Ibrahim Hadžić: OOSEĆAM DA NAROD TEŠKO DIŠE
Žurim kući da napišem pesmu.
Držim u glavi jednu misao.
Probijam se kroz teskobni grad.
Ne želim da sretnem nikog poznatog
(Tek toliko smem da pomislim)
Sav sam sažet u jednu tačku.
Letim i držim ispod krila
Još tananu i maglovitu sliku.
Gazim nogama u barice,
Razbijam u deliće prljave odsjaje.
Njiše se drveće
Već ogoljeno i isluženo.
Golubovi se razleću
Kao rečenice.
Ponavljam misao začetu slučajno
– Osećam da narod teško diše –
Znam početak koji ću da zapišem.
Nije mi potpuno jasna težina stiha.
Nazirem odgovornost
I prelom za pesmu.
Ona bi morala da izrazi
Stešnjenost osećanja.
Lepi mi se pljuvačka po jeziku.
Još četrdeset dvostrukih koraka
Moram da napravim.
Začeti stih ne smem da izgubim.
Vodim računa kao da čujem dečji plač.
– Osećam da narod teško diše! –
Ponavljam neprestano.
Već govorim poluglasno.
U ustima mi je sudbonosni slog.
Proveravam vezu između začetog stiha
I hladnog dana.
Nemiran sam.
Dim se spušta na ulicu.
Sve što vidim nejasno je.
A ja želim da sačuvam jasnoću slike:
– Osećam da narod teško diše! –
Primičem se kući.
Pretrčavam preko ulice.
Ulazim u mračni hodnik.
Polako posustajem.
Bojim se da zapisani stih
Ne izgubi živu vezu između
Moje sobe
I nejasnog dana.
Nespretno otključavam vrata.
Preliva me pustoš kuće.
Beli zidovi
Kao neispisani papiri.
Peć ne gori,
Moram da je potpalim.
Moram da odledim vodu.
Moram da prođem kroz sobu
U kojoj dete spava.
Moram da sednem i da zapišem:
Osećam da narod teško diše!
Branka Mihajlović: KRIK PESNIKA
Ne mogu da bolujem weltschmerz
Iako me zaglušuju krici umirućih
Iako me guše otrovi
utrobe ranjavane planete
Sputavaju
Zidovi za one koji bi
U naizgled bolji svet
Ne mogu da bolujem svetsku bol
Kad me uguši ovaj moj
“Osecam da narod teško diše”
Krik je pesnika
Koga je malo ko čuo
A on je hitao
Da ga sačuva
Da se krik ne zagluši
Ne zaturi
Nečujni krik
Očajnika
Moji stihovi
Ostaju u ovoj kutiji
Zaključani
Uzvraćam pesniku
Osećam da teško dišem.
