Aleksej Kišjuhas
Dođavola, ko su sada – „Lojalisti“? Paravojna formacija, politička sekta ili kult (ličnosti), tajno društvo, naoružana falanga, partijska frakcija – ili puka fikcija predsednika naše Republike da bi narod razumeo? Neki Anti-Iluminati, šta li? Neslobodni zidari (autoputeva i nadstrešnica) ili koruptivno-napredni masoni za duhovno siromašne? Maskirana ekipa iz Kjubrikovog „Širom zatvorenih očiju“ iz baš 1999. godine (bez Radeta Šerbedžije)?
Militantni kapuljaši i trenerkaši sa tribina? Imaju li svoj tajni pozdrav? Bunga-bunga orgije ili samo svetosavske žurke? Kokain ili gusti sok? Trajnu tetovažu kao izraz svoje telesne lojalnosti režimu? Jesu li to gangsteri po uzoru na „Našu stvar“ (Cosa Nostra), isto uvezanu u srodničke klanove, i čiji se članovi takođe krvno zaklinju pred ikonom na kartončiću? Čemu tolika misterija i konspiracija uopšte?
Ili je u pitanju samo labava skupina muškića sa partijskom knjižicom i viškom testosterona u mošnicama, ali manjkom žena u društvu i postelji? Pa im se ponajviše diže na Rusiju i Srbiju? Jesu li i drugovi Kebara, Langura i ostali Bakareci 1 od 17.000? Đuka veli da on jeste, a Pilja i Staša? Analitičari kod Jovane u ružičastom jutarnjem programu? Ili su u tu grupu ipak pažljivo odabrani samo najnoviji tajkuni ili novi bogataši, i koji zaista imaju šta da brane pred izazovom reformi i promena?
Lustracije i nekakve pravde i odgovornosti? Zatim, jesu li ovi samozvani „Spartanci“ oni dežurni razbijači građanskih protesta po partijskoj komandi? Ali i osobice u trku od studentkinja i studenata naoružanih jedino pametnim i duhovitim kartonskim transparentima? Pa jebeš onda i BMW ostavljen na pravedno blokiranoj raskrsnici, pod parolom „Bež’te noge da vas ne poserem“? Dakle, najobičniji javno-komunalni uhlebi i preletači bez kičme, ideala, talenta i znanja? Ali i ljudi sa viškom ambicije i redovnim prilivom novca, koji bi jedino da sačuvaju svoje privilegije? Čemu su oni tačno lojalni? Svom režimu, ideologiji, žiro-računu ili im to nemojmo razdvajati? Dok se dotični nešto ne organizuju oko famoznog Kosova sa svojih internetski-poručenih majica, već jedino u odbranu i zaštitu Vođe i tekuće vlasti na zalasku.
Postojanje Lojalista kao šatro zatajne i misteriozne parapolitičke organizacije sinhronizovano su obznanili i prorežimski tabloidi i sam predsednik Republike. NJih čak 17.000 se navodno sastaju u „maloj crkvi“ (kojoj?), „većinom su muškarci“ (baš čudno), „proruski su nastrojeni“ (krajnje neobično) i „malo su ekstremni“ (opa, bato). Ali, šta ako je to samo još jedna praznična babaroga i jedno „što je babi milo, to joj se i snilo“? Još jedan taktički manevar režima radi zbijanja redova? Pusta želja ili vlažni san o Pretorijanskoj gardi ili Šturmabtajlungu od 17.000 krvlju zakletih individua posvećenih očuvanju vlasti jednog čoveka? Zvuči seksi, zar ne? Kao pretnja, upozorenje i demonstracija moći, sve umotano u celofan misterije i tajnosti. Moljakaju se i seku vene po crkvama, boktemazo! Biće da je u pitanju ozbiljna ekipa, a ne kao ovi studenti što kuvaju svoje nudle po kuvalima na produžni kabl, te mesecima spavaju u vrećama po mrskim fakultetima. Šta će nama knjige, daj zvona i praporce.
Međutim, ako ćemo po prosvetnoj drugarici Klio kao „učiteljici života“, ovo sa Lojalistima i nije ponajbolja taktika za održanje vlasti, naprotiv. Jer, Pretorijanci su imali ključnu ulogu u postavljanju, smenjivanju (i ubijanju) rimskih careva, a Adolf Hitler je zbog narasle moći svojih Šturmabtajlung (S.A.) odreda organizovao političku čistku ili „Noć dugih noževa“. I tada je sve vodeće „lojaliste“ u braon košuljama komotno poubijao. Slično je prošao i Vladimir Putin sa svojom paravojskom „Vagner“ privatnog mu kuvara Prigožina. I koja se otvoreno pobunila, a on jedva sprečio njihov marš na Kremlj, odakle je odmah vulvasto pobegao. Naprosto, svaki diktator koji je računao na lojaliste, u startu se zajebao.
