петак, јул 12, 2024

Bitka za oslobođenje Srbije od Kosova

Slične objave

Podeli

Ivan Srdanović

foto: portalforum.rs

Kosovo je reč koja se najčešće zloupotrebljava u političke svrhe.

To je postala najjeftinija poštapalica demagoga.

Licemerje koje se krije iza gotovo svakog pomena Kosova je odvratan teret koji leži na grbačama građana Srbije. Laž o Kosovu koju trpe današnje generacije može se uporediti samo sa onom u mitu o Titu koju su trpeli njihovi očevi i majke.

Poniženje koje čovek doživi kada se zaklinje na ljubav prema teritoriji ili političaru i dan danas se smatra nekakvim dugom otadžbini. A otadžbina je, zna se, patila i stradala za opšte dobro i miran dečiji san, strogo vam od malih nogu prete državni činovnici.

Zbog tog licemerja se na kneza Lazara i njegovu časnu pogibiju u boju pozivaju i oni koji ni u vreme mira ne bi promenili svoj beogradski stil života i otišli da žive na Kosovu.

Zbog te državno obavezujuće laži se nepismeni ljudi pozivaju na kulturno-istorijske spomenike.

Zbog tog licemerja beogradski kosmopoliti mirne duše svojataju Felix Romulianu, Naisus, Sirmium i Vinimancium, ali ni za živu glavu ne bi baštinu „naših“ kraljeva stavili pod zaštitu UNESCO ako bi potpisnik ugovora trebalo da bude neki nesrb!

Zbog tog dobrovoljnog pristanka na samoobmanu narod koji je koliko do juče većinski i zdušno podržavao ateizam, sada bi ginuo za svetosavlje – naravno samo ukoliko bi se rat mogao voditi tako da glavama ne plate njihova već tuđa deca!

Da je Kosovo srce Srbije govore čak i oni za koje kucaju srca Austrije, Nemačke, Kanade i Amerike, oni koji nikada nogom tamo nisu kročili!

Da su divlji oterali pitome i da se Albanci šire prema zapadu govore ljudi trajno nastanjeni u Beču, gradu koji po broju Srba preti da postane veći od Niša!

Na istorijska prava Srba na sveto Kosovo pozivaju se čak i oni koji mirno žive na Novom Beogradu a da pri tome i ne pomišljaju da bi ista ta prava mogli da traže Mađari u Vojvodini!

Ljudi koji su svoje dedovine napustili kako bi se nastanili u Beogradu kunu se u vekovna ognjišta a da okom ne trepnu!

Kosovo svojataju čak i oni kojima ni na pamet ne pada da bi sa Kosovom zajedno u politički i društveni život Srbije trebalo uvesti i bar milion njegovih stanovnika koji ne govore istim jezikom! O tome kako bi izgledao zajednički parlament, vojska, policija, školstvo, zdravstvo niko od njih i ne razmišlja. Zašto bi se time zamarili kada dobro znaju da se iza gromopucatelnih parola ionako kriju jeftine političke priče?

Da zamrznuti konflikt može biti više na štetu Srbije, nego Kosova prave se da ne znaju čak ni oni koji prizivaju dan kada će se vojska na Kosovo vratiti. Istorijskih primera za to da ratovi ne teku baš onako kako ih u štabovima planiraju ima i ne treba ih tražiti daleko. Pa zar nije upravo malena Srbija iz sukoba sa Austrougarskom izašla kao pobednik i time potvrdila legendu o Davidu i Golijatu? Zar narodni ustanci iz XIX veka ne dokazuju da se može i protiv velike i moćne sile kakvo je bilo carstvo sa Bosfora?

Konačno, da se rat nije završio 1999. možda bi se danas bile bitke za Kraljevo? Ili Čačak? Ratovi se nepredvidljivi i na velike bitke poput one na Borodinu ili Vaterlou ponekad utiču slučajnosti koje ni najumniji generali ne mogu predvideti.

Kada se svemu ovome dodaju neumoljive političke karte Balkana i kada se čovek priseti da su sve promene granica u poslednjih stotinak godina plaćene krvlju to bi nekoga već jednom trebalo da konačno zabrine.

Ne opravdava lakomislenost i licemerstvo ni to što nije u pitanju krv naših pradaka, kako to vole da govore hvalisavci, već uglavnom krv onih koji nisu imali tu sreću da postanu naši očevi i majke!

Njihove loze su uglavom nestale sa smrću roditelja, a  mi smo potomci onih koji su se kroz ratove i stradanja ipak nekako provukli makar i sa ranama!

Krajnje je vreme da posle više od sto godina maštanja o velikoj državi i njenim bajkovitim granicama građani Srbije počnu da razmišljaju o tome kako da već jednom urede tu svoju baštu tako da ne bi gunđali na svakom koraku.

Srbija treba da se oslobodi Kosova a sa njim i svih licemera kojimo ono služi baš onako kao što je to njihovim očevima služio pomen Tita: da pokažu svoje partijsko čistunstvo i lojalnost bez kojih se do privilegija teže i mukotrpnije dolazi.

I šta sa Kosovom na kraju?

Baš ono o čemu je davno, pre srpsko-albanskog sukoba, govorio mudri Škeljzen Malići pominjući EU kao rešenje svih tih glupih problema oko međa i granica zbog kojih su posle vekovnih ratova stradali milioni ljudi.

Izbrisati granice kao gumicom makar i samo zato da na njima ne bismo satima besmisleno čekali.

Onima koji sanjaju o odmrzavanju konflikta Srbije sa Kosovom savetovao bih da smisle način da se zakopaju ratne sekire.

Zar nije bolje da, umesto da strepe od političkih prekomponovanja i odnosima snaga i glasova u SB UN, građani Srbije malo razmisle o izgradnji dobrosusedskih odnosa sa komšijama?

Zar dananji skladni odnosi Srbije i Bugarske ne pokazuju kako se i najstrašniji zločini mogu za samo jedan vek zaboraviti?

Srbija, a sa njom i čitav region, postaće slobodna onda kada se oslobodi pritiska licemera koji bi zbog proširenja granica žrtvovali hiljade ljudskih života.

Žalosno je da je zbog Kosova Srbija i dalje, sada već duboko u dvadeset prvom veku, ostala neslobodna zemlja.

Nad sudbinama i životima njenih građana nadvijaju se zlokobni mitovi o nekakvim srpskim zemljama, zavetima i svim onim bagažom koji krase pesme loših pesnika, govore zlih političara i štapske podvige lakomislenih vojskovođa.

Zato građani Srbije i dalje ostaju taoci laži.

Ljudi koji ne zavise od svog rada i plodova svoje zemlje već od volje svetskih političara i njihovih domaćih pomagača.

Autor je pisac i član Predsedništva Građanskog demokratskog foruma.