Milan Šarac
Njegov uspešan debi protiv Francuske slavio se širom Dalmacije, a naročito u Kninu i Batajnici, gde se doselio veliki broj Kninjana. Otac Dušan, častio je ceo Knin. To nije bilo slavlje, to je bila ludnica kakvu Knin nije video. Pevalo se, pucalo, šenlučilo, ljudi su se grlili, ljubili.
Rodno mesto Ilije Petkovića je selo Maovice na Svilaji. Otac Dušan mu se preselio u Knin. Rođen je 1945. godine u Kninu gde je započeo fudbalsku karijeru u nogometnom klubu Dinara 1961, odakle je prešao u OFK Beograd. Za fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije igrao je od 1968. do 1974. godine, a odigrao je 43 puta i postigao šest golova. U OFK Beograd je proveo 16 sezona, odigrao je 417 utakmica i dao 68 golova. Iz OFK Beograd je prešao u francuski Troa, gde je proveo tri sezone.
Bio je najbolji igrač na spektakularnoj utakmici za reprezentaciju Jugoslavije protiv Francuske sa 5:1, kada se ona plasirala na završni turnir Prvenstva Evrope u Italiji. Bio je sa Radomirom Vukčevićem akter čuvene oproštajne utakmice slavnog Pelea 1971. godine u Brazilu, na stadionu Rio de Žaneiro. Igrao je na završnici Svetskog prvenstva u Nemačkoj 1974. godine.
Kao fudbalski stručnjak počeo je kao sportski direktor OFK Beograda. U dva navrata bio je selektor reprezentacije Jugoslavije. Prvi put je radio od jula 2000. do februara 2001. godine. Petković je ostao na mestu selektora i na početku narednih kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006. Kvalifikacije su uspešno okončane, a tokom 10 kvalifikacionih utakmica nije zabeležen nijedan poraz, a primljen je samo jedan gol. U tim za Svetsko prvenstvo, nakon povrede Mirka Vučinića, pozvao je sina Dušana, pa ga je pod pritiskom medija na kraju izostavio sa spiska. Reprezentacija Srbije i Crne Gore je prvenstvo u Nemačkoj 2006, završila kao poslednja, na 32. mestu.
Početkom 2009, Petković se vratio u Aziju i preuzeo korejskog prvoligaša Inčon junajted sa kojim je osvojio 5. mesto. Godine 2010. preuzeo je katarski Al Aliti, a u maju 2013. preuzima korejski Gjongnom.
Zvezda je rođena
Posle njegovog uspešnog debija na utakmici Jugoslavija–Francuska 5:1, na stadionu Crvene zvezde gde je dao dva gola i dva namestio, nova zvezda na fudbalskom nebu zasijala je punim sjajem. Njegov uspešan debi slavio se širom Dalmacije, a naročito u Kninu i Batajnici, gde se doselio veliki broj Kninjana. Otac Dušan, častio je ceo Knin. To nije bilo slavlje, to je bila ludnica kakvu Knin nije video. Pevalo se, pucalo, šenlučilo, ljudi su se grlili, ljubili, veselje se širilo kao požar Dalmacijom. Kninjani gde god da su bili, slavili su, naročito Kninjani u Batajnici. Slavlje i veselje kakvo Batajnica nije videla, o kome se danas priča i prepričava.
Na fudbalskom nebu rodila se nova zvezda, ponos Dalmacije i Knina. Popeo se na vrh i postao legenda. Ljudi su ga doživljavali kao božanstvo. Na ulicama ga pozdravljaju, traže autogram, slikaju se sa njim, milicioneri kad ga vide zaustavljaju saobraćaj da naš Ile prođe.
Sećam se jednog odlaska sa njim u Dom vojske, gde se nije moglo ući bez propusnice. Na ulazu dva zastavnika naoružani, kad su ga videli pozdravljaju ga i srdačno se sa njim rukuju. Ulazimo u salu, osoblje oduševljeno kao i zatečeni oficiri, pozdravljaju ga, imam utisak da im je on komandant. Poslednjih godina, gotovo svake nedelje nalazimo se u Domu vojske. Većina prisutnih hoće da se fotografiše sa njim, a u ulozi fotografa moja malenkost.
