Svetislav Basara
Mora da se Ljilja Smajlovićka zdravo strunila kad je (ako je) sabajle jutros na portalu moje omiljene žutare Blica pročitala crnu vest da „nas“ je – saglasno „preliminarnim“ rezultatima popisa stanovništva – oko 850.000 manje nego pre deset godina.
„Realnost je“ – kaže Blicov portal – „gora od predviđanja.“ Hegel bi rekao – tim gore po realnost, srbski duduci će reći – pa šta, nas i Rusa i dalje ima 200 miliona. A šta ja kažem? Da vam pravo kažem, ne znam šta da vam kažem.
Depopulacija je veliki i vrlo složen problem. Nije to samo pitanje brojnog stanja, dakle kvantiteta, nego i kvaliteta. Tu je Marks bio u pravu. Manje ljudi, znači manje poreza, manje radne snage, manje mladosti, više starosti, manje zdravlja, više bolesti, manje šansi da se rodi neki genije (pa da zbriše u Ameriku) ili neki novi Novak i – last but not least – manje regruta za ionako nepopunjeni Gvozdeni puk.
Da ne dužim: ubrzana depopulacija – koja mnogo duguje siromaštvu – rezultira ne samo smanjenjem populacije nego dodatnim povećanjem siromaštva. Malo rukah, malena i snaga. Znate priču.
Možda baš u vreme kad nas je bilo „oko 850.000 više“, napred pomenuta Smajlovićka – uzibrećena i nad tadašnjom (malo)brojnošću – beše rešila da ispita stvar, pa je timu Politikinih istraživačkih novindžija (smeh vrabaca iz offa) dala radni zadatak da prionu na posao i da pronađu krivca.
Najbolje se proslavila N. N. novindžika, koja je ustanovila da krivica za pad nataliteta pada na „N. N. tridesetogodišnjakinje koje se šminkaju, sede po kafićima – osnovano se sumnja i da se karaju – a neće da rađaju Srpčad“. Krivac za povećan mortalitet nije tražen. Grešim dušu. Ipak je tražen. I nađen. Bio je to niko drugi nego osiromašeni uranijum, kojim smo zasuti tokom NATO bombardovanja.
Sprdajući se s Politikinim populističkim šarlatanstvom, moja neznatnost je još tada ukazala na tesnu vezu između pomahnitalog nacionalizma, populizma i depopulacije. Zašto nacionalizma? Zato što je nacionalizmu – svih boja, ne samo naše – važnije povećanje zemljišnog poseda nego povećanje blagostanja populacije, koje je preduslov visokog nataliteta.
Pre nekoliko meseci sam na ovom mestu podastro računicu mog prijatelja, demografa, koji je „sračunao“ da bi – da je Srbija vodila samo ratove koje je morala voditi, da je, nadalje, one koje je morala voditi, vodila racionalnije i da se, last but not least, Srbi nisu međusobno klali – „nas“ Srba danas bilo oko šesnaest miliona. Tom broju valja dodati i dva-tri miliona Srba koji su otpisani kao „turci“ i „šokci“.
Ja sam još davnih dana u zajebanciji negde napisao (ili rekao) da će, zahvaljujući upornosti nacionalista, velika Srbija pre ili kasnije biti vaspostavljena unutar granica Dušanovog carstvija, samo što u njoj neće biti Srba – koga će biti, ne znam – jer će svi do jednog izginuti ili pomreti na poslu ostvarivanja velike ideje. Sad će neprejebivci zagrajati. Lako je kritikovati. Imaš li ti neki predlog za povećanje nataliteta. Kako da nemam. Evo ga: jebite se.
