>Ključno je ne obraćati se već opredeljenim opozicionim biračima, nego apstinentima i neopredeljenim, jer njih ima bar tri puta više, a oni neće odlučivati samo spram toga šta se nudi, već i ko nudi. Oni većinu opozicionih lidera vrlo dobro poznaju, i iz vremena vlasti, a i iz vremena opozicije. I kako da veruju onima koji su se odrekli svega što su do juče bili, koji govore jedno, a rade drugo
Vera Didanović
Sa Borisom Tadićem, nekadašnjim predsednikom Srbije koji najavljuje mogućnost ponovne kandidature za tu funkciju, razgovor smo ugovorili dan nakon što je aktuelni predsednik Aleksandar Vučić imao svoj „niko ne sme da vas bije“ momenat, upućen kosovskim Srbima. Asocijacija na politički uspon Slobodana Miloševića zato se nametnula kao prva tema, pre priče o izbornim namerama.
Da li je na pomolu repriza devedesetih, imajući u vidu odnose u regionu i političku situaciju u samoj Srbiji?
„Izjavom da ‘bolje da ne vide kako bi Srbija reagovala’, Vučić je sam sebe stavio u situaciju da ispada groteskan dok Kurti nastavlja svoje predizborne predstave agresivnih upada na sever Kosova. I sam sebi je postavio bezizlazan ultimatum u situaciji u kojoj njegova kvazipatriotska predstava postaje očigledna, jer je takvim pretnjama već odavno u situaciji čoveka koji dok ga šamaraju govori ‘aj` još jednom ako smeš’. Odavno mi živimo devedesete, nije repriza na pomolu. Vučić je samo usavršio Miloševićeve metode, pa tako sada nemamo redove za hleb, ali imamo jednako osiromašene građane; nemamo samo jedan Pink, ali je celokupna medijska i politička scena pretvorena u rijaliti; nemamo rat, ali imamo konstantno zveckanjem oružjem i kvazipatriotizam; nemamo kradljivce automobila i ogoljene kriminalce, već zasenčene režimske klanove i mafijašku oligarhiju. U suštini sve je isto, samo daleko malignije i opasnije, jer je kamuflirano, a direktna veza sa režimom manje vidljiva i jasna građanima, pa ih je i lakše obmanuti da je uvek za sve kriv neko drugi.
Kako isto, ako sa Vučićem nemamo rat?!
„Za Miloševića je rat bio ključni instrument ostanka na vlasti, a za Vučića je to laž. Ali, baš kao ni u životu, tako ni u politici ne postoji savršen zločin. I kad-tad se istina ogoli. Uostalom, istu prirodu Miloševićevog i Vučićevog režima smo najbolje videli tokom pandemije. Onako kako je Milošević zloupotrebljavao rat zarad vlasti i lične popularnosti, Vučić zloupotrebljava pandemiju. A i jedan i drugi su ogromnu tragediju proglašavali svojom pobedom. Baš kao što ni u ratu ne znamo tačan broj poginulih Srba, tako danas ne znamo ni tačan broj preminulih u pandemiji. Miloševićeva popularnost je skočila na paroli ‘Niko ne sme da vas bije’, a za Vučića je odskočna daska bilo hapšenje Miškovića, koje još nema sudski epilog. Dakle, i jedan i drugi su postali popularni na magli i obmani. Obojica se hvale najvećim stopama rasta u Evropi, a u istoriji smo samo u vreme Miloševićeve i Vučićeve vlasti bili jedna od najsiromašnijih država u Evropi. Isuviše je sličnosti da bismo mogli reći da je repriza na pomolu, taj isti film traje od 1990. i prekinut je samo u deceniji naše vlasti“.
Iz devedesetih nam stiže i novi američki ambasador Kristofer Hil, nekadašnji zamenik Ričarda Holbruka. Kako tumačite takav izbor?
„Izbor Hila se mora posmatrati u kontekstu novopostavljene šire diplomatske infrastrukture SAD i na Zapadnom Balkanu, u kojoj učestvuju arhitekte Rambujea, Dejtona, američke, kosovske, BiH i severnomakedonske politike iz devedesetih. Time se Amerika spoljnopolitički vraća u poziciju u kojoj je bila i tih devedesetih, odnosno markira iste probleme u regionu, a brzo ćemo videti da li i istu metodologiju rešavanja tih problema. Ova nova američka spoljnopolitička konstelacija svakako ne podrazumeva da Srbija bude u boljoj poziciji nego do sada, a videćemo koliko je u goroj. To svakako predstavlja veliki izazov koji je Amerika stavila pred Vučićevu vlast. Uostalom, Vučić je kao ministar informisanja i bio deo vlasti i tih devedesetih, kada su iste te diplomate bili ključni diplomatski činilac u ovom regionu“.
