Svetislav Basara
Na početnu grešku – u našoj jučerašnjoj kolumni apsolviranu retroaktivnu frustraciju polumilenijumskim ropstvom pod Turcima
– protokom vremena „nadovezivale“ su se još mnoge kolektivne frustracije.
„Ovo što nikad ovako nije bilo“ – a što je according to moja neznatnost oduvek ovako bilo (i što će zadugo ovako biti) – jeste suma dvovekovnih politika kolektivnih frustracija. Frustracije su ljudski usud čisto i koristan za istoriju i život, u smislu motivacije da se frustriranost prevaziđe ili bar ublaži.
Pojednostavljeno: Nešto bi hteo, a okolnosti te sprečavaju da to postigneš. Muka duhu. To su, da kažemo, pozitivne, motivacione frustracije i korisne su za istoriju i život. Ima, međutim i nekorisnih i štetnih frustracija. One nastaju kad se usled dugotrajnih frustracija dođe na zabludnu pomisao da se frustracija (bilo čime) može prevazići povećavanjem frustracije.
A upravo to rade srbske kulturne i političke elite (svih vremena i boja) – tim redosledom, jer kakva je kultura, takva je i politika – koje su još u osvit srpske državnosti pronašle način da od frustracija naprave unosnu profesiju. Već godinama govorim i pišem da su srpske politike proizišle iz jednog kukavičkog, plačipičkarskog, defanzivnog, pasivno-agresivnog kulturnog obrasca, koji u mase neprestano upumpava osećanje frustriranosti, mnogostradalnosti i izloženosti svim nepravdama ovog sveta.
Bilo bi pogrešno shvatiti da hoću da kažem da u Srbiji nije bilo mnogostradalnosti i izloženosti raznoraznim nepravdama – bilo ih je iha-ha – ali mnogostradalnost i izloženost nepravdama nisu nikakav skandal i izuzetak, nego belosvetsko pravilo br 1.
Politika je u toj stvari mehanizam sprečavanja mnogostradalnosti i izbegavanja izloženosti nepravdama, ali da bi uradila taj posao, politika mora da operiše u realnom svetu, sa realnim činjenicama, unutar granica mogućeg, što sa srpskim politikama (svih boja) nikada nije bio slučaj.
Srpske politike nikad nisu u Srbiji. Uvek su preko Drine, donedavno i preko Dunava, uvek više brinu o „uspostavljanju suvereniteta Srba u Crnoj Gori“ (Lompar) nego o povraćaju suvereniteta države Srbije nad beogradskim stadionima, splavovima i nekim privatnim imanjima.
Fantom teritorijalnog integriteta (koji, je li, ide uz suverenitet) bacio je u totalni zasenak lične integritete građana Srbije. To napred (i uzgred) pomenuti Lompar – pretendent na studentski presto – ovako tumači: „bez spoljašnje slobode nema ni unutrašnje“ (valjda pod „unutrašnje“ misli na slobodu ličnosti).
Ja to drugačije vidim: bez slobode ličnosti nema nikakve slobode (manje ako „biti slobodan“ ne znači „ne biti u zatvoru“). Idemo dalje. Samo su slobodne ličnosti u stanju da prevaziđu vekovnu frustriranost, i to ne navrat-nanos smenama ovog ili onog srpskog provajdera frustriranosti, nego sticanjem uvida da se neke (debelo zaslužene) frustracije moraju prihvati, a da se neke frustracije mogu prevazići. I šta kažem za kraj, kakva je budućnost srpskih frustracija. Sjajna, eto kakva.
Kurir, famozno – 22. jul 2025.
