Branislav Grubački Guta
Nisam poznavao Bogoljuba Arsenijevića Makija pre 5. oktobra 2000. godine, ali me to nije sprečilo da o njemu mislim kao o nekom heroju „koji se iznenada pojavljuje i rešava stvar“.
Jula 1999. godine bio je upad valjevskih rezervista u Skupštinu opštine, kao čin protesta protiv Miloševića i njegove ratne politike, i tada je u vođu te pobune izrastao, za nas anonimni slikar, konceptualista, pesnik Maki, koji je sa neviđenom hrabrošću i silinom probudio NADU i OPTIMIZAM da je moguće suprotstaviti se Diktatoru i njegovoj Tvorevini.
Fotografije Makija u Danasu, njegov glas na radio Slobodna Evropa, potvrdile su jednu nesvakidašnju ličnost i pojavu.
Nakon toga, izgubio se iz javnosti i realnosti, i preselio u pravi mit – te ovde je viđen, te onde se prerušen pojavio, te sprema ovo ili ono – godilo je to svakom slobodoljubivom stanovniku naše zemlje, ta spoznaja da takvi ljudi postoje i da čine nešto da se taj opskurni zločinački režim skloni. Bio je Maki huk nadolezećih promena.
Konačno, svanuo je i taj jedvadočekani 5. oktobar, nadam se ne samo za mene, jedan od najvećih dana u istoriji ovog naroda, a na čelu pobune se pojavio ON. Gomila fotografija sa Makijem kao predvodnikom Revolucije i dan-danas kruže internetom, i dugo je njegova isusovska pojava bila personifikacija tog Velikog Dana.
Nedugo nakon tih revolucionarnih i neponovljivih dana nekog novog optimizma, dvojica mojih sugrađana Džoni i Vale, došli su sa dve strane do iste ideje, da zovemo odmah Makija u Zrenjanin, da ga predstavimo u Pozorišnom klubu ZELENO ZVONO i da ga kandidujemo za počasnog građanina našeg Grada, po principu – znamo zašto i prvi smo se setili.
„Ceo Zrenjanin“ se sjatio u da vidi, čuje i „pipne“ tog valjevskog hajduka, da se uštine, da slučajno ne sanja da je sloboda zaista stigla u Zrenjanin, Vojvodinu, Srbiju.
Tu je začeto jedno neraskidivo prijateljstvo između mojih prijatelja, mene i Makija. To prijateljstvo se baziralo na njegovim čvrstim principima i poverenju koje nije smelo biti iznevereno. Njegova želja da ostane čist u tim postrevolucionarnim vremenima je bila osnova svakog odnosa i želja da bude deo „običnog“ sveta i da se prema njemu ne odnosi drugačije.
Njegova i moja spona, „naš Zdravko“ (Vulin, Bač, njegov dobri duh do poslednjeg dana) nije dozvoljavao da naše prijateljstvo bude zanemareno. Uredno sam dobijao informacije gde je tad Maki, koju Crkvu ikonopiše, šta li misli ili dela. Ipak, intenzitet druženja se mnogo pojačao pre više od 10 godina kada je Maki, vođen nekim svojim „ludilom“, rešio da se preseli u selo Neuzina, opština Sečanj, na 60 kilometara od Zrenjanina – i postane Vojvođanin.
Od tog trenutka, on se skoro redovno pojavljivao kao „duh Hamletovog oca“ na brojnim događajima u Zrenjaninu u Zelenom zvonu, kasnije i Novog Optimizma po celoj Srbiji, sa svojim famoznim fotoaparatom, da diskretno zabeleži „istorijski trenutak“ nekog koncerta, tribine, izložbe, promocije.
Našao je ubrzo sam svoje srodne duše u ekipi iz Gesta iz Sečnja, naših zajedničkih prijatelja, na čelu sa Oliverom Marjanović, trenutno „najpoznatijom“ direktorkom neke škole u Srbiji. Dolazili su naši prijatelji u Sečanj i Neuzinu (Svetislav Basara na primer), viđali smo se sa njegovim „bratom po umetničkom ludilu“ Gerom iz Vršca, mnogi kulturnjaci su otkrili Sečanj i njegovo novo selo.
Jedino, ni u najvećoj nevolji ili u bolesti, kao jednoj od pre 10 godina koja ga je snašla, nije hteo NIŠTA da ima sa vlastima i od njih nije hteo NIKAKVU pomoć ili kontakt da prihvati. Bio je svojeglav, sa posebno jakim karakterom i integritetom. I poslednji dani su mu tako protekli, jedva je pristao da se institucionalno bori sa već odmaklom bolešću i da dopusti da mu pomognu lekari i dobri ljudi koji su ga okruživali. Svi oni su sve učinili, svako na svoj način, da ode sa ovog sveta mirno i dostojanstveno, kao što je i zaslužio.
U životu svome upoznao sam mnogo kvalitetnih ljudi, mnogi su i „posebni“, ipak nikad i nikog kao što je Bogoljub Arsenijević Maki.
Večna mu slava!
Autor je osnivač Pokreta Novi Optimizam
NIKO KAO MAKI
SLIKAR BOGOLJUB ARSENIJEVIĆ MAKI PREMINUO JE U PETAK U BOLNICI U VALJEVU POSLE TEŠKE BOLESTI. ROĐEN JE 12. APRILA 1955. POSLE MEDICINSKE ŠKOLE ZAVRŠIO JE MOLERSKO-FARBARSKI KURS, A OD DEVETE GODINE ZARAĐIVAO JE RADEĆI FIZIČKE POSLOVE U VALJEVSKIM SELIMA I FIRMAMA.
GODINU DANA JE BIO ČUVAR U NARODNOM MUZEJU, ZATIM DRŽAO ŠTAMPARIJU, GLUMIO U POZORIŠTU, OSNOVAO ORKESTAR „PIK-AS“, OBJAVLJIVAO POEZIJU, STRIPOVE I KARIKATURE, SLIKAO, VAJAO, ORGANIZOVAO HUMANITARNE KONCERTE, ALI JE NAJPOZNATIJI POSTAO PO OTPORU PROTIV MILOŠEVIĆA.
ON JE 1999. NA PETROVDANSKOM MITINGU U CENTRU VALJEVA, TOKOM KOGA JE POVREĐENO VIŠE POLICAJACA I DEMONSTRANATA, KAO VOĐA GRAĐANSKOG OTPORA POKUŠAO DA ZAUZME ZGRADU VALJEVSKE OPŠTINE, UHAPŠEN JE, ALI JE SA TEŠKIM POVREDAMA ZBOG BATINA KOJE JE DOBIO OD POLICIJE, POBEGAO IZ BOLNICE, I PORED STRAŽARA, SPUŠTAJUĆI SE NIZ GROMOBRANSKI SPROVODNIK.
OD TADA BIO JE U BEKSTVU, TVRDIO DA JE NA JEDNOM MITINGU IZ SNAJPERA POKUŠAO DA UBIJE MILOŠEVIĆA, DA BI 5. OKTOBRA PREDVODIO UPAD DEMONSTRANATA U SKUPŠTINU SRJ. REVIJA „KOLUBARA“ PROGLASILA GA JE ZA VALJEVCA GODINE (1999). DRUGA PRIZNANJA I ORDENJE NIJE DOBIJAO.
D. P.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
