Sigurno ste se naslušali – i naplakali slušajući – sijaset žalobnih priča o srpskim podelama. I ja sam ih se naslušao – mada nisam plakao, nego mi je dolazilo da povraćam – sigurno ću ih se još naslušati, ali mi nikad neće biti jasno da li se pripovedači žalobnih priča ponose tim podelama ili ih „osuđuju“. „Tipujem“ da su ponosni.
Svetislav Basara
A kako i ne bi bili. Priča o srpskim podelama je, skupa s pričom o petsto godina robovanja pod Turcima, idealna za pravljenje karijere otkrivanjem rupe u saksiji i još idealnije objašnjenje/opravdanje za gomile sranja, čija je jedina mana što ništa ne objašnjava, što ume i da zakomplikuje, a ponekad i da napravi veće sranje.
Moj neznatnost već godinama govori i piše da je srpskih podela u stvari premalo i da je to naš veliki problem. Sad će serpstvujušče drkadžije bezbeli da graknu: „Evo, ga huška na nacionalno nejedinstvo po nalogu Kominterne, Brisela i Vatikana.“ Ništa im ne zameram. Oni su srpski podeljeni, pa ne kuže stvar, stari moji.
Šta, dakle, ne kuže? Ne kuže, npr., da su ljudske zajednice skupovi različitih individuuma, koji imaju vrlo različite, često nespojive interese i da se takve kakve su na okupu mogu držati samo na dva načina. Način prvi je jednopartijska diktatura, način drugi je višepartijska parlamentarna demokratija.
Mi smo – i to kao u onom vicu o Muji Hasi jedno pet-šest puta – isprobali i jednopartijsku (jednokraljevsku) diktaturu i višepartijsku parlamentarnu demokratiju i u obe se proveli ko bosi po trnju i vavek ostali srpski podeljeni.
U parlamentarnim demokratijama – a Srbija je trenutno parlamentarna demokratija, a dok ka’ će biti, ne zna se – nacionalne podeljenosti se prevazilaze i pacifikuju tako što političke stranke artikulišu interese određenih socijalnih grupa, pa tako jedne zastupaju interese bogatih, druge interese tzv. srednje klase, treće opet interese siromašnih, a uvek se nađe mesta i za neku partiju tipa Ljajićeve, koja igra ulogu „jezička na vagi“.
U Srbiji to nije slučaj. Nikada nije bio. A izgleda da u dogledno vreme neće ni biti… Uprkos šarolikosti srpskostranačkih imena – uz svako od kojih je, da ne bude zabune, prilepljen pridev srpski – u Srbiji oduvek postoje samo dve stranke. Stranka MI. I stranka ONI.
Pritom i stranka MI i stranka ONI odvajkada okupljaju veoma šarolika članstva i simpatizerstva koja već na prvi pogled nemaju šta da traže zajedno, a eto, nešto traže. Ponekad ponešto i dobiju. Neko dobije ferari, neko sendvič, a najčešće dobiju qwrz.
Pogledajte, recimo, visoko članstvo, Davače Visoke Podrške i učesnike Visokih Skupova Podrške. Tu su, rame do ramena, akademici, doktori nauka, truli bogataši, ali i radnici, seljaci i sirotinja, a nađe se i poneka seksualna radnica iz Picinog parka. Zašto su se nacionalno ujedinili? Gde je tu njihov zajednički interes? Mogao bih to da vam kažem, ali bih morao, kao kapetan Dragan, da vas ubijem. Da ne biste umrli jer ste previše znali, strpite se do sutra pa ćete saznati još štošta.
Delite se, Srbi 2
U našoj jučerašnjoj kolumni smo ustanovili da koaliciju i klijentelu okupljenu oko Visokog Mesta čini jedno vrlo šareno društvo, s vrlo različitim socijalnim statusima i – najvažnije – suprotstavljenim ekonomskim interesima.
Zašto sam napisao da su ekonomski interesi nešto „najvažnije“. Zato što to jeste najvažnije.
Politika je, pre svega, usklađivanje ekonomskih interesa. Tek kad se ti interesi usklade, može se uskladiti sve drugo. To je tako, manje-više, svuda u Evropi. Osim u Srbiji, u kojoj je politika pesničko-metafizička delatnost koja vazda stremi maglovitim, dalekim, po pravilu nedostižnim, često sublesastim idealima, kojima valja podrediti sve, uključujući i politiku. Pisali smo ovde o tome stotinama puta.
Da li su ekonomski interesi usklađeni u Srbiji? Ma idi, beži, nisu usklađeni ni unutar sukobljenih koalicija, a kamoli „i šire“. I eto jednog od razloga – ima ih još sijaset – zbog kojih se u Srbiji ništa ne može uskladiti.
Idemo dalje. Ako pogledamo Visokom Mestu suprotstavljenu koaliciju i klijentelu, isto tako ćemo videti da je sačinjava vrlo šareno društvo, nešto koherentnijih socijalnih statusa, ali isto tako različitih ekonomskih interesa. Ima tu i trulih bogataša – nek ih ima, pošteno su, je li, zaradili pare – ali ima i lošestojećih, a ima bogme i sirotinje raje.
