Lidija Markelj
Penzionisani beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, rođak iz Škocjana i počasni građanin opštine Škocjan, koji je pre dve godine proslavio 50 godina svešteničke službe i 60 godina redovništva u Salezijanskoj družbi, ovih dana slavi srebrnu godišnjicu episkopstva, a krajem godine čeka ga još 80. rođendan.
L. M. Stanislavu Hočevaru dr. Ignacij Knoblehar je veliki uzor. „Nimalo mi nije dosadno posle penzionisanja, kada sam se iz Beograda vratio u Sloveniju, u Ljubljanu, u Kodeljevo, među salezijance. Na raznim prilikama rado posećujem Dolenjsku i rodni Škocjan; tako je bilo i pri nedavnom proslavi opštinskog praznika Knobeharjevo.“
Kakve misli vas obuzimaju u vreme jubileja, kako gledate na svoju profesionalnu i životnu putanju?
„Kada se brzim koracima približavam dovršetku – ako Bog da – osmog decenijskog života, ostaje samo još divljenje. Divljenje nad svime što sam doživeo, čuo, video, razmišljao, obišao, probao i testirao. Pošto je iza mene više okeana iskustava, moram biti tih, jer tako i tako ne mogu sve to izreći, i to celostno. Uvek sam se svesno opredeljivao da budem usmeren ka svemu i celini. Dakle, svesno sam katolik, ne samo konfesionalno. Uočavam da me je Stvoritelj vodio tako da ne mogu imati nikakvih pritužbi. Bar u ovim godinama. Pozvao me je u salezijansko život i izabrao za sveštenika; a šta više, pomazao me je za episkopa, i to u Beogradu. To je zaista, kao što kaže Sveto pismo, ‘milost nad milostima’.“
Po svetu ste obavljali razne službe, 23 godine ste bili beogradski nadležni. Kakvo je bilo iskustvo episkopstva?
„Lično, doživljavam službu episkopa kao tiho i neupadljivo služenje, s dubokim dijalogom i zajedničkim planiranjem. Moć Crkve je jednaka snazi kvasca, soli i svetlosti. Ove osnovne supstance se ne vide, ali daju svemu ukus, zadovoljstvo, poverenje i realističan optimizam. Bio sam i još uvek jesam vrlo srećan. Uvlekavam sve dublje i dublje kako je lep osjećaj živeti u jedinstvu s Izvorom, u jedinstvu s Prvim. Odseći granu na kojoj sediš nije razumno. A ne samo zbog ličnih posledica. Osećam ovako: svako poricanje svog poslanstva je istovremeno izraz neprijateljstva prema Prvom i prema celini. Duhovništvo doživljavam kao najdublje i najsvestranije životno pulsiranje za druge. Inače, svaka častoljubivost u Crkvi ‘trese’ me.“
Šta radite sada kao penzioner?
„Sada, kao penzioner, nisam ni spokojan ni ‘u miru’. Sada dublje razumem Isusove blaženstva ‘biti žedan’, ‘biti gladan’, ‘biti tužan’ itd. Ko bi mogao i smeo biti ‘penzionisan’ usred drame u Ukrajini, Gazi, Africi? To ne znači da sam unutra napet. Naprotiv: gledam u Božji mir i svim silama ga prizivam na Zemlju. Odavde mi je svako susretanje s pojedincem, zajednicom i Crkvom tako blagosloveno. Tek sada, kad koliko-toliko osećam, shvatam da je služenje Evanđelju najmoćnije oslobađanje, ‘punjenje’, autentično zajedništvo. Zato je i putovanje iz mesta u mesto pravo crpljenje mudrosti. Susret s rodnim krajem i sa svojima je lepo iskustvo ukorenjenosti u onom prostoru i vremenu koje me je nekada ‘rodilo’ i pripremilo za život. Iskusiti život je prava sreća. Nadam se da su svi svesni da najviše radimo kada ‘ništa ne radimo’, već se prepuštamo akciji Izvora u sebi. Inače, svako mi se može pridružiti barem svakog 24. dana u mesecu, kada posle 17 sati sa Bogom snažno molimo za pomirenje u Sloveniji i svetu i jedinstvo među hrićanima. Što budemo uspešniji u ovoj molitvenoj borbi, to će svet biti lepši.“
Kakav uzor je za vas škocjanski rođak, misionar dr. Ignacij Knoblehar?
„Knoblehar je bez sumnje ličnost koja je najdublje utelovila svu našu ovdašnju stvarnost: bio je tih, smiren, meditativan, pesnik s unutrašnjim nemirom tragača i nepopustljivom solidarnošću prema najudaljenijima i najsiromašnijima. Dobar je bio svestan da ne može graditi zaista novi svet neznanjem, već znanjem; ne sam, već u zajednici i međusobnom uzajamnošću; ne begom i skrivanjem od problema, već povezivanjem i uključivanjem najoriginalnijih i najkreativnijih pojedinaca i grupa. Bilo je mučno osećanje da novi svet raste samo kroz jaku kulturu, duhovnost, sveobuhvatan napredak i međusobno poverenje. Tako okruženje ne poznaje sušu i uvek nas usmerava ka cilju i Cilju. Tako nas Knoblehar upozorava da prave ličnosti prevazilaze sve udaljenosti; da želja za dijalogom približava najudaljenije geografske i lične kontinente; da žrtvovanje za zajednicu rađa besmrtnim blagoslov. Ova proročka ličnost neka i danas prevaziđe sve kaljuge uživanja želja i permisivizma; ovo orlovsko letenje u visine neka u svim našim porodicama, a posebno kod mladih i institucija, podiže pogled prema najvišim visinama; ova ispružena Ignacijeva ruka neka se pruži najpotrebnijima, neka poveže sve Slovence u pravi venac volje, radosti, hrabrosti i kreativnosti.“
„Svojim dragim rođacima ponizno govorim: ne zaboravljajte misionarsko poslanstvo i ekumensko zalaganje. Naša domovina će biti snažna ako bude u iskrenoj službi celini i jedinstvu.“
Izvor DOLENJSKI LIST