Za pola godine su izbori, što bi, bar u teoriji, trebalo da bude prilika za promenu ove sumorne slike. Najavili ste učešće u telima dogovorenim u pregovorima uz posredništvo EP. Da li to znači da ste odlučili da izađete na izbore?
„To znači da smo odlučili da se do kraja i svim raspoloživim sredstvima borimo za minimum izbornih uslova, pod kojima bismo mogli da izađemo na izbore. A da li ćemo na njih izaći, o tome ćemo doneti odluku na vreme. Svesni smo da ne postoji šansa da uslovi budu idealni, ali smo svesni i naše odgovornosti kao opozicije da učinimo sve što je u našoj moći da ih makar minimalno poboljšamo. Pored toga, učešće u telima dogovorenim u pregovorima uz posredništvo evroparlamentaraca je i odraz naše nedvosmislene privrženosti evropskoj ideji i saradnji sa institucijama EU. Evroparlamentarci su učinili ono što je u njihovoj nadležnosti i svako ko to ne vidi ili ne razume njihove nadležnosti ili traži izgovor za novu podelu opozicije. A ne zna se šta je od to dvoje štetnije. Umesto da rezultat tih pregovora bude jedinstven nastup opozicije i udruženi napori da se borimo kroz ta nadzorna tela, došli smo do toga da je rezultat nova podela opozicije nakon što je jedan njen deo rekao da nema saradnje sa onima koji će učestvovati u njima. Pritom, nisu rekli, a što bi bilo pošteno, da neće koristiti sve što bude postignuto radom i borbom kroz ta tela. To što se opozicija ranije podelila na liniji bojkota, da bi se sada ista ta opozicija pod još gorim izbornim uslovima uveliko spremala na izbore je bilo besmisleno i licemerno. A to što se sada evropska opozicija deli zbog predloga koji dolazi upravo iz EU je potpuno neshvatljivo“.
Pozivali ste na opozicioni dogovor i imali sastanke sa jednim brojem stranaka, a onda je ta priča iščezla. S druge strane, naziru se dogovori SSP, DS i NS na jednoj strani, i kolona u kojoj bi bili NDMBGD i Zelenović na drugoj. Gde ste vi?
„Mi smo uz građane koji su potpuno zanemareni u ovom političkom vrtlogu. Tamo gde smo i uvek bili – sa doslednom politikom i jasnim vrednostima od kojih nikada nismo odstupili. Sastanci sa delom opozicije traju sve vreme već više od godinu dana. I ta priča nije iščezla. Mi nismo formirali blok, tako da niti je bilo spajanja, niti u tom smislu može biti razdvajanja. Mi smo prosto učesnici razgovora i koordinacije opozicije za zajedničkim stolom, za kojim je sve vreme otvoren poziv i onima koji se nikada nisu odazvali. Prvo se nisu odazivali pod izgovorom da neće da sede sa onima koji su izašli na izbore, da bi sada pravili listu za te iste izbore, pod istim ili još gorim uslovima. Potom je izgovor bio da neće da se odazovu na poziv za izradu zajedničke platforme za pregovore, jer je poziv objavljen i u medijima, a oni su pre toga u tim istim medijima objavili svoje platforme u celosti, a onda i upućivali isključivo i samo u medijima pozive na jedinstvo i sl. A sada smo došli do najneverovatnijeg izgovora da nema saradnje sa onima koji će učestvovati u nadzornim telima koje su predložili evroparlamentarci.
Čini mi se da birače to uopšte ne zanima?
„To jeste potpuna politička i logička nenormalnost i nije nikakvo čudo što opozicioni glasači više ništa ne mogu da razumeju i što im je muka od svega. Ono što je ključno u svemu tome je da oni koji najviše u javnosti pozivaju na jedinstvo, u praksi su radili sve da do njega ne dođe i to mora biti jasno. Uostalom, ovo smo sve već videli prilikom stvaranja SZS-a i UOPS-a. Luksuz je u ovakvim vremenima beskrajno ponavljati iste greške“.
Ako sam dobro shvatila, vi se, zato, zalažete za ideološke kolone. Imate li istraživanja koja ukazuju da bi to birače više motivisalo da izađu na izbore? I kako mislite da bi mogli da naprave razliku između vaše grupacije, zelene kolone i mogućeg saveza DS, SSP i NS?
