Tokom dana streljanja Zorana Ðinđića, teški i dani mrsomuđenja o Ðinđiću i njegovom streljanju. Tih se dana oglase – mnogi i na dupe – ugledni šoferi, telohranitelji, batleri i baštovani, svrza se tih dana i tajni novinar, Vrzić, ispaljivač famoznog trećeg metka, a zajednički imenitelj svih njihovih priča je neskrivena namera da zločin što više udalje od pravih zločinaca i da ga pripišu podugačkoj listi usual i unusual suspectsa.
Inače, o Ðinđiću svi govore u superlativima, što je onog našeg Marsovca – koji je na novogodišnja slavlja počeo da dolazi tek 2011, dakle, debelo post festum – navelo da na osnovu svih tih laudacija i adoracija napravi kompjutersku animaciju Ðinđićevog lika, i evo šta mi je juče rekao u kafanici, gde je svratio da razbije mamurluk. Ništa mi nije jasno, rekao je – i sljuštio belu ljutu – kakogod kombinovao, obrtao i okretao, Ðinđićev lik je uvek ispadao kao karikatura, mešavina 12% popa Ðujića, 35% Ćosića, 5% vladike Nikolaja, sa primesama Vlajka Stojiljkovića… Ako je Ðinđić zaista bio onakav kakvim ga uglednici predstavljaju – takođe je rekao Marsovac – Srbi su po svim pravilima morali da ga obožavaju, a ne da ga ubiju.
Samo sam odmahnuo rukom, šta zna Marsovac šta su Srbi. Velika je to tajna i za Srbe. Jedva manja (mada javna) tajna je JexS Tadić, spavač koji se ove godine trgao iz sleep moda i javnosti podastro pregršt novih teorija zavere. Ne u „Trećem oku“, gde bi im bilo mesto, nego uglavnom u takozvanim slobodnim medijima. O tome sam već pisao. Ali nisam pisao o jednom od najvećih lipinga dana streljanja – Tadićevoj blagoizjavi da se „Ðinđićevo političko mišljenje falsifikuje“.
Slažem se da se o Ðinđiću previše mrsomudi, laže i masti – i da to nailazi na topao prijem u ovdašnjoj javnosti – ali Ðinđićevo političko mišljenje je naprosto nemoguće falsifikovati. Svima su dostupna Ðinđićeva izabrana dela, stotine i stotine programskih članaka rasutih po novinčinama, stotine i stotine intervjua, stotine i stotine sati video i audio materijala.
Problem je što, osim žalosno malog broja zainteresovanih – od kojih većinu lično poznajem – niko ne čita Ðinđićeve originale, nego gleda (i sluša) bulažnjenja i falsifikate poput najrecentnijih, Veruovićevih, izrečenih na RT Balkan. (Čudi me što Veruović nije rekao – Milinčićku bi to sigurno interesovalo – da je nekoliko Ðinđićevih telohranitelja dve-tri nedelje pred streljanje dalo otkaz.)
Ðinđić nije imao nikakvu ezoteričnu, tajnu politiku. Povraćalo mu se od politike mutlaka i musafirhana, gadio se vlažnih i tamnih mesta. Znao je kakva su ljudi govna – i uopšte i u Srbiji – ali je kao pragmatičar bio naumio da od raspoloživog materijala napravi koliko-toliko jestivu pitu. Budući da nije uspeo, Tadiću i kompaniji preporučujem da jedu govna u sirovom stanju.