I sad, zašto baš „lojalisti“, a ne samo „lojalni“, „dosledni“, ili „tvrdo krilo“ (partije)? Pa, o tome nam govori (politička) istorija. „Lojalista“ je termin koji se prvi put pojavio oko 1647. godine i odnosio se na lojalnost britanskoj kruni. Svoje puno značenje dobio je tokom Američkog rata za nezavisnost (1775-1783), kada je određeni deo britanskih kolonista u Americi obznanio svoju lojalnost kralju Džordžu III, umesto secesije i formiranja nezavisne američke Republike. Britanci iz kolonija su se tada borili protiv dodatnog oporezivanja, za svoje predstavnike u britanskom parlamentu, te za nove i demokratske principe vlasti. Među stanovništvom Novog sveta bilo je oko 15-20 odsto Lojalista, oko 40-50 odsto „separatista“ (koji su sebe nazivali „Patriotama“), a ostali su bili neopredeljeni u toj gužvi. Usledio je građanski rat u kojem je stradalo oko 200.000 ljudi, ali iz kojeg je 4. jula 1776. izrasla prva stvarna nezavisna Republika na planeti Zemlji – Sjedinjene Američke Države. Mnogi Lojalisti zatim su prebegli ili nazad u Veliku Britaniju ili u britanske kolonije koje će postati (nezavisna) Kanada. Takođe, Lojalisti se kao grupa pojavljuju i u Ratu za nezavisnost Irske (1919-1921). I ovo su bili građani koji podržavaju britansku krunu (na drugoj strani su bili Irci koji sebe nazivaju „Nacionalistima“) pa je 1921. ipak stvorena nezavisna Republika Irska. Krvavi sukobi između Lojalista i Nacionalista, od kojih su i jedni i drugi imali svoje paravojne formacije, nastavljeni su oko Severne Irske sve do 1995. godine. Jednostavno rečeno, u političkoj teoriji i istoriji, od Amerike do Irske, „lojalista“ je osoba lojalna Monarhu u okvirima građanskih ratova za slobodu. A zanimljivo je da se na drugoj strani od Lojalista – nalaze tzv. Patriote i Nacionalisti.
U savremenoj političkoj istoriji, i na koju se neuko pozivaju naprednjački Lojalisti, izdvaja se drama oko (re)izbora Donalda Trampa za predsednika 2021. godine. Naprednjački Lojalisti sebe, navodno, nazivaju po analogiji sa Trampovim lojalistima koji su 6. januara otvoreno napali američku demokratiju i pokušali da ospore rezultate izbora koje je Tramp izgubio. Oko 800 Trampovih Lojalista tada su upali u Kapitol (Skupštinu), pokušavši državni udar. Treba li da očekujemo 17.000 istih Lojalista u slučaju da izbore nekada izgubi Aleksandar Vučić? Za srpske Lojaliste, ključni datum je 2. novembar, i kada su građani i studenti Srbije podigli glas protivu raspojasane korupcije, kriminala i javašluka. Da li se to Lojalisti zaklinju da odbrane vrednosti 1. novembra, odnosno masovnog ubistva čak 15 novosadskih građana u ime vaskolikog, ali javašlučkog progresa? Ili je i sve to samo propagandna svinjarija kao uterivanje straha u partijske redove? Postojali napredni Lojalisti ili ne, čini ih nepregledno prostranstvo gluposti i neznanja. Uostalom, ako zveckamo Lojalistima, da li to znači da neko u partiji i vlasti više nije naročito – lojalan?
A šta ako Lojalisti zaista postoje? Ukoliko se vaistinu okupljaju po crkvama, ljube kraljeve skute i partijsku zastavu, borbeno organizuju i dogovaraju po grupama na Vajberu? Možda je neformalni predsednik SNS vremenom ukapirao da mu je partijska baza nekako kilava i impotentna? Osramoćena i u sopstvenom susedstvu, i sve nezadovoljnija po slavama i u javnosti? Ako je ta glasačka mašinerija isuviše jeftina i krajnje prevrtljiva? Pa je, umesto idealima, potkupljiva za sendvič i par crvenih? Tada uopšte nije van pameti izgraditi „tvrdo jezgro“ nekakvih Lojalista kao hardkor partijske vojske. Pa i naoružati ih usput, zašto da ne? Društveni kontekst za „lojaliste“ bila je podrška Kralju ili autokrati, ali i – građanski rat. Da li je rat ono što prizivamo u našoj Republici? Napadajte, provocirajte, zastrašujte? Ipak, Lojalisti su gubitnici istorije, od Irske do Amerike. Od navodno 700.000 članova, režim se danas ogolio na 17.000 tvrdih, odnosno krvlju i lukrativnim poslovima povezanih individua. Ali, i oni će se razbežati od Trsta do Dubaija ili Moskve kada im krvava ruka pokuca na vrata. Jer, biti lojalan režimu je najzad postao blam.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