Naš proslavljeni sportista, prvak sveta u karateu, slikar, vajar, ikonopisac, dr Voja Bilbija, pita me da li se viđam sa Ilom, tako su ga u Kninu zvali. Viđamo se svake nedelje, nalazimo se u Domu vojske. Bio je to dirljiv susret posle 40 godina dva zemljaka i prijatelja, učitelja i učenika. Ile je počeo sportsku karijeru trenirajući karate kod Voje Bilbije. Ubrzo je shvatio da taj sport nije za njega.
Bio je brz kao metak, ali ne dovoljno snažan. Voja je to primetio i dao mu savet da vežba snagu. Uzmi gume od auta i razvlači ih. To je Ile radio i ubrzo je dobio snagu. Bio je to sjajan spoj brzine i snage neophodan za njegovu sportsku karijeru.
Svi su ga voleli
Mitropolit Amfilohije mi je pričao kako su jednom zajedno avionom putovali od Švajcarske do Beograda. Ilija ga je oduševio kao čovek i sportista. Pričali su o fudbalu, koji je mitropolit voleo jer je i sam igrao, voleo je da dribla. Kod mitropolita je veliko iznenađenje i oduševljenje izazvalo Ilijino poznavanje istorije. Patrijarh Irinej ga je pozivao na slavu u Bogosloviju. Ilija mi je pričao kako ga je patrijarh iznenadio svojim poznavanjem fudbala i uopšte, a o fudbalu patrijarh zna više nego ja.
Zdravlje je počelo da mu se narušava. Dobio je herpes na nozi koja je bila sva crvena kao kuvan rak. Pričao mi je da su to strašni bolovi koje teško izdržava. Od bolova hteo je da skoči kroz prozor, malo je falilo. Pokazao mi je snimak noge na telefonu. Nešto strašnije i užasnije nisam video do tada. To se nekako smirilo, ali kako nesreća nikad sama ne dolazi, ima problema sa zubima. I to se nekako sredilo.
Dolazi korona, izolacija, stalno u stanu, sam, žena Biljana u Crnoj Gori ne može da dođe zbog korone, dosadno mu, dosada ga ubija. Predlaže mi da idemo kod njega u vikendicu na Avali, a ja njemu predlažem da pozovemo i akademika Matiju Bećkovića, koga je on veoma cenio i poštovao. Matiji se ideja dopala ali posle nekoliko dana korona se ukinula, bilo je to 7. maja 2020. godine.
Počinjemo ponovo da se družimo. Ilija je voleo istoriju i izuzetno je cenio istoričara akademika Vasilija Krestića, ali se nisu lično poznavali. Ja sam ih spojio preko telefona. Ilija je akademika Krestića pozvao na ručak i dogovorili su se da se nađemo. Do tog susreta nije došlo zbog spleta nesrećnih okolnosti.
Sreda
Naš poslednji razgovor telefonom, kaže mi: „Nisam dobro.” Predlažem mu da se vidimo u petak. Ostavimo to za ponedeljak – kaže. Odlazi u Zemunsku bolnicu i lekari su ga odmah operisali. Otvorili su mu stomak, a on prepun krvi. Pukao mu je čir, nažalost bila su još dva čira na dvanaestopalačnom i zaražen je virusom korona. Ishod je bio fatalan.
Ilija je umro ispod hirurškog noža. U ponedeljak, umesto u Domu vojske, Ilija je napustio ovaj svet. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, uz prisustvo velikog broja sportista, prijatelja, poštovalaca i naravno velikog broja nas Kninjana.
Ispraćaj koji se ne zaboravlja. Svi koji smo prisustvovali tom tužnom ispraćaju pamtićemo ga sve dok se ponovo ne sretnemo sa našim Ilom. Ja sam se od našeg dike Ilije oprostio čituljom: „Dragi Ile, plačemo! Imamo i za kim! Otišao si sa ovoga sveta zauvek, da bi u njemu živeo večno. Tvoj Milan Šarac”.
(Izvor: Politika)
