NOVI SAD, 20 decembra 2021. – U Srbiji sve više dominira i neguje se kultura zaborava i poricanja. Zvanična politika Srbije i većeg dela opozicije je zaborav i laž!
Tako i danas danas mladi kleronacionalista Savo Manojlović, inicijator ekoloških protesta u Srbiji, ne zna da je u Srebrenici pobijeno preko osam hiljada ljudi u nekoliko dana, ali zna Savo za Košare.
Savo ne zna za opsadu Sarajeva, ali zna za Karađorđeviće.
Savo ne zna za grobnicu albanskih civila u Batajnici, ali iz Beograda podržava litije u Crnoj Gori i srpsku pravoslavnu crkvu koja otima crnogorske svetinje i negira sve crnogorsko.
Sve dok Ceca Bojković drži čas ekologije a Mira Karanović bude oterana sa protesta, jer govori ono što se prisutnima među pristalicama opozicije ne sviđa jer podseća da su u Srebrenici ubijeni ti neki ljudi, mnogo ljudi, dok takvim javnim ličnostima poput Mire Karanović bude zabranjeno da govore, mi ne možemo reći da imamo pravu opoziciju.
Sve dok su njihove glumice u Gornjim Nedeljicama patriotkinje a naše u Briselu proglašene za najbolje evropske glumice, kao što je Jasna Đuričić, budu izdajnice, to ne može biti prava opozicija.
Sve dok se menja forma a ne suština – promena se neće desiti.
Zbog toga možemo sve češće čuti da nam govore:
Zaboravi.
Nemoj.
Ćuti.
Šta te se tiče?
Šta te briga šta je bilo?
Dogodilo se…
Ne, nije se dogodilo, jer je bilo organizovano, jer je u tome neko učestvovao.
Zbog toga mi nećemo da ćutimo jer nas se tiče!
Nećemo da ćutimo jer nismo mi krivi, jer krivci su oni koji predano rade na kulturi zaborava!
Naša generacija nije kriva ni odgovorna za zločine koje su radili u ime Srbije, kao što nisu bili krivi ni normalni građani Srbije, ali mi danas svi treba o tome da pričamo, kako bi mogli kao društvo da krenemo dalje, kako bi se konačno postavila ta crvena linija između dobra i zla, između fašizma i antifašizma, između dva koncepta – humanističkog građanskog, sekularnog, antifašističkog nasleđa i – nasuprot tome – nacionalizma, fašizma, autokratije i istorijskog revizionizma.
Mi ne pristajemo na njihove laži, na njihove falsifikate.
Mi ćemo da vas podsećamo, upozoravamo, vas koji bi da nas ućutkate, da nas „naučite kako se zaboravlja“, nas koje zovete „izdajnicima“ a jedini izdajnici ste vi!
Vi koji bi da se sve zaboravi jer vas podsećamo ko ste!
Citiraću našu Borku Pavićević, kada govori o kulturi sećanja i otporu, između ostalog i o procesu denacifikacije posle Dugog svetskog rata u Nemačkoj i istorijskom gestu Vilija Branta: „Ne može vam se svako ni izviniti ako je bio deo opresije!“
Upravo u tome je suština srpskog društva, intelektualne elite svih boja lica i naličja, crkve, SANU trovača, svih tih moralnih nakaza za vreme i posle rata na prostoru Jugoslavije.
Ne možemo očekivati od onih koji su ratove počinjali, koji su radili predano i sistematski na ratnoj propagandi, da osećaju odgovornost jer su bili njegovi učesnici, njegovi inspiratori, kreatori, podstrekivači i saučesnici.
Kako očekivati od onih koji su devedesetih podržali politiku isključivanja, uništavanja i nasilnog uklanjanja svih onih elemenata koji se nisu uklapali u zamišljenu i promovisanu ideju o „etnički čistoj“ Velikoj Srbiji da priznaju danas genocid u Srebrenici? Kako očekivati danas da pričaju o opsadi Sarajeva, o ljudima koji su četiri godine bili bez struje i vode, o ljudima koji su ginuli po ulicama glavnog grada, kako da pričaju oni koji su i tada ćutali?
Pričaće danas o svemu tome samo ljudi bez obzira sa koje strane zida se oni nalazili. I to je ta ogromna razlika.
Odnegovali su za ovih 30 godina nove naraštaje fašista, mladih četnika-početnika u ukrasnim celofanima, pod velom demokratije, i onda nam oni najgori među njima serviraju tezu „da se ne delimo“ i da to mi zaboravimo.
Ne, mi nikada nećemo to zaboraviti i mi ćemo se uvek deliti.
Delićemo se jer mi nismo oni.
Mi nismo njihovi učenici! Mi nismo ni Savo ni Draško.
Moramo da se sećamo, jer gde nema sećanja nema ni pravog otpora, nema ni promene.
Delićemo se jer nam to nalaže naša moralna građanska dužnost da nikad sa takvima ne stojimo na istoj strani, po cenu bilo kakvog cilja jer taj cilj ne vodi nigde. Srbija tako samo još dublje srlja u provaliju i u taj ambis, a što je najgore od svega – sve više povlači i sve oko sebe.
To je naš otpor, to je naša obaveza i naša čista savest, koja nam nalaže da im se suprotstavimo i kažemo istinu!
Delićemo se jer nema „jedinstva“ sa fašizmom i kada on dolazi iz vaše kuće.
Nema jedinstva sa revizionistima istorije.
Nema jedinstva sa onima koji su delili Bosnu i koji danas ponovo ratnohuškačkom retorikom narušavaju njen suverenitet i integritet.
Nema jedinstva sa onima koji su danas protiv Crne Gore.
Nema jedinstva sa kreatorima „srpskog sveta“.
Nema jedinstva sa onima koji menjaju vojvođanski identitet i promovišu ratne zločince u Novom Sadu, gradu Evropske prestonice kulture 2022.
Nema jedinstva sa onima koji su rasturili Jugoslaviju.
Nema jedinstva ni kompromisa oko suštine!
Nema kompromisa sa fašizmom i tačka.
To je izgovor onih koji već trideset godina pokušavaju da operu sebe, svoje krvave ruke, svoj krvav novac i svoju prljavu savest, uvlačeći nas kolektivno u njihove zločine, u njihove laži da bi skinuli odgovornost jedino sa sebe!
Nećemo im to dozvoliti nikada!
Delićemo se i čuti se i što bi rekao Slobodan Šnajder:
„Jednoga dana biće jasno da su naši izdajnici ustvari bili najveći patrioti!“
Kraj. Tu gde je njihov kraj, tu počinje naša budućnost.
(Autonomija)
