Može li Trampova politika popuštanja Rusiji uticati na stabilnost Bosne i Hercegovine?
Piše: Zlatoje Martinov
Nedavni zakoni koje je usvojila Narodna skupština Republike Srpske o „stavljanju van snage“ institucija države Bosne i Hercegovine poput sudova uključujući i onaj najviši – Ustavni sud, Tužilaštva, kao i državne bezbednosno-obaveštajne agencije SIPA, na teritoriji entiteta Republika Srpska, uz tvrdnju da te institucije odnosno njihovo delovanje „nije u skladu sa Dejtonskim sporazumom“ dobili su svoj ekspresni epilog u Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine koji je samo dan nakon stupanja ovih zakona na snagu, iste poništio, odnosno doneo odluku o njihovoj privremenoj suspenziji.
Dodik i čelnici Republike Srpske se konstantno pozivaju na tzv. „izvorni“ Dejtonski sporazum. Ali pritom zaboravljaju ili prosto neće da prihvate činjenicu da je upravo Dejtonski mirovni sporazum u Aneksu 4 (koji je zapravo Ustav BiH) u članu 3. izričito naglasio da će Bosna i Hercegovina biti država, a ne provizorijum, što je podrazumevalo neophodni minimum zajedničkih funkcija države BiH (spoljni poslovi, spoljna trgovina, carinska i monetarna politika, Državno tužilaštvo i Ustavni sud). Duh Dejtona, je pak vrlo jasno podrazumevao da će se mirovni sporazum u tom smislu stalno dograđivati institucijama neophodnim za vršenje najosnovnijih funkcija koje mora da ima svaka normalna i demokratska država. Uostalom, i sam Distrikt Brčko je nastao kasnije, dogovorom triju strana i međunarodne zajednice odnosno dogradnjom Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Stoga nikako ne treba smetnuti sa uma da su u tom cilju entiteti (Federacija BiH i Republika Srpska) svojevremeno upravo odlukama svojih skupština, dobrovoljno, sasvim u skladu sa duhom Dejtonskog sporazuma, (koji isključivo tumači Visoki predstavnik na osnovu svojih ovlašćenja sadržanih u Aneksu 10, član 5 ) preneli te funkcije na državu Bosnu i Hercegovinu. Poslednja u nizu odluka Narodne skupštine Republike Srpske o prenošenju nadležnosti na centralne organe BiH bila je 2006.godine o ukidanju Vojske Republike Srpske i formiranju zajedničke vojske Bosne i Hercegovine. Tako je BiH konačno postala država sa minimumom centralnih funkcija.
Danas te najvažnije funkcije koje su dodeljene državi Bosni i Hercegovini od strane njenih dvaju entiteta, Dodik pokušava da vrati nazad. Teoretski to jeste moguće ali o tome jedino može da odlučuje Parlamentarna Skupština Bosne i Hercegovine kao najviši predstavnički organ te države. Entiteti ne mogu samovoljno ukidati državne funkcije. Potrebna je određena pravna procedura za eventualno vraćanje nadležnosti entitetima.
Jedino bi Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine, na osnovu zahteva jednog ili oba entiteta, mogla da pravovaljano i na Ustavu BiH zasnovan način, to učini svojom odlukom. Ova mogućnost je, naravno, samo teoretska jer nema te države na svetu koja bi se dobrovoljno razvlastila i time praktično samouništila.
Stoga je čak i laicima jasno da višegodišnji Dodikovi potezi jesu u osnovi separatistički. Zna Dodik vrlo dobro da su i Vojska, Ustavni sud i Državno Tužilaštvo, bezbednosne strukture (SIPA), spoljna politika, sam temelj jedne države i da te funkcije nikako ne znače unitarizam i pokušaj dominacije jedne eničke grupe nad drugom. Srbi u Republici Srpskoj nisu ni od koga ugroženi jer su u apsolutnoj većini i imaju (kao i Federacija BiH uostalom) visoku autonomiju u odnosu na centralnu vlast baš za koju bi se moglo reći da je slaba i da čak i onaj minimum funkcija koje po ustavu ima, neretko ne može da realizuje usled čestih opstrukcija koje dolaze iz oba entiteta, najčešće baš iz Republike Srpske.
Dodik nije slučajno izabrao aktuelni geopolitički momenat za tako drastične odluke Skupštine RS o suspendovanju i zabrani delovanja Tužilaštva, sudova i obaveštajno-bezbednosne agencije SIPA na teritoriji RS. Pritom i uz halabuku da „svi rade protiv Srba“ na šta mu predsednik Srbije Vučić tercira i dodaje „i protiv Srbije“.
Naime, ideja „srpskog sveta“ po ugledu na mnogo stariju rusku ideju (Русский мир) i u Srbiji i u Republici Srpskoj već godinama je prisutna i čini se kao da se samo čekao trenutak kada bi ta ideja mogla postati realnija i prihvatljivija za veći deo međunarodne zajednice.
Dolazak Trampa na vlast u SAD, njegov oštar i brutalan raskid osamdesetogodišnjeg transatlantskog patnerstva sa Evropom i drugim zemljama zapadne demokratije (Kanada, Australija) njegovo prihvatanje ideja V. V. Putina kako u načinu vladanja (autokratija) tako i u spoljnoj politici (ekspanzija), novo geopolitičko prekomponovanje sveta kojem upravo svedočimo, očito je podstaklo Dodika da krene u akciju demontiranja države Bosne i Hercegovine. Po njegovom mišljenju, došlo je vreme i za prekomponovanje odnosa snaga i na Balkanu pri čemu bi se stara ideja „svi Srbi u jednoj državi“ možda mogla ostvariti.
