Ivan T. Srdanović
Kada bi institucije Srbije radile svoj posao političke krize u ovoj zemlji ne bi ni bilo.
Da sam predsednik nije izgovorio dve sasvim suprotne rečenice o tome da nije bilo radova na nadstrešnici stanice u Novom Sadu i da je bilo radova na nadstrešnici stanice u Novom Sadu možda široke narodne mase ne bi bile u stanju da otkriju i razobliče svu gospodarevu osionost. No, to je sudbina koju je sam predsednik odabrao kada se uživeo u ulogu razmažene holivudske zvezde kojoj se stalno događaju neobične i zanimljive stvari. Pun znanja i vrlina gospodar o svemu ima svoje mišljenje te širokogrudo savetuje lekare o korišćenju medicinskih aparata, poslastičare o pravljenju kolača, građevince opominje na beton, arhitekte podučava o zategama, dok je u političkom umeću toliko nenadmašan da će o tome napisati svetski bestseler.
Samo može da se sluti kako bi ta „politička gromada“ uspešno vodila Kinu, Ameriku, ili Rusiju da se kojim slučajem tamo rodila…
Posle pada nadstrešnice nas je čudilo što su pohapšeni jedni a drugi nisu, ali smo slezali ramenima i tešili se time da nepravde svuda ima i da je nismo mi izmislili. Spora je ona ali dostižna. Nepravda je kod nas samo malo izraženija, veća i surovija nego u Evropi. Uostalom, bogati se svuda bolje snalaze od sirotinje.
Sila boga ne moli te su očigledne nepravde građani Srbije brzo zaboravljali. Kao opravdanje za slabo pamćenje moglo bi se reći da su bili opijeni propagandom o ekonomskom balkanskom tigru koji samo što nije prestigao Crnu Goru, a možda jednoga dana, (ko zna?) sustigne čak i Bugarsku! Bolji smo od ratom razorene Bosne, Severne Makedonije i Albanije, govorili su građani kako bi opravdali to što su poniženi.
Bojim se da će sada kada izgleda da će ih na visoki standard podsećati samo najviše cene goriva u regionu (pa i u dobrom delu Evrope!) početi da traže krivce za neuspeh.
Mediji će, pretpostavljam, za sve nedaće koje snalaze Srbiju optuživati studente i njihove inostrane mentore, nalogodavce i finansijere.
Vrh policije će biti u službi tiranina.
Jasno je da se Srbiji veoma loše piše ako tužilaštvo i pravosudni sistem ne prorade i država ostane u rukama manjine odane vladaru.
Odmah da kažem da nisam siguran da je svest o tome da je svima, u ovoj ili onoj prilici, pre ili kasnije, potrebna država prisutna u pameti većine građana Srbije. Prestrašeni, naviknuti na to da jači ima pravo da tlači, na jednoobraznost, na jednu partiju sve od Pašićevih radikala do SNS, jednog nepogrešivog vladara koga majka više ne rađa, čije je i samo ime simbol slobode ili personifikuje prototip Srbina građani često zaboravljaju da bez njih samih ne bi ni bilo države pa ni vladara.
Građani imaju prava da budu zaboravni ali tužilaštvo ne.
Otuda je zanimljivo ono što se dešavalo poslednjih nedelja a što ukazuje da bi država Srbija možda mogla da nadjača bezakonje.
Naime, neko se iz tužilaštva drznuo da pravdi prizove izvesnog Gorana Vasića. PolicijaGoran Vesić
najpre odbija poslušnost smatrajući da će se tužilaštvo urazumiti i shvatiti koliko je besmislenu grešku napravilo.
Prolaze sati u kojima se, pretpostavljamo, odvijaju mnogi zvanični i nezvanični razgovori kako bi se prevladao ovaj „nesporazum“, no sve se završava time da je predsednikova policija poklekla pred državom!
Rekao bih da je to bila prva velika pobeda države Srbije protiv tiranina i njegovih sluga koji su, što ne reći, zaseli na svim ključnim rukovodećim mestima u zemlji kao i u onim strukturama privatnog biznisa koji donosi pare.
Desilo se pravo čudo u kome, kao šlag na torti, dolazi priznanje privedenog falsifikatora Gorana Vasića da je izmenio podatke o spomenicima kulture predviđenim za rušenje i izgradnju objekata čiji će vlasnik biti glavom i bradom rođak predsednika USA!