„Imamo istraživanja i analize koji pokazuju da je ključno obraćati se apstinentima i neopredeljenim, odnosno onim građanima koji su glasali za nas i te 2012, a ne samo već opredeljenim opozicionim biračima. Ovih prvih ima bar tri puta više, a samo sa već opredeljenim opozicionim biračima ne možemo ni da priđemo Vučićevom rezultatu. A glasači koji su u apstinenciji su se udaljili od politike upravo zbog toga što jedino što mogu da vide od opozicije je višegodišnja besomučna borba oko mesta kapetana na Titaniku i rasprave o besmislenim pitanjima koja se tiču tehnike politike, a ne problema građana i našeg društva. Nije poenta u tome da li će glasači moći da vide razliku između naših kolona ili opcija, već šta je ponuda tih opcija i da li onaj ko je nudi ima kredibilitet za to. Svako od nas može pokušati da napiše najbolji mogući program i dati najbolja obećanja, ali nema svako kredibilitet da to verodostojno i iznese. Građani dakle neće odlučivati samo spram toga šta se nudi, već i ko nudi. A većina opozicionih lidera je već dovoljno dugo na političkoj sceni i građani ih vrlo dobro poznaju. I iz vremena vlasti, a pogotovo iz vremena opozicije. Kako glasači mogu da daju poverenje onima koji su se odrekli svega što su do juče bili, koji govore jedno, a rade drugo? Kako da veruju da se protiv kontrole medija bore oni koji medije kontrolišu, da će u ispunjenju svojih obećanja biti dosledni oni koji ni u čemu do sada to nisu bili, da će sutra biti ono što su danas, kad ono što su danas nimalo ne liči na ono što su juče bili?
Pa, evo, recimo, u ogromnom broju glasaju za Vučića koji se premetnuo iz radikala u proevropskog naprednjaka. Ali, da dovršimo priču o kolonama. Istraživači Demostata kažu da mogućnost za pobedu opozicije postoji samo u Beogradu, i to u slučaju jedinstvenog nastupa?
„Pa ne bi smeo Vučićev režim da nam bude uzor i da nam cilj bude da jedne konvertite zamenimo drugima. Što se tiče Demostatovog istraživanja, ono je isuviše preuranjeno da bi moglo biti pouzdana prognoza i do izbora se može mnogo toga promeniti. Postoje i istraživanja koja pokazuju jednako velike potencijale za pobedu i u drugim delovima Srbije i zato je pogrešno kampanju usmeriti dominantno prema Beogradu, zbog istraživanja rađenih više od pola godine pre izbora. Pogotovo u predizbornoj godini svako istraživanje nije relevantno duže od desetak dana. Dokaz za to su vam izbori u Nemačkoj – našoj sestrinskoj stranci SPD-u i Olafu Šolcu dva meseca pred izbore nijedno istraživanje nije davalo šansu i bili su četvrtorangirani, da bi potom ipak pobedili na izborima.
Kako mislite da na birače deluje vaša prošlonedeljna izjava da su Đilas i Pajtić pre skoro deceniju zagovarali saradnju sa SNS, osim što podgreva osećaj da smo taoci odnosa bivših članova DS? Ko ima koristi od toga?
„Korist od toga imaju građani koji imaju pravo da znaju istinu, da bi mogli da formiraju politički stav. Ja sam poslednji čovek kome bi trebalo da bude upućeno to pitanje, a istovremeno vidim da sam jedini kome se upućuje. Zarad viših interesa i pokušaja jedinstva opozicije deset godina ćutim o mnogim istinama i ostavljam sve naše sukobe po strani. Međutim, baš kao što ne postoji nijedan njihov poziv na bilo šta u vezi sa jedinstvom opozicije na koji se nisam odazvao, ne postoji nijedan moj poziv koji je taj deo opozicije ikada prihvatio. Tako da nije tačno da smo taoci „bivših članova DS-a“, već vrlo određenih pojedinaca i njihovih interesa. Zapravo DS je od 2012. talac, a takva talačka pozicija DS je dovela do ovakvih katastrofalnih posledica po celu opozicionu scenu i pogubne asimetrije između vlasti i opozicije, na šta sam upozoravao kada sam izlazio iz DS-a. Nisam hteo da dajem legitimitet politici koja je urušila tu stranku i time dovela do tektonskih promena u proporciji vlasti i opozicije. Ali zašto bih posle decenije u kojoj je očigledno to ćutanje donelo više štete nego koristi i dalje ćutao? Tako da bi jedino logično pitanje trebalo da bude zašto do sada nisam o tome govorio, a ne zašto sada govorim. Inače, malo je čudno nekoga pitati zašto govori istinu, pa kada god je izneo. Kada bih i dalje ćutao, jednog dana biste mi postavili pitanje zašto nisam rekao istinu i pokušao da sprečim potpuni krah opozicije. I to biste me s pravom pitali. Danas smatram da je greška što je nisam rekao odmah te 2012, kao i da je moja odgovornost i obaveza da je iznesem makar sada“.