Dugo sam lupao glavu zašto je tome tako, nisam siguran da li sam je dobro dolupao, ali ću ipak obnarodovati rezultate mog glavolupanja. Saglasno mom lupanju glave, to je tome tako poglavito zato što je za Srbe sve i svuda važnija geopolitika i spoljna politika nego politika koja bi se ozbiljno pozabavila nagomilanim problemima, kojih je toliko da takvoj politici – koje ionako nema i neće je skoro biti – toplo preporučujem da i ne pokušava.
Pisac hoće da kaže da je vezivno tkivo šarenog društva Visoke Koalicije i klijentele u suštini Visoka Rusofilija i Visoki Animozitet prema Porfirijevoj noćnoj mori – ukletom Zapadu. Da ne bude nikakve zabune. Nema tu nikakve ideologije. Tu se radi o psihologiji, koja se u Srbiji potcenjuje i predviđa kao vrlo bitan politički faktor, a teško da ima zemlje u kojoj bi psihologiju trebalo ozbiljnije shvatiti.
Pardon, zaboravio sam najvažniju stvar: Visoko Nedavanje Kosova. Ali vidi sad vraga. Ako opet pogledamo Antivisoku Koaliciju i klijentelu, videćemo da i tamo preovladava rusofilija, putinofilija, antizapadni resantiman i nedavanje Kosova.
Pisac hoće da kaže je uprkos na-krv-i-nož sukobljenosti Visoke i Antivisoke koalicije u Srbiji na snazi uzorno nacionalno jedinstvo glede političkih strategija koje se površno, ali ilustrativno vezuju za Istok/Rusiju i Zapad.
To je problem s nacionalnim jedinstvima: ima sukoba, tačnije sukobi su neprestani, ali elektrotehnički rečeno, nema napona, tako da se sukobi iscrpljuju u jalovim prepičkavanjima i pokazivanjima čije pristalice imaju veći qwrz. A u qwrz, prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
Delite se, Srbi 3
A ako nećete da se delite, onda se ujedinite. Ne bi vam bilo prvi put. Ujedinjavali ste se i sa proleterima svih zemalja. I šta vam je falilo, osim kafe, benzina i tako nekih sitnica. Malo zajebancije nikad nije na odmet. Pogotovo kad se govori o teškim temama.
Bipolaran, nepolitička – tačnije antipolitička – podela na dva bloka, koji okupljaju muškarce i žene (a bogme i „našu decu“), sa najrazličitijim, često nespojivim interesima – odlika je takozvanih kolektivističkih, da ne kažem baš plemenskih, zajednica.
Gvozdeno je pravilo da takvim kolektivističkim društvima vladaju autoritarni režimi s jakim čovekom čvrste ruke na čelu, ali, ali… Stotinama puta sam pisao – i stotinama puta bivao napušen po „kuloarima“ kao saradnik okupatora – da u toj autoritarnosti nema nikakve nepravde, da se takvim drugačije ne može vladati, niti takva društva – što je još gore i opasno po okolinu – mogu vladati svojim postupcima.
Ljudske zajednice moraju dugo sazrevati, moraju proći kroz mnoga iskušenja da bi dozrele da se njima upravlja, a ne da se nad njima vlada. Kako zajednice sazrevaju? Eh, kako? Sporo, ali dostižno. Da bi jedno društvo sazrelo, neophodno je da većina onih koji ga čine – i svi oni koji imaju ambiciju da njime upravljaju – savladaju neke lekcije o tome kako funkcioniše ovaj svet, na primer, lekciju vladičinu da je ovaj svijet tirjani tirjanu, a kamoli dušama blagorodnim, da joj niko čašu meda ne popi, a da je žučem ne zagrči, iliti prevedeno na savremeni jezik – da se sranja neprestano događaju i da je jedini recept za uspeh dobropodnošenje nedaća i veština prevazilaženje neuspeha.
Mi, kao „naš narod“, dosad nismo uspeli da prevaziđemo nijedno sranje – uključujući i ona koja smo sami napravili – i nijedan neuspeh, čak ni onaj koji su se dogodili pre pola milenijuma, mislim na Boj na Kosovu ravnom, koji je u stvari završio rezultatom 1:1.
Srljajući iz neuspeha u neuspeh, ne prevazilazeći nijedan od njih, neprestano se bipolarno deleći, posle mnogih posrtanja došli smo u situaciju zajednice tipa mačjeg jebilišta, kojom ne može da se vlada ni autokratski, kojom suštinski vladaju puke slučajnosti i u kome važe samo zakoni fizike.
Može li se nazvati autokratskim režim čije visoke funkcionere antiprotivnici gađaju jajima i u kome grupice anarhosindikalista na prepad formiraju SAO Kulturni centar Beograda. Može, ali polovično. Visoka Autokratija je praktično SAO Autokratija, važeća samo u šarolikom krugu članstva i simpatizerstva.
Nismo poslušali Arčibalda Rajsa, koga su nam puna usta, nismo se čuvali sebe, igrali smo za raju, zanemarivali taktiku i mic po mic završili u nižerazrednom Vratniku. Ako nismo poslušali Rajsa, poslušajmo bar mene. Delimo se se, Srbi. Ne prema geopolitičkim i ličnim simpatijama i antipatijama, nego prema političkim preferencijama i interesima. Ako se tako podelimo, ujedinićemo se. Osnivajmo stranke, mrdnimo dupe. Inače ćemo dobiti po dupetu. Ovo je bilo baš džaba krečenje, a ujedno i kraj mini-serijala.
Kurir, 2, 3. i 4. juna 2025.
