Aleksej Kišjuhas
„Pa di ste Beograđani“? Na dirljivom dočeku studentkinja i studenata koji su dva dana pešačili do Novog Sada, na Varadinskom mostu je razvijen crveni tepih i razmenjene su zastave sa grbovima Beograda i Novog Sada, te beogradskog i novosadskog univerziteta. Istorijske analogije se nameću same.
Novosadski studenti su krenuli peške do Beograda 13. decembra 1996. na tamošnje studentske i građanske proteste. Skoro trideset godina kasnije, sada su nama uzvratili tu nevoljnu i žuljevitu čast. A Novosađanke i Novosađani sami su „otvorili“ svoj novi Varadinski most (stari je srušen u bombardovanju 1999), veče pre dolaska Slobodana Miloševića i ostalih Mrkonjića u grad na predizborni miting. Bio je to golemi građanski skup, a Milošević je svrgnut samo nekoliko nedelja kasnije.
I sad, pre sedam dana, na 277. rođendan Novog Sada kao „slobodnog kraljevskog grada“ ukazom austrijske carice Marije Terezije (i za novac samih Novosađana), organizovani su veličanstveni protest i blokada sva tri novosadska mosta. Jer „Dosta! Dosta! Dosta!“, rečima novosadskih Boja (Boye). Novi Sad je odavno bio i ostao centar srpske (i ne samo srpske) kulture i obrazovanja, pa ne treba da iznenađuje ako je kulminacija studentske pobune u Srbiji organizovana baš ovde. Blokadno, a kako drugačije u najnovijem zlom dobu? A na lepom plavom Dunavu, ili na Dunavu ćuprijama. I bio je to jedan od najlepših rođendana koje je moj rodni grad ikada doživeo. A verovatno i najveći skup u svojoj 277 godina dugoj istoriji. Na ulicama moje „samo jedne, shvaćaš, varoši u koju se vraćaš“ bilo je oko 200.000 ljudi. Izašli su doslovno svi – i staro i mlado, i bogato i siromašno, i verujuće i bezbožno, i profesori i seljaci, i vozači i biciklisti, i programeri i filozofi, i kučkari i mačkari. I, kako su to primetili studenti FDU, doručak je postao fruštuk, jakne su postale gornjaci, ranci su postali ruksaci, bicikle su postali biciklovi. Ortak je postao gari. A kultni novosadski „indeks sendvič“ je dobio sasvim drugi smisao.
Prošli petak uveče, ovaj sociolog i kolumnista je šetao u koloni beogradskih studenata iza 15 „suza“ koje su doneli da ostave ispred nadstrešnice na našoj „Ž. stanici“. Umorni i ranjeni, ali sa voljom i energijom radi 15 žrtava masovnog ubistva izazvanog korupcijom i sistemskim javašlukom. Zatim je (biciklom) pojurio da ih, sa prijateljima Dušanom, Momčilom, Boškom i Bojanom, dočeka ispred svog Filozofskog fakulteta. Imali smo i sveže kiflice (studenti nisu bili gladni) i pivo (alkohol nije bio dozvoljen) u ruksacima. Pa smo i mi ljubazno oterani kao isuviše matori (i neka smo, kad jesmo). A blokadna organizacija je bila tvrda i vrhunska, gotovo vojnička (voki-tokiji, pravilnici i spiskovi), ali bez hijerarhije i mrkih pogleda. Kao profesor sam ipak imao to zadovoljstvo da uđem na fakultet i posvedočim uredno spremljenim krevetima, dušecima i jorganima, zdravoj hrani i piću, te punjačima za mobilne telefone, sve za naše kolege i goste. Čak 160 beogradskih studenata su ugošćeni i prespavali su na mom radnom mestu, Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dobrodošli! Ne morate se izuvati.
A u subotu, u Novom Sadu prvog februara, bilo je i previše Beograđana koje poznajem, ali ih nisam sreo u nepreglednoj masi (su)građana. Naravno, u moj odavno slobodni grad nisu došli samo oni. Kod Mosta slobode, lično sam video građane iz Užica i Leskovca (sa duhovitim transparentima o komplet lepinji i odsustvu padeža), a stigla su i ljuta prigradska naselja poput Veternika, Futoga, Rumenke, Kaća i Budisave, inače percipiranih kao utvrdi režima. Mnogi studenti i građani su prenoćili na ulici, a u nedelju ujutru je započelo čišćenje Bulevara oslobođenja. Redari su vodili računa o tome da se (inače blokirana) raskrsnica kod Mosta slobode ipak prelazi samo na zeleno svetlo. „Ovo je naše vreme“, poručila je jedna studentkinja sa bine kod NIS i Limanskog parka. „Novi slobodan univerzitet Sad“ poručiše novoumreženi profesori. Moja koleginica, filozofkinja Mina Đikanović, izgovorila je „studentsku zakletvu solidarnosti“, a studenti su je polagali uglas. Studente je sa terase pozdravila i jedna Mira Banjac. Nadam se samo da je, sa Keja, sve to mogao da vidi i jedan Teofil.
