петак, јул 12, 2024

Džeparoš

Slične objave

Podeli

Haos i galama, to je potrebno prevarantu za odvlačenje pažnje, čitav niz perfidnih zavera, podlih urota i zločinačkih planova „naših neprijatelja“, neprestano delovanje stranih agentura i vršljanje špijuna, i stalno stvaranje atmosfere kako se sprema atentat na glavnog „šibicara”

Goran Marković

Goran Marković (Foto: YouTube)

Da. Sada je sasvim jasno da se radi o običnom džeparošu, koji je najzad uhvaćen sa tuđim novčanikom u ruci. Ali, ispostavlja se da je to samo sitnica, epizoda u njegovom bogatom kriminalnom opusu. On operiše već jako dugo, ukrao je, ni manje ni više, preko jedne decenije naših života. Pre njega, to je činio i njegov mentor Milošević. Njih dvojica su krali na veliko (kad se sve sabere, radi se o trideset godina otimačine) a pali su na za njih malom prekršaju kao što je krađa izbora. (Videti slučaj Al Kaponea koji je, ogrezao u zločinu, uhapšen zbog utaje poreza.)

Postavlja se ozbiljno pitanje kako da nastavimo dalje uprkos činjenici da nam je neko ukrao život. Mi nemamo drugi, a veliki deo onoga što smo mogli da odživimo nalazi se u džeparoševom „šteku“ i nikada nam se neće vratiti. Pritom ne mislim samo na materijalnu otimačinu (koja je, dakako, enormna) već na oduzetu sreću, spokojnu svakodnevicu i sve one dobre strane civilizovanog života koje imaju mnogi drugi ljudi, rekao bih većina u svetu. Ako tome dodamo generacije mladih ljudi koje su ili odavde pobegle glavom bez obzira ili koje su ostale ovde kao ljudi bez nade, u velikoj meri lišeni saosećanja za druge i u priličnom broju spremni da se prodaju za jako nisku cenu, onda je razmera krađe tolika da on nije samo džeparoš, prevejana lopurda, već ono što u Anatomiji ljudske destruktivnosti From naziva analnim zgrtačem.

Jedno nikako nije jasno – kako je moguće da se tome niko nije usprotivio? Ode nam život a mi to posmatramo snuždeno, sklupčani u uglu kao pas koji očekuje otpadak sa trpeze svog gospodara. Ovaj narod, koji se ponosio svojim herojstvom i prezirom prema pogibiji, ćuti i trpi, cvileći tiho, da ne naljuti gazdu.

Možda se odgovor nalazi u samoj tehnici prevare. Poznato je, na primer, da „šibicari“ rade u grupi, podeljeni u razne likove koji imaju zadatak da stvore atmosferu sigurnog dobitka za naivnog prolaznika, koji u svom karakteru mora imati i potrebnu dozu pohlepe. „Šibicar“, koji kotrlja kuglicu i jadikuje nad svojim gubicima, samo je glavni lik, ali i ostali iz njegove bande, u najrazličitijim ulogama, stvaraju privid poštenog takmičenja i zdušno glumataju. Posmatrano sa strane, svi oni su „providni“, ali, kao što rekoh, kada u slučajnom prolazniku prorade niske strasti, to je zanemarivo, prevara uspeva.

KAKO JE MOGUĆE DA SE TOME NIKO NIJE USPROTIVIO – ODE NAM ŽIVOT, A MI TO POSMATRAMO SNUŽDENO, SKLUPČANI U UGLU KAO PAS KOJI OČEKUJE OTPADAK SA TRPEZE SVOG GOSPODARA. OVAJ NAROD, KOJI SE PONOSIO SVOJIM HEROJSTVOM I PREZIROM PREMA POGIBIJI, ĆUTI I TRPI, CVILEĆI TIHO, DA NE NALJUTI GAZDU

I džeparoši retko rade sami. Potrebno je, na primer, u autobusu ili u prometnoj pešačkoj zoni uz pomoć saradnika stvoriti gužvu, nešto što će iznenaditi ili, još bolje, uplašiti žrtvu. Taj kratki trenutak nepažnje džeparoš koristi da brzo deluje. Sve se odvija munjevito i skoro je nevidljivo, osim u slučaju kada lopov sve obavi isuviše nespretno i dovoljno upadljivo (što je, na primer, bio poslednji slučaj sa izborima u našoj zemlji). Tada dolazi do potere za njim i hvatanja, u kome učestvuju svi koji su se našli na licu mesta.

Dakle, haos i galama, to je potrebno prevarantu za odvlačenje pažnje od onoga šta zapravo on radi naočigled svih – krade. Čitav niz perfidnih zavera, podlih urota i zločinačkih planova „naših neprijatelja“, neprestano delovanje stranih agentura i vršljanje špijuna, izdaje naplaćene odnekud sa strane i stalno (to je važno) stvaranje atmosfere kako se sprema atentat na glavnog „šibicara“, džeparoša, predsednika. Svi su zabrinuti i ne obraćaju pažnju na ono što je više nego jasno: da smo žrtve kriminalaca na vlasti. Odnosno, odavno je svima sve jasno, ali više niko nema snage da digne glavu protiv toga. Kao da smo anestezirani.

Krizna situacija u kojoj se već dugo nalazimo može se objasniti samom definicijom krize: to je stanje kada je staro mrtvo a novo nema snage da se rodi. Zbog toga, izlazak iz bolesnog stanja u kome se nalazi naše društvo može se rešiti jedino pobunom. A pobuniti se više je nego jednostavno.

Svojevremeno, u vreme Miloševićeve diktature, za još uvek pošteni B92 snimio sam dokumentarni film „Nevažni junaci“. Učesnici su bili nepoznati ljudi: jedan tehničar leskovačke lokalne televizije, medicinska sestra iz Niša, vlasnik palačinkarnice iz Kruševca, samouki vajar iz Valjeva i još nekoliko sasvim običnih ljudi od kojih se moglo očekivati sve osim da se pobune protiv diktatora. A oni su to uradili, po cenu da izgube posao, budu hapšeni i prebijani od strane ostrašćenih policajaca. Oni su učinili isto što i Kamijev L’HOMME RÉVOLTÉ suočen sa apsurdom – nisu prihvatili ništavilo.

Svako od nas, javno ili u sebi, može odbiti da živi u svetu kojim vlada jedan najobičniji džeparoš. Treba samo da sami sa sobom raščistimo kako je naš život najvrednija stvar koju imamo i da nećemo dozvoliti da nam ga neko tek tako ukrade.

radar.rs