Politički analitičari i mediji su toga dana bili toliko zbunjeni da su potez tužilaštva pripisali hiru uvređenog gospodara koji nije primljen na gozbu radi koje je službenim avionom odleteo čak do Floride! Mnogi su pomislili kako je zbog želje da se osveti što je pretrpeo opasnu duševnu bol u grudima i što je morao se obrati lekarima za pomoć rešio da svetu pokaže šta je to srpski inat. Izgledalo je kao da se onaj srednji prst koji su njegovi plaćenici crtali po školama muški ponosito uzdiže prema čitavoj Americi!
Činilo se kao da se predsednik prpošnog naroda sa Balkana usprotivio svetskoj sili i da je žrtvujući piona Gorana Vasića vraćen u igru stari radikalski prkos i inat prema svemu što dolazi sa mrskog zapada pa su i opklade o gazdinoj poseti Putinovoj Moskvi smesta pale na niske grane.
Ali, taman kada se učinilo da je sve u zemlji ponovo pod čvrstom rukom njenog gospodara, on se, opet bez ikakve potrebe, javio da narodu objasni da stvari nisu u redu.
Misaonom akrobatikom po modelu „da, to jest, ne“ koju je već oprobao u vezi sa nadstrešnicom u Novom Sadu gazda se poslužio ponovo. Očigledno misleći da će prkosom prema svakoj logici i zdravom razumu ohrabriti one svoje nepokolebljive pristalice na drskost vrli pravnik, ujedno i gospodar istine, je izvoleo izjaviti kako je falsifikator slagao da je falsifikovao dokumenta.
Iako je veoma teško suditi o nečemu što se razumnim ljudima čini kao najobičnija glupost zbog koje učenik dobija slabu ocenu, a vojnik prekoredno požarstvo, može se pretpostaviti da se iza zagonetnih reči gospodara krije jedna od dve stvari:
Ono što je verovatnije je da nam je ovom ispadom ponovo pokazao da ga hvata panika kada se nađe u nebranom grožđu i da ga tada prisebnost i pamet napuštaju. Potvrdu za ovu sumnju nije teško naći: devedesetih godina je zanemarivo mali broj studenata i mudrih ljudi pristupao radikalnoj stranci Vojislava Šešelja koja se u ta ratna vremena prepoznavala po banalnostima u političkom žargonu, psovačkom pristupu istoriji i pretnjama silom, a ipak je baš taj lakomisleni neukus privukao današnjeg predsednika a tada mladog navijača da se otisne u političke vode!
Ona manje verovatna je da je gazda rešio da otvori novi front prema Srbiji i da pokori njeno tužilaštvo kako bi stvorio siguran zabran za svoje ljude. Možda je poučen filmom „Kum“ pomislio da će ih, ako ih učini nedodirljivim i nekažnjivim slično bogovima sa Olimpa ili bar ćacijima u Pionirskom parku, uceniti tako da postanu beskrajno odani i spremni da počine svakojaka zla.
Kako god, pukotina koja je nastala između tužilaštva i ekipe koja je uobrazila da je nekažnjiva teško da se može zakrpiti bez ozbiljnog ponižavanja države Srbije i njenih institucija. Jasno je da će se gazda i njegovi drugari potruditi da zakulisno ucene ljude iz tužilaštva i da će se mediji postarati da ovaj sukob prođe što dalje od očiju javnosti, ali je teško da otpora nasilju neće biti.
Ne mislim da je patriotizam zvezda vodilja onih koji su visoke položaje, privilegije i funkcionerska mesta plaćali odanošću partiji na vlasti a ne sopstvenoj državi, ali u njihov nagon za opstankom duboko i iskreno verujem.
Otuda mislim da će se na ulicama već odavno jasno vidljiva provalija između režima i Srbije uskoro ogledati i u tužilaštvu. Ti ljudi, prosto nemaju kud nego da rade svoj posao i makar ga parali kao što su to bajoslovne device zarobljene u kulama noćima činile sa dnevnim vezenjem, istina će izaći na videlo.
Ako i tada policija bude odbijala da postupa po nalozima tužilaštva položaj građana Srbije će biti mnogo jasniji.
Na kraju, obzirom na dan kada ovaj tekst završavam, čestitam Dan državnosti Crne Crne građanima Crne Gore, i dan nezavisnosti Srbije građanima Srbije.
Autor je pisac i član Predsedništva Građanskog demokratskog foruma
