Desant na ustoličenje

Piše: Svetislav Basara

Osva­nu i dan D, ka­ko su tu­pou­m­ne no­vi­n­dži­je na­zva­le dan usto­li­če­nja mi­tro­po­li­ta Joa­ni­ki­ja na Ce­ti­nju. Me­tež i pi­č­va­j­zi su, me­đu­tim, po­če­li još u su­bo­tu oku­plja­nji­ma, blo­ka­da­ma, pro­bi­ja­nji­ma blo­ka­da, oba­ra­nji­ma za­šti­t­nih ogra­da i ko­ška­nji­ma „pro­te­sta­na­ta“ i po­li­ci­je.

U tre­nu­t­ku dok bu­de­te či­ta­li ove re­do­ve uve­li­ko će se zna­ti ka­ko će za­vr­ši­ti Joa­ni­ki­je­vo ve­leu­sto­li­če­ni­je na Ce­ti­nju. Za sa­da nam osta­je da se na­da­mo da će sve pro­ći bez žr­ta­va u lju­d­stvu i ma­te­ri­ja­lu. Što – su­de­ći po ve­sti­ma ko­je pri­sti­žu sa ta­ko­zva­nog te­re­na – ni­je sa­svim izve­sno.

U isto­ri­ji cr­kve Joa­ni­ki­je­vo usto­li­če­nje osta­će za­be­le­žno kao pr­vo (na­da­j­mo se i po­sled­nje) ko­je je izvr­še­no – he­li­ko­p­te­r­skim de­san­tom. Da, da, po­sled­nja ve­st pred za­klju­če­nje ko­lu­m­ne gla­si da su Po­r­fi­ri­je i Joa­ni­ki­je na Ce­ti­nje kre­nu­li he­li­ko­p­te­rom.

Ia­ko sam o se­bi mi­slio kao o an­tro­po­lo­škom pe­si­mi­sti, po­ka­za­lo se da sam bio ek­stre­m­ni an­tro­po­lo­ški op­ti­mi­sta kad sam po­mi­slio da će Po­r­fi­ri­je ko­li­ko-to­li­ko ukro­ti­ti po­ma­h­ni­ta­li et­no­fi­le­ti­zam u SPC. Na­pro­tiv. Do­dao mu je gas do me­re da je et­no­fi­le­ti­zam – bu­du­ći da je Po­r­fi­ri­je neu­pre­di­vo obra­zo­va­ni­ji, ve­šti­ji di­plo­ma­ta i sla­t­ko­re­či­vi­ji od poč. Iri­ne­ja – sa­da br­ži, ja­či i bo­lji.

Na po­li­ti­č­kom mi­ti­n­gu upri­li­če­nom u su­bo­tu po­sle po­d­go­ri­č­ke do­k­so­lo­gi­je – ili­ti sr­p­ski sla­vo­slo­vlja – Po­r­fi­ri­je je odr­žao go­vo­ra­n­ci­ju dos­to­j­nu ne­ke mi­si­ce. Ko bi­va… re­kao je iz­me­đu osta­log… „na­j­ra­di­je bih vas sve i sve gra­đa­ne Cr­ne Go­re sta­vio u sr­ce i od­neo pod Ostrog“ i do­dao da „smo svi jed­no bez ob­zi­ra na ra­zli­ke“. Pro­pu­stio je da ka­že, ia­ko je u po­d­te­k­stu re­kao – „pod uslo­vom da smo svi Sr­bi“.

Ka­ko god se usto­li­če­nje i pro­te­sti za­vr­ši­li, ne­će se do­bro za­vr­ši­ti ni za ko­ga. Rov iz­me­đu Cr­no­go­ra­ca i Sr­ba – ali i iz­me­đu Sr­ba i Sr­ba – pro­du­bi­će se do ve­li­či­ne pro­va­li­je, a SPC – ko­ja, da ne bu­de za­bu­ne, ima le­gi­ti­m­no pra­vo da de­lu­je u CG, kao i bi­lo gde dru­g­de na sve­tu – u ve­li­kom de­lu cr­no­go­r­ske jav­nos­ti će (ne bez ra­zlo­ga) bi­ti do­ži­vlja­va­na kao oku­pa­to­r­ska si­la i u tom de­lu jav­nos­ti će kao ta­kva bi­ti i tre­ti­ra­na. Za sa­da ne­zva­ni­č­no, ali kad dru­ga pos­ta­ne su­di­ja, to se mo­že i ozva­ni­či­ti.

U tom de­lu CG jav­nos­ti – ali bo­g­me i u de­lu jav­nos­ti u Sr­bi­ji – o pa­tri­ja­r­hu Po­r­fi­ri­ju će se po­spr­d­no go­vo­ri­ti kao o „pa­tri­ja­r­hu Pr­le­tu (i Ti­hom)“, a mi­tro­po­lit Joa­ni­ki­je – ko­ji to­kom si­l­nih de­ce­ni­ja mo­na­škog ži­vo­ta ni­je utu­vio da je u pra­vo­slav­nom sve­tu (ko­ji se ne po­kla­pa baš uvek sa „sr­p­skim sve­tom“) zva­ni­č­ni na­ziv SPC „Cr­kva Sr­bi­je“ – ži­ve­će i či­no­dej­stvo­va­ti u ge­tu.

Ina­če, Cr­no­gor­ce, ova­kve ka­kvi su sa­da – na ivi­ci ne­po­mi­r­lji­vog ne­pri­ja­te­lj­stva pre­ma Sr­bi­ma – ni­su „stvo­ri­li“ Đi­las, Va­ti­kan i Se­ku­la Dr­lje­vić, ne­go Mi­lo­še­vić, Ko­štu­ni­ca, aka­de­m­ski gu­slar Be­ć­ko­vić i ple­ja­da nji­ho­vih epi­go­na i za­no­sa­ča mu­da. Po­r­fi­ri­je i Joa­ni­ki­je će ih tvr­do­gla­vo­šću, go­r­do­šću i od­su­stvom smi­re­nja na­pra­vi­ti još cr­no­gro­r­ski­jim. Je­ste – gra­k­nu­će sr­bo­ta­li­ba­ni – ali „njih“ je 100.000, a „nas“ je se­dam mi­lio­na (sa Ru­si­ma i svih dve­sta). To je nu­me­ri­č­ki ta­č­no. Ali da ni­je bi­lo ova­kve pa­me­ti, bi­lo bi nas osa­m­nae­st mi­lio­na.

(Kurir, 6. septembra 2021)