Autor Tomislav Marković
Ovo u čemu živimo više podseća na lošu fikciju koju su smislili očevi nacije, Memorandum-dum udarnici, nego na stvarnost. Zato i ovi novi desničari više liče na književne junake iz neke kupusare Ćosića & co. nego na stvarne osobe
Piše: Tomislav Marković
Na proteklim izborima u Srbiji parlamenta se dokopala i ekstremna desnica, i to u priličnom broju. U Narodnu skupštinu su ušle tri liste koje pate od hroničnog desnila: Nada (5,4 posto), Dveri (3,8 posto) i Srpski sabor Zavetnici (3,7 posto), ukupno će imati 35 poslanika (od mogućih 250). Aleksandar Vučić je u obraćanju javnosti nakon pobede zakukako kako se Srbija “dramatično pomerila udesno”, što je apsurno iz više razloga. Njegova Srpska napredna stranka je takođe desničarska, a vodi poreklo od esktremne Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja u kojoj je Vučić godinama bio visoki funkcioner. Na ovim parlamentarnim izborima osvojili su 43 posto glasova, malo li je.
Nema sumnje da je upravo Vučić malo pogurao ekstremnu desnicu, ustupivši Milošu Jovanoviću iz Nade, inače predsedniku DSS-a, i Milici Đurđević Stamenkovski iz zavetnika udarne termine na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Dverima je režim ustupio doktora Branimira Nestorovića koji inače podržava Vučića srcem, dušom i vremeplovom kojim je Tesla slao brodove kroz vreme. Kad predsednik glumi centar, lepo je da ima nekog u parlamentu ko deluje nenormalnije čak i od njega.
Nema Srbija kuda više da se pomera udesno, osim u otvoreni i čisti fašizam. Srbija je udesno skrenula još pre tri i po decenije, skrenuvši usput i s pameti, i nema nameru da se mrda sa tog čvrsto zauzetog kursa koji vodi pravo u provaliju. Teško je na izborima uopšte pronaći neku stranku ili koaliciju koja nije desničarska, tu se izdvajaju jedino Moramo i neke manjinske liste.
Šešeljeva duhovna čeda
Slavili su desničari ulazak u parlament, što je ostalo zabeleženo i na nekim snimcima, na primer na onom gde predstavnici Nade pevaju „Svud su straže, svud su straže đenerala Draže“, što je savršen izbor pesme za proslavu izbornih rezultata, budući da je član Nade i Pokret za obnovu Kraljevine Srbije (POKS), sa sve Dražinim unukom Vojislavom Mihailovićem. Uz koje su pesme slavili ostali ljubitelji Draže, četnika i kame nije nam poznato, mada ne sumnjamo da je repertoar bio sličan.
Izborni uspeh ekstremne desnice nije nikakvo iznenađenje, a nije čak ni novost. Cenzus je spušten na tri posto, što je omogućilo Dverima i Zavetnicima da se ušunjaju u Skupštinu. Srpska radikalna stranka nije prešla cenzus, suverenisti su podbacili takođe, pa mora neko da ih zameni. Kad već nema novih ideja, tu su bar manje-više nova lica, u svakom slučaju novija od Šešeljevog, on je izgleda ekstremista starog kova, došlo je vreme za novu generaciju iste propale i sumanute retorike. Pa ne mogu stalno jedni te isti ljudi i osuđeni ratni zločinci da se bore za uzvišeni ideal Velike Srbije, treba valjda i mladi nešto da rade.
Treba i junoše razumeti, rodili se prekasno, nisu imali priliku da organizuju neku paravojnu formaciju, niti da namaknu pare na tuđoj muci i nesreći, čak ni da proteruju Hrvate iz njihovih stanova, teške su to frustracije. Ima tu i onih koji su tokom agresorskih ratova devedesetih stasali za vojnu službu, ali tad su imali pametnija posla nego da daju život za otadžbinu ili bar postanu ratni zločinci. Kad je otadžbina u obliku zločinačkog režima Slobodana Miloševića onomad zvala, oni su bili nedostupni, ali su zato danas spremni da pokrenu istu mašineriju i da se bore za ujedinjenje vaskolikog srpstva do poslednje kapi tuđe krvi.
Nacionalna homogenizacija
Nije baš najjasnije zašto je ekstremna desnica podeljena na više partija kad su im takozvane ideje i uverenja isti. Svi su obožavaoci čiča Draže i četnika u svim pojavnim oblicima, mrzitelji Tita, komunizma i Jugoslavije, svi bi da vrate Kosovo u okrilje majčice Srbije (naravno, bez Albanaca), svi obožavaju Ratka Mladića i ostale masovne ubice, svi bi da prave Veliku Srbiju (i ratom, ako treba, a uvek treba), Zavetnici bi i okupirane srpske teritorije u Hrvatskoj da pripoje Srbiji (Makedonija, iz nekog čudnog razloga, potpuno je van desničarskog radara, valjda nisu dobro proučili spise Vojislava Šešelja i Amfilohija Radovića).
Svi su eksperti neunatologije i protivnici ulaska u NATO, mrze Evropsku uniju, ljudska prava, lične slobode, homoseksualce, svi obožavaju Rusiju i Putina, svi se raduju ruskoj agresiji na Ukrajinu i zatiranju gradova i nevinih ljudi, Zavetnici održavaju i podaničke veze sa Putinovom Jedinstvenom Rusijom, više puta je njihova delegacija odlazila na poklonjenje ovoj partiji u matušku Rusiju. Svi se brinu za položaj Srba na Kosovu, u Republici Srpskoj, Hrvatskoj i Crnoj Gori, jer nije prirodno da Srbi u nekoj zemlji budu manjina, zato i treba obaviti ujedinjenje svih Srba u jednu državu koja će truliti i propadati pod nacionalistima svih fela, ali će bar svi biti svoji na svome, slađa je propast među svojima, nego prosperitet u tuđini, daleko od rodnog ništavila.
Svi podržavaju litije, crkvu, pravoslavlje, porodične vrednosti (patrijarhalizam u najcrnjem represivnom obliku), ovi iz Nade bi i kralja da vrate na presto, svi su ujedinjeni u nastojanju da se Srbija mrdne s mrtve tačke, modernizuje, liberalizuje i približi savremenom zapadnom svetu. Njima je mnogo bliža autokratija Vladimira Putina koji ovih dana prelazi u totalitarizam, a nebrojeni ruski disidenti Putinovu Rusiju odavno nazivaju fašističkom državom. Naši desničari se dive ruskom hazjajinu do imbecilnosti, da se oni pitaju i u Srbiji bi bila zabranjena sloboda govora, ukinuti svi nezavisni mediji, opozicija uhapšena ili zatrta, a svako ko se pobuni bio proglašen za stranog agenta i otpravljen u radni logor. Totalna homogenizacija, što bi rekli desničari – nacionalno jedinstvo. U borbi za sunovrat, propast i apokalipsu.
Epidemija desnila
U državi kojom već decenijama vlada epidemija desnila drugačiji izborni rezultati se ne mogu ni očekivati. Nikada nije došlo do istinskog društvenog i političkog preloma, do distanciranja od zločinačke velikosrpske ideologije i programa. Zoran Đinđić je pokušao, pa ga jeista ta zločinačka bulumenta streljala, a potom se sve nastavilo po starom. Nikada nije bilo suočavanja s prošlošću, istinskog pogleda u ogledalo, odricanja od ideološkog programa koji je pobio desetine hiljada ljudi, a usput uništio i samu Srbiju. Nacionalizam u raznim varijantama je postao vazduh koji dišemo, sve drugo prisutno je na javnoj sceni tek u tragovima.
Ovo u čemu živimo više podseća na lošu fikciju koju su smislili očevi nacije, Memorandum-dum udarnici, nego na stvarnost. Zato i ovi novi desničari više liče na književne junake iz neke kupusare Ćosića & co. nego na stvarne osobe. Što zvuči paradoksalno i pomalo čudno, ali ako pogledamo sadržaj njihovih tzv. politika, te šatro ideje i projekte – pa to je sve prepisano iz dela memorandumske elite. A iste te floskuletine su osnovni sadržaj našeg javnog diskursa, ponavljaju ih političari, intelektualci, pisci, medijski udarnici, crkvena lica i ostali kreatori javnog prostora iz dana u dan, bez prekida, rafalno.
Sve ideje raznih ćosića, bećkovića, krestića, ekmečića, kalajića, danojlića, ljušića, đoga, noga, crnčevića, kapora, egerića i ostalih vitezovića – ovde se tretiraju kao dogme i aksiomi, one čine dominantni pogled na svet i okolinu. Svi znamo kako to zvuči, probiše nam uši: Srbi dobijaju u ratu, a gube u miru; Hrvati su genocidni narod i ustaše; Bošnjaci su poturčeni Srbi; Crnogorci su takođe Srbi, ali neće to da priznaju, baš kao što su i Ukrajinci zapravo Rusi, samo ih je NATO ubedio da nisu.
Putin, idealan lider Srbije
Republika Srpska je najveća pobeda srpskog naroda u ratovima devedesetih i treba je pripojiti Srbiji; Srbi su patili u Jugoslaviji najviše od svih, nije bilo lako, nisi smeo slavu da slaviš, ni da kažeš da si Srbin, a kamoli da prikolješ nekog Albanca ili Bošnjaka. Svi su krivi za rat osim Srba i Miloševićevog režima, mi smo najveće žrtve, čak i kad počinimo najstrašnije zločine i genocid; svi Srbi treba da žive u jednoj državi, što većoj. Srbi su okruženi neprijateljima od kojih treba uvek da zaziru, što možda liči na paranoju, ali to je naš autohtoni pogled na svet koji ne damo nikom, to je suština našeg nacionalnog identiteta. Srbi su nebeski narod, svi ostali su niža vrsta, bar u neposrednom susedstvu. Kosovo je najskuplja srpska reč i kolevka srpskog naroda, srce Srbije i 15 posto srpske duše. Evropska unija i Zapad su najveće zlo otkad je sveta i veka, a Rusija je majka.
U ovakve budalaštine veruje ogroman deo pučanstva, lojalni mediji mu ispiraju mozak svakodnevnim dozama sličnih laži i falsifikata, a i udobnije je ne misliti svojom glavom, niti se suočavati sa spstvenom odgovornošću za sveopštu propast, ratnu politiku, zločine i srodne nezgodne pojave. Na takvom tlu prirodno rastu biljke poput Dveri, Nade i Zavetnika, nema tu povoljne klime za levicu, liberalizam i ostale proevropske ideje. Tako smo stigli dotle da nam u Skupštini sede sve sami kandidati za Putinovu poslugu. U tu čudnovatu felu ne ubrajaju se samo poslanici tri pomenute grupacije, tu su pristaše Aleksandra Vulina, Dačićevi takozvani socijalisti, ogromna većina naprednjaka, dobar deo Narodne stranke, ako ne i cela stranka, valjda nisam nikog zaboravio, teško ih je sve pobrojati. Da se Vladimir Putin kandidovao na srbijanskim izborima, dobio bi većinu o kakvoj čak i Vučić može samo da sanja. Što više ubija, razara, uništava, što više ratnih zločina čini u Ukrajini – to je u Srbiji popularniji. Toliko o tome gde smo i kako smo. Nigde i nikako.
(Portal tačno.net)
