Radmila Radosavljević
Imam solidno „prolazno vreme“ što se tiče mojih filmskih režija – režiram filmove svakih dvadeset godina. „Balkanskog špijuna“ sam režirao početkom osamdesetih godina prošlog veka, „Profesionalca“ početkom 2000 – te, a „Nije loše biti čovek“ 2019. Ako nastavim ovim tempom sledeći film ću režirati kad budem blizu stote godine. A pošto sam ja pisao „Maratonce“ poznato je da su stari ljudi izuzetno vitalni i sve je moguće. Sve što vam pričam izgleda kao da se šalim, a u stvari sam zaprepašćen činjenicom kako je život brzo prošao. Taj moj podsvesni strah od prolaznosti i nestajanja je osnovni i zajednički imenitelj skoro svega što sam napisao. I to nije strah, pre bih rekao da je ozbiljna melanholija – kaže u razgovoru za Danas pisac, reditelj i akademik Dušan Kovačević.
Njegov povratak u bioskope sa premijerom novog filma „Nije loše biti čovek“, koja je zakazana 7. decembra u Kombank dvorani, jedan od najiščekivanijih događaja u našoj kinematografiji u poslednje dve decenije.
Dramatičar i scenarista koji već pola veka ispisuje tragikomične priče o nama, našem mentalitetu, karakterima i apsurdima zbog kojih nam život na Balkanu neprestano liči na nekakvu „generalnu probu samoubistva“, stvorio je brojna filmska remek-dela koja su nagrađivana na svetskim festivalima ((pored „Profesionalca“ i „Balkanskog špijuna“ koje je režirao, tu su i „Beštije“, „Ko to tamo peva“, „Poseban tretman“, „Maratonci“, „Sabirni centar“, „Urnebesna tragedija“, „Podzemlje“), i svrstana u našu kulturnu baštinu.
Na isti način obeležio je i pozorište, odakle su i „krenuli“ njegovi filmovi – Duškove kultne drame (mnoge je adaptirao u scenarije), prevode se i igraju na scenama od Brodveja i Pariza do Tokija, što potvrđuje njihovu vanvremenost i univerzalnost.
I scenario novog filma „Nije loše biti čovek“ zasniva se na njegovoj nagrađivanoj drami „Kumovi“. Tragikomična metafora o našoj izgubljenosti, promašenosti i nepodnošljivoj težini okolnosti u kojima živimo, koja se kao hit u Zvezdara teatru igrala gotovo deceniju, dobila je svoju filmsku verziju. Njena premijera je i jedino o čemu Duško želi javno da govori, i to u nekoj vrsti eseja koji će mu biti zanimljiv kad ga bude čitao za deset godina, a ne na dnevnom nivou. Jer, kako je rekao kad smo dogovarali ovaj intervju, sve ono što se događa danas i što čini našu svakodnevicu toliko je mučno, ružno i teško da o tome ne može da priča ni u „samoodbrani“.
*Da li će u podnaslovu filma „Nije loše biti čovek“ pisati „Komedija o tragediji naše svakodnevice“, kao što piše u „Kumovima“?
– Dramski rukopis je blizak klasičnoj literaturi, a scenario slikarstvu. Naravno, ovo je rečeno uopšteno, jer ima lepih incidenata kada drama ili scenario počivaju samo na „skicama“ za pozorišnu predstavu ili film. Lično, volim preciznu i čvrstu priču koja me kao gledaoca vodi kroz svet pozorišta ili bioskopa. Volim, kad već pričamo o filmu, stari Holivud, novi francuski talas, i posebno češku školu i italijanske klasike predvođene Felinijem. Jednom prilikom je Mihiz rekao, kad smo pričali o dobrim i lošim knjigama: „Ako niste sigurni u vrednost onoga što čitate, upitajte se da li biste to što čitate potpisali kao da je vaše delo“.
*U „Sabirnom centru“ jedan skup mrtvaca rezignirano prihvata istine koje je saznao posle smrti, pa i to da „čoveku tek kad umre bude jasno kako je i sa kim je život proveo“… U „Nije loše biti čovek“ takođe postoje mogućnosti da se posle smrti ponovo „poseti“ ovaj svet. Zbog čega se naša realnost tako lako uklapa u svaku grotesku koju napišete, i na kraju zaista poverujemo da je sve ono što u prvi mah deluje nestvarno, hiperbolično i apsurdno, zapravo moguće?
