Reagovanje na tekst Vojislava Mihailovića „Poštujte odluke sudova o Draži Mihailoviću“ (Danas 19. novembar)
Aleksandar Sekulović
Postalo je već zamorno osvrtati se na uporne manipulacije i falsifikate neočetnika i monarhista, ali pošto su u gore pomenutom tekstu g. Mihailović i njegova organizacija Pokret za obnovu Kraljevine Srbije uputili, preko Danasa, oštro upozorenje medijima da paze kako pišu o Draži i vode računa o sudskim odlukama, neophodno je još jednom ukazati na materijalnu istinu i pravo stanje stvari.
Pre svega, radi preciznosti, nema nikakvih „sudskih odluka“ o Draži već samo jedna odluka, koja se zove rešenje a ne presuda kako joj tepa g. Mihailović, i to samo jednog suda, Višeg suda u Beogradu.
Stav g. Mihailovića da je „nedopustivo da mediji ne poštuju odluke suda“ mogao bi se shvatiti kao principijelno zalaganje za načelo pravne sigurnosti po kome nije dozvoljeno osporavanje konačnih sudskih odluka jer onda nema kraja sporenju i sukobima. Pa kako ste onda, gospodo neočetnici i monarhisti, doveli u pitanje odluku Vojnog suda u Beogradu iz 1946. godine i to posle punih 60 godina? Da li to znači da odluke nekih sudova treba poštovati a nekih ne i kojih? Ako je to tako, a očigledno vi mislite da tako treba, onda prepustite svakome živom a naročito medijima da slobodno biraju sudove čije će odluke poštovati a čije neće.
Stvar je u tome što ste vi, gospodo, u ime afirmacije vaše ideologije, poništili presudu iz 1946. godine i time bukvalno ubili pojam pravne sigurnosti kao temeljni princip pravne države.
Vulgarna je laž da je presuda Draži iz 1946. godine zasnovana na „komunističkoj propagandi“. Ona je zasnovana isključivo na materijalnoj istini i nepobitnim činjenicama utvrđenim putem dokumenata, svedoka i iskaza samoga Draže i drugih optuženih, i sve to javno, pred licem čitave međunarodne zajednice. Te činjenice do danas niko nije osporio.
Kada je reč o činjenicama, treba reći da Draža nije osuđen po ličnoj odgovornosti, kako to perfidno imputiraju neočetnici, jer on, koliko se zna, nije lično nikoga ubio niti mučio. On je osuđen po komandnoj odgovornosti kao vođa zločinačkog četničkog pokreta koji je tokom Drugog svetskog rata izvršio nečuvene pokolje civilnog stanovništva naročito nad Bošnjacima u Sandžaku, Hrvatima u Dalmaciji i nad Srbima u Vraniću, Drugovcu, Mačvi, Posavini i u svim drugim krajevima Srbije osim u Vojvodini.
To što je Draža na suđenju govorio da za te zločine nije znao i nije ih odobravao uopšte nema uticaja na primenu principa komandne odgovornosti kako je taj princip definisan u Statutu Međunarodnog vojnog suda i kako je primenjivan u Nirnbergu i drugim posleratnim suđenjima ratnim zločincima jer su svi oni govorili da o zločinima nisu pojma imali.
Apsolutno je legitimno Dražu Mihailovića nazivati ratnim zločincem ne samo zbog navedene komandne odgovornosti već i zato što rešenjem Višeg suda u Beogradu od 14. 5. 2015 ta kvalifikacija nije dovedena u pitanje. Naime, u obrazloženju tog rešenja doslovno se kaže: „… treba napomenuti da sud nije bio nadležan da se bavi utvrđivanjem činjenica i izvođenjem zaključaka da li je Dragoljub Mihailović ratni zločinac ili ne. To posle ovoliko vremena i nije moguće učiniti u sudskom postupku.“ Prema tome, ne postoji nikakva sudska odluka kojom bi bilo utvrđeno da Draža nije ratni zločinac.
Kad je reč o celini odluke Višeg suda i o njenom meritumu, treba reći da ta odluka nije nikakav pravni akt već običan politički pamflet čiji su autori tadašnji četnički Pi aR (neki ovo čitaju kao predsednik republike) vojvoda Toma Nikolić i njegov savetnik Oliver Antić, koji je zbog izuzetne veštine u falsifikovanju nagrađen mestom ambasadora u Portugalu, a sve uz saglasnost i današnjeg četničkog Pi aRa. U tom pamfletu najpre su pronađene neke tobožnje procesne nepravilnosti na suđenju 1946 – da je publika u sali povremeno glasno reagovala, da nisu saslušani američki piloti, a sam Draža je rekao da se ne slaže da oni budu saslušani, i druge slične gluposti – a zatim je zaključeno da usled takvih „nepravilnosti“ nije mogla biti doneta pravilna odluka i da suđenje nije bilo „fer“. O svemu tome detaljno sam pisao u mojoj knjizi „Rehabilitacija Draže Mihailovića – političko nasilje nad istinom i pravom“ (2016), koju do danas niko nije osporio. Inače, „suđenje Draži“ je jedan kolokvijalni izraz jer je to bilo suđenje dvadeset i trojici ratnih zločinaca. A činjenica da je presuda iz 1946. godine poništena samo u delu koji se odnosi na Dražu dok je za sve ostale ostala na snazi predstavlja pravni apsurd kakav nije zabeležen u istoriji prava. Dakle, isto suđenje bilo je fer za 22 optužena i ista presuda je pravilna za njih, a samo za Dražu suđenje nije bilo fer i presuda nije bila pravilna!
Na neočetničke mistifikacije o Draži kao prvom gerilcu u Evropi (u svim okupiranim zemljama u Evropi postojali su gerilci i pokreti otpora još 1939. i 1940) i o odlikovanjima koje je dobio od Trumana i De Gola zbog „iskrene borbe protiv fašizma“, a stvarni razlog je bio njegova iskrena borba protiv „komunizma“, ne vredi se osvrtati jer su njih osporili čak i neki neočetnički istoričari.
Svojom intervencijom g. Mihailović i njegova organizacija POKS predstavili su se kao veliki legalisti i poštovaoci pravnog poretka. Ali, kako se ta pretenzija može pomiriti sa činjenicom da se ta organizacija zove Pokret obnove Kraljevine Srbije, koja se zalaže za rušenje postojećeg republikanskog društvenog uređenja, odnosno za rušenje ustavnog poretka Srbije. To je par exellance političko krivično delo i čudi me da ta organizacija do sada nije zabranjena.
Na kraju, o Draži Mihailoviću kao ratnom zločincu rečito svedoči i njegov mural pored murala drugog ratnog zločinca Ratka Mladića. Po mom mišljenju građanski aktivisti greše što žele da uklone te murale. Treba ih ostaviti, oni su slika, prilika i ponos današnje Srbije i ceo svet treba da ih vidi i da shvati sa kim ima posla.
Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije
