se posebno komplikuje kad se u posao narodnog ujedinjavanja i slaganja umešaju crkve, SPC na primer, čiji arhijereji ili nisu savladali (ili su zaboravili) gradivo iz predmeta Stari zavet, gde jasno piše da je svako ovozemaljsko jedinstvo i svaka ovozemaljska sloga u bilo čemu izuzev Boga suprotna Božjim naumima.
Iako je, kako sam čuo, novomitropolit Joanikije blagočestiv čovek i uzoran monah, smeo bih se opkladiti da pozivajući na hleb i vazduh sloge i jedinstva ne misli na jedinstvo u Bogu nego na jedinstvo u narodu, tj. u narodnom vođi. O ne – zacelo će uskliknuti pravoslavni verski analitičari – mitropolit misli na jedinstvo u pravoslavnom srpskom narodu, a ja ću analitičare podsetiti da smo upravo zahvaljujući insistiranju na tom jedinstvu u XIX veku izgubili otprilike trećinu sunarodnika drugih veroispovesti.
Bilo kako bilo, Joanikije je istog dana i unapređen i ražalovan. Jeste avanzovao u mitropolita, ali mu je Sabor oduzeo titulu „arhiepiskop cetinjski“, kojom se Amfilohije zakitio, ukinuo mu episkopski savet i još neke autonomaške prerogative. Što je pouzdan znak da razdori tek slede.
(Kurir)