– Naša stvarnost je poprilično virtuelna – od kako ja znam za sebe i za svet u kojem sam živeo, nikad u našoj zemlji, a to pratim od rane mladosti, dva plus dva nisu bila četiri, već kako se dogovorimo ili kako neko odluči. Zašto bi se poštovala osnovna i zdrava logika kad možemo da se prilagođavamo odlukama vlasti. A vlast je oduvek bila svet za sebe. Manjina kojoj se većina prilagođava, i zato se događa da ljudi u zemlji Srbiji toliko veruju u vidovnjake, vračare, travare, astrologe, retrogradne planete i dijagnozu da bol u kolenu garantuje kišu. Ili, da će se korona izlečiti prezirom, jer je reč o strašno ozbiljnoj bolesti izmišljenoj da plaši ljude. Ako slušate šta se sve priča o koroni i o svetskim zaverama upoznaćete jedan beskrajan paranormalan svet, i onda je sasvim normalno da je dva plus dva jednako devet, i da je sve moguće.
*Hoće li nam vaš novi film „razrešiti“ tu fatalnu nedoumicu ima li života pre smrti?
– Moj deda je govorio pred kraj života, kad smo mi bili zabrinuti za njega: „Nemojte se plašiti, da je tamo loše sigurno bi se neko vratio“.
*U naslovu „Nije loše biti čovek“ kao da postoji jedna ironična ograda. Da li je dobrota kao vrednost danas izgubila važnost u našim životima?
– Ta priča o dobru i zlu zapravo je esencijalna priča kompletnog ljudskog postojanja. I kompletne literature, i umetnosti, i svega. I stvarno, kad bolje razmislite, nije loše biti dobar čovek, to je nešto što treba imati na umu, i u toj silnoj brzini, i vrlo često u osećanju superiornosti, treba pomisliti na dobrotu. Za mene je dobrota najplemenitija ljudska osobina i smisao života. Hrabrost je vrlina od prilike do neprilike, a dobrota je konstanta. Dobrota se podrazumeva kod ljudi koji imaju srce, dušu i razum. A za neke druge osobine kao što je junaštvo dovoljno je da imate samo hrabro srce. Verujem da se dobrota uči u porodici i u školi. Ja ljude pamtim po osmehu i po dobroti. Nikad nisam voleo namrštene i bezosećajne ljude, i ne samo da ih nisam voleo, prezirao sam ih.
*Koliko je onih kojima je i u ovim haotičnim, apsurdnim i besperspektivnim okolnostima naše svakidašnjice dostojanstvo još uvek važno, koji drže do poštenja, časti, reči, i ne pristaju na poniženja?
– Dostojanstvo je vrlina kao već pomenuta dobrota, i to osećanje često proizilazi iz odbrane dobrote – da li one životne, svakodnevne, kad branite nekoga ili nešto, ili iz filozofskog stava da vas niko ne pravi ludim ako je očigledno da je „savetodavac“ problematična osoba. Život počiva na dobroti, sopstvenom dostojanstvu, i dostojanstvu ljudi koji su slabi i nemoćni. Zato je jedan od najvećih i najplemenitijih komplimenata kada za nekoga kažete on je dostojanstven čovek. Dostojanstvo se pamti i pominje i kad čovek ode s ovog sveta. Mislim da ima mnogo ljudi kojima je ono važno, i mnogo onih koji neće da pristanu na bilo koju vrstu poniženja, kao što je glavni junak filma „Nije loše biti čovek“. Jer, onaj ko pristane na malo poniženja mora znati da će ga sačekati i veće, i sada je samo pitanje odluke da li će neko da živi kao dostojanstven čovek, sa svim posledicama koje ta odluka povlači za sobom.
*Glavni junak vaše priče je profesor klavira koji u pedesetoj godini ostaje bez posla. Ne nalazeći razumevanje među ljudima, on prijateljstvo i ljubav pronalazi u psu, koji je takođe bez posla… Zbog čega je za vas lično bilo važno da novim filmom napravite tu posvetu i omaž muzičarima, prijateljstvu i životinjama?
– Sve što ste naveli je moja ljubav otkako znam za sebe. Prohodao sam u selu u kome sam rođen pridržavajući se za krzno velikog crnog psa koga smo zvali Gara. Ja sam mu napravio omaž u drami „Doktor Šuster“ – doktor ima psa Garu sa kojim šeta. Ili, kao što profesor u najnovijem filmu ima psa Žuću. Ili, kao što sam ja u životu imao desetak mojih pasa, i stotinak lutalica koje svakog dana i danas hranim. Uz pse, brinem i o jatu vrabaca, golubova, desetak mačaka i nekoliko izuzetno pametnih gavrana. Kad odem u pet šop da im kupim hranu, a to radim jednom nedeljno, neki put me pitaju kako sve te životinje i ptice žive zajedno. U „Nije loše biti čovek“ jedan od glavnih likova je pas lutalica – Žuća. Kad ljudi budu videli film možda će pse sa ulice više voleti i poštovati, pošto pas ne mora biti samo pas. Možda je on nešto sasvim drugo.