Šta je još bilo? Sremački doček studenata obuhvatao je i prasetinu, kobasice i gulaše, palačinke i štrudle sa makom. Limanci su skuvali 2.000 porcija pasulja za sugrađane i njihove goste. Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu, direktno iz kabineta za biohemiju, za subotu je spremio čak 900 obroka. Neko je na tviterima primetio da je ovo jedini dugi marš (na institucije) nakon kojeg se učesnici kućama vraćaju deblji, a ne mršaviji. Ali, u tome je i ceo kunst: u građanskoj (i/ili seljačkoj) solidarnosti sa onom obrazovanom mladošću naše zemlje. I koja je svima probudila nadu i utrnula strah od vlasti. Nebrojene žene (i valjda muškarci) su ustali rano ujutru, otišli do prodavnice po brašno i jaja, zamesili testo, čekali da naraste, turili ga u rerne da se ispeče, i jurili da ga u formi kiflice iznesu studentima. Bila je to vaskolika studentska menza na otvorenom. Jer, odvijala se i rasplitala istorija pred očima, telima i njihovim emocijama. I sve je bilo „izvanredno“, srpskohrvatskim rečima. „Kraj je kad studenti kažu“ i „Studenti će osloboditi svet“, kako vele crveno-crni transparenti. A samo nedelju dana pre rođendanske blokade mostova, hiljade novosadskih profesora su organizovali svoju veličanstvenu protestnu šetnju. Sve su to one odistinske i posve nove „novosadske razglednice“. Umesto „naroda“, najzad su se dogodili građani ili građansko društvo. Jer „Novi Sad, podseti se da je grad, kad mu se sa ulica bitange sklone“.
Prosto je, koliko i očigledno – na delu je nešto plemenito, hrabro, iskreno i časno. Ne znam kako je u vašem mestu, ali ovde ljudi naprosto stoje, pište, zvižde, trube, vuvuzelaju, koče i pale sva četiri žmigavca, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Bunt je zarazan. I ljudi na ulicama na svojim mobilnim telefonima mahom gledaju – proteste. Kada ne nose pištaljke, tacne i vangle. Pevalo se i „Vostani Serbie“ i „Živeti slobodno“ od one dvojice vojvođanskih prosvetitelja. I „Za milion godina“ („Nikad ne boj se, ljubav jača je“) i „Salaš u malom ritu“ („Tu se srce sa čelikom bori“ i „Ne dam svoja vojvođanska žita“). Da sutra sve prestane i da se volšebno ugasi – opet je napravljeno i urađeno toliko mnogo toga. U pitanju je nešto golemo, nezavisno od golemog broja učesnika. Odvija se umrežavanje ili „Vajber revolucija“ koja je digitalna koliko i kognitivna.
Uostalom, marširajući studenti su svuda bili dočekani kao oslobodioci – jer možda to i jesu? I ne postoji bolja kampanja „od vrata do vrata“. Autor ovih redova živi na pedesetak metara od Mosta slobode i ceo kvart mu se pretvorio u veliku, solidarnu, borbenu i nezaboravnu feštu. Rečima izveštača Tomislava Kukeca iz Jutarnjeg lista: „Ovo što se večeras događa u Novom Sadu nešto je potpuno nadrealno, i što nijedan članak ili televizijski prilog ne može opisati, jedan od onih trenutaka u povijesti kada šutiš i gledaš, osjećaš“. Pad autokratskog režima zapravo je „samo trun, zrnce priče o buntu u Srbiji“. Jer, ovo je bunt koji zahteva nepristrasni rad institucija i poštovanje zakona, a protivu bezakonja, korupcije i kriminala. Drugim rečima, jednu – birokratsku revoluciju, 37 godina nakon one „antibirokratske“ u takođe Novom Sadu. Zato „Nisi nadležan!“ protivu „To ti je rešeno“. Traži se novo, drugačije i bolje društvo, a ideali i utopijske parole su ponovo u modi, kontra staračkom cinizmu i nihilizmu. Pravda? Sloboda? Solidarnost? Ovo više nisu samo zgodne reči, krilatice ili motivacione fraze, već stvarnost koju gradimo zajedno. Dok je činove hrabre i građanske neposlušnosti nemoguće izbrojati. U Novom Sadu, centralni gradski trg je Trg slobode, centralni bulevar je Bulevar oslobođenja, a ključni most je Most slobode. Zahvaljujući studentskoj pobuni – „Beograd je opet svet“. Biće da je to opet i Novi Sad. Drage studentkinje i studenti, hvala!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
