Sumnjam da je je Nj. s. Porfirije umesto „Kosovo i Metohija“ u uskršnjoj poslanici – distribuiranoj diljem Srbije i srpskih zemlja – napisao „Ćšsovo i Metohija“, ali internet izdanje Rotopalanke je „Ćšosovo i Metohiju“ uturila u svjatejša usta. I to ne jedanput pa da se to pripiše tipfeleraju. Nego dosledno. Svaki put kad je Porfirije napisao Kosovo i Metohija – a često je pisao – Rotopalanka je štampala „Ćšosovo i Metohija“.
Zbog tipfelera tipa „drug Toto“ umesto „drug Tito“, u SFRJotovo vreme su ispadali teški belaji, pljuštale su partijske kazne, ponekad i otkazi, a sad nikom ništa. Da sve bude urnebesnije, patrijarh je u poslanici naglasio da „posebno pozivaju na očuvanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma, na kojima počiva srpska kultura“.
Sad bi mi onaj naš Marsovac koji se odao čarima Beograda, „najgostoljubivijeg grada s najboljom hranom i najlepšim devojkama na svetu“ – koji se više i ne vraća na rodnu planetu – rekao: pa čekajte, hoćete da ne date Kosovo i Metohiju, a ne znate ni kako se Kosovo i Metohija piše. Patrijarh vas poziva na „očuvanje“ srpskog jezika i ćiriličnog pisma, a vaš najstariji dnevni list na Balkanu pravi jezive brljotine.
Devedeset osam procenata onih koji budu pročitali našu današnju kolumnu – uključujući i Porfirija (neko će mu je, pretpostavljam, pročitati) – odmahnuće rukom i reći kakav smor, pa to je sitnica. Može biti, ali đavo se krije u sitnicama. No, dobro, kad smo već kod srpskog jezika, uz dužno poštovanje prema patrijarhu, koji srpskim dobro vlada i lepo piše (kad umesto njega ne pišu pridvorski paraziti), očuvanje srpskog jezika je prvenstveno posao pesnika (u najširem smislu reči), potom SANU – koja se nijednog trenutka tokom svog postojanja nije latila tog posla – ali i srpskih teologa, koji takođe nijednog trenutka u svojoj istoriji nisu dokonali da je Avram jedno, a Avraam nešto dramatično drugo, pa uporno pišu i govore Avram.
Pazite sad: da bi se napravila jedna ovako velika brljotina – u čaršijskoj optici prava sitnica, što bi reko Sir Oliver – i umesto „Kosovo i Metohija“ se napisalo/odštampalo „Ćšosovo i Metohija“, bio je potreban popriličan trud. Sit komunističke paranoje, odbacio sam mogućnost namerne subverzije.
Svejedno, samo se nenamernom subverzijom (ili basnoslovnom nebrigom i tupoumnošću) može objasniti proces kojim je „k“ – pored kog na tastaturi s leve strane stoji „j“, sa desne „l“, iznad „i“, ispod „m“ zamenjeno sa „ćš“.
U sklopu akcije očuvanja srpskog jezika – hteo ne hteo, sve vreme izgovarajući Čšosovo – Porfirije nije propustio da „pozove (nije rekao koga) na obustavu nasilja nad srpskim jezikom i ukidanje odredbi zakona koji to nasilje nameću, a iza kog se kriju borba protiv braka i porodice kao bogoustanovljenih svetinja i prirodnih oblika ličnog i sabornog života“. Ne ostaje mi ništa drugo nego da poslanicu okončam pokličem „ne damo naše Ćšosovo“ i „Hristos Vaskrs“.