*Značajan deo vaše „glumačke“ podele čine psi, i tu imate međunarodnu „ekipu“ – tri psa su iz čuvenog centra za filmsku dresuru u Budimpešti, a dva su domaća. Jesu li psi danas iskreniji i bolji „ljudi“ od nas?
– Sama činjenica da sam veliki deo života posvetio druženju i prijateljstvu sa psima govori o tome da je moja ljubav i moje poverenje u njih beskrajno, i da vam pas nikada neće uraditi ono što čovek može da uradi. Postoje psi koji su preživeli velike traume, koji se brane i neki put ujedu nekoga, ali to su incidenti. Svako od nas, međutim, ima mnogo veće i ozbiljnije ožiljke, ali ne po telu nego po duši, od ujeda ljudi. I ja te ugrize nas koji se zovemo ljudi, a često se dešava da smo neljudi, pamtim za ceo život od ranog detinjstva.
*Da li ste nekada imali ideju da se ljudi koji brinu o životinjama, a nije mali broj onih koji kupuju hranu u pet šopovima, organizuju kao nekakav građanski pokret ili politička stranka i da se pojave na izborima?
– U svoje vreme sam ozbiljno predlagao da se napravi udruženje ljudi koji brinu o nekoj životinji, ptici ili drvetu. O živim bićima koji ugrožavaju i uništavaju „dvonošci“ zvani ljudi. A prema nekim podacima, u pet šopovima u Beogradu ima oko tri stotine hiljada ljudi koji kupuju hranu i poseduju bar jednog ljubimca iz sveta životinja ili ptica o kome brinu. Čovek koji voli ta božja stvorenja voli i ljude, i empatija nam je potrebna kao hleb. Bez ljubavi i poštovanja drugih bića stići će nas kazna kao ona u srednjem veku – kada je mačka proglašena za vešticu, pa su mačke poubijali, pacovi su razneli kugu i usmrtili dve trećine ljudi u Evropi. Da li je i korona neka kazna, jeste sigurno. Jednog dana ćemo saznati zašto smo bili kažnjeni. Za svaku bahatost stiže račun, kad tad.
Svedočanstvo o burnom vremenu
Uz sjajnu glumačku ekipu u kojoj su Vojin Ćetković, Gordan Kičić, Branka Katić, Nenad Jezdić, Srđan Todorović, Mira Banjac, Milan Lana Gutović…, u vašem novom filmu pojavljuje se i vaša ćerka Lena Kovačević, čiji je životni poziv najuniverzalnija umetnost.
– Lena je prvi put pevala u filmu „Profesionalac“ sa Bajagom, koji je i za film „Nije loše biti čovek“ uradio nekoliko pesama i sjajnu muzičku podlogu. Lena igra svoju profesiju i glumi ulogu koja je deo njenog života. Peva. Nije joj bilo teško da izgovori nekoliko rečenica između pesama, tako da sam zadovoljan poslom koji je uradila i koji će, verujem, ostati svedočanstvo o jednom burnom vremenu, kao i sve o čemu sam pisao i režirao. Naravno, trudim se da to što radim ne bude dnevni komentar, prolazan, kao sve što je brzo i kuso.
Vikendica na nebu sa pogledom na večnost
Svom antologijskom izboru „Dvadeset srpskih podela“ sada možete da dodate i nesnosnu podelu na vakcinisane i nevakcinisane Srbe?
– Kad sam pre trideset godina počeo da pišem priče o našim podelama, jer otkako znam za sebe slušam svađe, optuživanja, klevete, reči besa, jeda i gorčine, jednog dana sam napisao dvadesetu podelu sa ubeđenjem da je to dovoljno, i da ne treba preterivati. U podnaslovu tih priča o podelama je „Kako se Srbi umnožavaju deljenjem“. Ako nam je to budućnost da nas je sve više što se više delimo, a zapravo nestajemo biološki kao narod, mi smo na najboljem putu da jednog relativno dalekog dana budemo nacionalna manjina u sopstvenoj zemlji. Ako neko misli da je ovo preterivanje neka uzme olovku i izračuna koliko će nas biti za sto godina ako se nastavi ovaj tragičan odnos između rođenih i umrlih. Mene kao pisca brine koliko će ljudi u zemlji i u svetu znati da pročitaju ili govore srpski, a sto godina prođe brže nego što čovek može da ih izbroji. U koordinatama nebeskog vremena to je tren, i zato sam ja pre tri godine kupio vikendicu na nebu sa pogledom u večnost. I to je moja večita opsesivna tema za sve što sam do sada napisao.