Nedavni sastanak i razgovor Vučića i Dodika pokazao je da i Vućić uprkos tobožnjoj uzdržanosti, ali i golim okom vidljive lukavosti, smatra isto. Vučičeva najava da će ovih dana o „problemu u Bosni i Hercegovini“ razgovarati sa Putinom, što je u međuvremenu i učinio, vrlo je indikativna. Nedavno je razgovarao i sa Orbanom koji je tu skoro u Banjaluku poslao sedamdesetak specijalaca za antiterorističke akcije, doduše kao odavno dogovorenu „saradnju policijsko-bezbednosnih snaga Mađarske i RS“, ali tajming te „saradnje“ nije mogao za Dodika biti povoljniji: Usledio je nakon osuđujuće presude u Sudu BiH.
Taj tajming bi se mogao razumeti dvojako: Ili se Dodik nakon presude uprkos njenoj nepravosnažnosti mogao osetiti nesigurnim, što je malo verovatno, ili je želeo da Sarajevu „pokaže“ kako i on konja za trku ima, odnosno da ga štiti ne samo Srbija nego i Mađarska, što je više verovatno. Njegovo nedavno hvalisanje kako mu je Tramp još u prvom mandatu navodno rekao da je „dobar momak“, verovanto je bez realnog osnova, ali kao deo propagandnog rata lažnim vestima dobro dođe za unutrašnju upotrebu.
Druga stvar za koju Vučić i Dodik veruju da je povoljna za realizaciju ideje „srpskog sveta“ jeste trenutna zauzetost Evrope ratom u Ukrajini, krajnje negativnim odnosom (Trampove) američke administracije prema toj napadnutoj zemlji, ali i pretnjama evropskoj bezbednosti koje dolaze iz sad već prilično okuražene Rusije.
Naoružavanje Evrope koje će stajati najmanje 800 milijardi evra kao i izgradnja potpuno nove vojno-bezbednosne arhitekture trajaće najmanje pet godina (pod pretpostavkom da u međuvremenu stvari ne eskaliraju i pretvore se u svetski oružani sukob), a to vreme bi Vučić i Dodik mogli da iskoriste za realizaciju svojih političkih stremljenja.
Ukoliko se u narednom periodu pokaže da Tramp zaista i definitivno raskida svaku transatlantsku saradnju, onda bi Vučiću i Dodiku osim Orbana u tome mogla nesvesno „pomoći“ i Amerika svojom nezainteresovanošću za evropska zbivanja, odnosno javnim isticanjem da joj je ključni strateški interes sada jugoistočna Azija (Kina i Pacifik), verovanto i Arktik, a ne više Evropa.
Rusija bi, oslobođena dosadašnjeg političkog, možda i ekonomskog pritiska sa one strane okeana (u slučaju da joj SAD ukinu sankcije), tako mogla da nesmetano i ubrzano nastavi svoj odlučujući meki (pa čak i tvrdi!) uticaj na države jugoistočne Evrope koje još nisu pristupile Evropskoj uniji (Srbija, Severna Makedonija, Crna Gora, Albanija, Kosovo, Bosna i Hercegovina, pritom interferirajući se ozbiljnije i u probleme oko Kosova i Republike Srpske.
Sve bi to, u krajnjoj instanci, moglo voditi sukobima na Balkanu što bi sa svoje strane podrilo same temelje već prilično uzdrmane Evropske unije kao i njene očajničke napore za jedinstvom i stabilnošću. A sadašnji ruski interes je upravo taj: (samo)raspad EU ili barem njeno slabljenje do mere u kojoj neće biti politički i vojno operativna. Tada bi se za Rusiju otvorio put ka teritorijalnoj ekspanziji i dostizanju granica nekadašnje ruske imperije ili barem granica nakadašnjeg SSSR-a.
Ovo potonje je glavna Putinova politička preokupacija izrečena javno u više navrata mnogo pre početka rata u Ukrajini, doduše uvijeno („Naša velika istorijska greška bio je raspad Sovjetskog saveza“) ali prevedeno sa diplomatskog jezika, namera je vrlo jasna i nedvosmislena.
A Balkan? Hoće li balkansko bure baruta ostati mirno ili će eksplodirati, zavisi od onih koji se oko njega budu „muvali“. Ako bure bude zapaljeno to neće biti zbog interesa Balkana i njegovih naroda, već suprotno, Balkan bi po ko zna koji put u istoriji nanovo poslužio kao sredstvo za ostvarenje tuđeg interesa. Balkan je meki trbuh Evrope (i stoga ranjiv), a interes Rusije jeste destabilizacija i slabljenje EU kao zajednice evropskih građana ali i rušenje njenih demokratskih vrednosti, što bi se moglo postići upravo preko međusobnih sukoba narodâ na Balkanu i docnijeg ruskog „mirovnog posredovanja“.
Za nadati se da se oružani sukobi ipak neće dogoditi, ali usled činjenice da jeBosna i Hercegovina trenutno najneuralgičnija tačka na Balkanu, sukobe manjeg ili većeg intenziteta ne treba sasvim isključiti.
Autor je novinar i publicista, i predsednik Društva antifašista Srbije