Kad kažete da je „medijski najatraktivnije zagovarati jednog zajedničkog kandidata, pogotovo ako je to kandidat van politike, ali…“, stičem utisak da nameravate da se kandidujete na predsedničkim izborima i ako potencijalni blok SSP-DS-NS bude imao zajedničkog kandidata? Kada planirate da donesete odluku o predsedničkim izborima i na osnovu čega?
„Svakako ne naspram toga da li će blok SSP-DS-NS imati svog kandidata. Zašto ne pominjete onda jednako i moguće kandidate i drugih blokova? Kandidat nijednog bloka ni u političkom, ni u moralnom, ni u bilo kom drugom aspektu ne utiče na moju odluku. Uticao bi jedino zajednički kandidat celokupne opozicije, ako bih ocenio da je to kandidat koji može da pobedi Vučića, ali i da se uspešno nosi sa izazovima koji će ostati posle ove vlasti. I više puta sam rekao da bih takvom kandidatu dao na raspolaganje sve svoje znanje i iskustvo i pobeda i poraza. Međutim, ne možete kandidata jednog bloka od tri stranke nazivati zajedničkim kandidatom opozicije, jer to je prvo notorna neistina, a drugo jer time praktično poništavate ostatak opozicije. Takav pristup koristi samo Aleksandru Vučiću i nikome više“.
Onda da budem preciznija: nagovešten je dogovor SSP, DS i NS u kome se očekuje i učešće PSG, vašeg partnera sa izbora na Vračaru, a možda i još neke stranke. Postoji i ponuda NDMBGD i Zelenovića o dogovoru o zajedničkom kandidatu. Ako svi oni izađu sa jednim kandidatom, da li ćete i dalje razmišljati o predsedničkoj kandidaturi?
Ukoliko čitava opozicija napravi dogovor i ukoliko pronađemo kandidata koji može da pobedi Vučića na izborima i koji može da napravi reformu društva, da izleči rane koje Vučić pravi u svakom sektoru ovog društva, sa velikim zadovoljstvom ću podržati takvog zajedničkog kandidata. Ali, moram da kažem da u javnosti postoje i brojne iluzije. Jedna od njih je da bi to trebalo da bude nestranačka ličnost, koja nema veze sa politikom. Stvoren je antistranački talas u društvu, što je veoma opasno. Posao predsednika države ne dozvoljava odsustvo iskustva. Imali smo takve slučajeve u drugim zemljama, gde na čelo države dolaze glumci, javne ličnosti i istog trenutka nastaje problem u funkcionisanju sistema“.
Vi imate iskustva i sa tehnologijom dobijanja izbora, za šta je potreban novac, široka podrška, infrastruktura. Na šta od toga računate, ako se kandidujete?
„Kada sam se kandidovao 2004, na inicijativu stranačkih prijatelja a ne moju, kada je Tomislav Nikolić bio viđen kao siguran pobednik, po istraživanjima javnog mnjenja i po rezultatu na izborima protiv Mićunovića, onda me jedan vaš kolega pitao da li imam podršku neke strane obaveštajne službe. Rekao sam – ne. Da li imam podršku tajkunskih krugova, rekao sam – ne. Da li imam podršku nekih unutrašnjih političkih struktura, tajnih struktura, rekao sam – ne. Na kraju sam pobedio na izborima. Moguće je pobediti i bez ovih podrški koje pominjete“.
A infrastruktura? Ko će da radi na terenu, ko će da čuva glasove?
Mi ovog trenutka u SDS objedinjujemo naše političke resurse i opštinske odbore sa ljudima koji su nekad bili u DS, sa bivšim predsednicima opština, opštinskih odbora, istaknutim pojedincima i još nekoliko političkih organizacija. SDS je stranka koja je tiho gradila svoju infrastrukturu i izgradila je u velikom broju opština. Moja procena je da u ovom trenutku pokrivamo oko 70 odsto teritorije i mislim da je mnogo veći problem u opozicionoj strukturi koju ste malopre pominjali, koja sebe vidi vodećom u opoziciji.
Šta će biti vaša ključna poruka biračima, ako budete predsednički kandidat?
Ako budem predsednički kandidat, saopštiću je biračima. Ali svakako ne medijima, pre nego što sam uopšte i doneo odluku o kandidaturi, jer bi svako drugo ponašanje bilo s one strane inteligencije.
(NIN)
