Aleksej Kišjuhas
Od petka do nedelje bili su predsednički izbori u Rusiji. Što zvuči kao početak lošeg vica, zato što stvarnih izbora u Rusiji nije ni bilo. I što Petar Petrović sa srpskih uplatnica za struju, režiju i grejanje na ruski gas mora da zna, uprkos nadnaravnom i gotovo erotskom divljenju diktatoru iz Kremlja.
Naime, građani srpske maćehe Rusije „birali“ su između Vladimira Putina i još trojice šatro „opozicionih“ kandidata koji nikada nisu kritikovali ni Putina, ni političke i medijske neslobode, niti rusku agresiju na Ukrajinu.
Dakle, na glasačkom listiću bili su još Nikolaj Haritonov (komunista), Leonid Slucki (ultranacionalista), i Vladislav Davankov (centrista).
Ali koga briga, ako se pobednik unapred zna? Drugim rečima, na izbornom tiketu samo su Putin i razni ruski „Zavetnici“ da zasene prostotu.
To jest, politički trojanski konji u funkciji iluzije demokratije i izbora – svakako jedne zapadne ujdurme, đavo je odneo.
Ali, ujdurme koju čak i virulentni antizapadnjak Putin prepoznaje, pa mora da je izigrava i fingira.
Jedinom kandidatu koji je bio protiv rata, Borisu Nadeždinu (bivšem saradniku ubijenog opozicionara Borisa Njemcova), Rusija je uskratila pravo da se kandiduje, zbog navodnih nepravilnosti u potpisima za kandidaturu.
Ostali predstavnici ruske opozicije su ili u zatvoru ili dva metra pod zemljom.
Na prethodnim predsedničkim izborima (2018), Putin je „pobedio“ sa 78 odsto glasova.
I tu je njegov najveći problem, pošto je sada (u ratu i pod sankcijama) morao da „pobedi“ ubedljivije nego ikad.
Pa se internet ugiba od snimaka vojnika sa kalašnjikovima kako ulaze iza glasačkog paravana i nešto sugerišu biračima.
Rečeno-učinjeno, Putin je „pobedio“ sa vrtoglavih 87 odsto glasova. Nije vic, i nije smešno.
U pitanju nisu ni fasada, ni moleraj, ni tapete demokratije.
U pitanju je jedno veliko ništa – šarada, privid, simulacija i farsa. Izbori u Rusiji su demonstracija lojalnosti režimu, ili spektakl poput vojne parade na Crvenom trgu, a ne stvarni izbor.
Ovakvim ne-izborima, Putin najviše doprinosi rasističkom stereotipu (Zapada) da su Rusi i Rusija nesposobni za slobodu i demokratiju.
Dok ništa nije dalje od istine.
U različitim činovima građanske hrabrosti i/ili neposlušnosti, mnoge Ruskinje i Rusi su pravili ozbiljne incidente na svojim fejk-biralištima. Između ostalog, spaljivali su glasačke kutije, izlivali zelenu boju, pa i bacali Molotovljeve koktele.
I pre ovih izbora, organizovali su proteste, upadali na televizije, menjali cene po supermarketima antiratnim porukama – znajući da ovako rizikuju hapšenje ili goli život.
Sada je organizovana i akcija „Podne protiv Putina“ sa namerom da se u 12 časova zaguše biračka mesta i da se prostom gužvom iskaže protest.
I naširoko se raspravljalo o taktikama protivu Putina na ovim izborima-koji-to-nisu. Uzgred, svaka sličnost sa našim društvom je – očigledna.
Za jedne, valjalo je glasati za „manje zlo“, a to je bio 40-godišnji Vladislav Davankov (osvojio je 3,85 odsto glasova).
Njegova partija („Novi ljudi“) ne priznaje nezavisnost Donjecka, pozivao je na „pregovore i mir“ sa Ukrajinom, i protivio se zabrani prikazivanja filmova „Barbi“ i „Openhajmer“ u Rusiji (da, rusko Ministarstvo kulture je smatralo da ovi filmovi nisu u skladu sa „ruskim tradicionalnim i moralnim vrednostima“).
Za druge, valjalo je biti – „beli listić“. To jest, zaokružiti sve kandidate, odnosno naškrabati nešto protestno ili duhovito na listiću.
I mnogi se odlučuju na ovu taktiku, pa svedočimo fotografijama glasačkih listića sa imenom (ubijenog) Alekseja Navaljnog, ili poruke „Putin ubica“, „Putin kučkin sin“ i tome slično. Najzad, za treće, valjalo je bojkotovati izbore, da bi izlaznost bila što manja, i ovako rušiti legitimitet režima. Na izbornom mestu u Beogradu, 67 odsto Rusa je glasalo za Davankova, 10,8 odsto za Putina, a ostali su svoje listiće mahom učinili nevažećim.
Naravno, sve ovo su kilave, beznadežne taktike i samo „uzdah potlačenog bića i srž potištenog sveta“ (Marks). Najvažnije pitanje je zato – kako to Putinu uspeva? Da jedan korumpirani autokrata, ubica, okupator i ratni zločinac nema rivala, te ubedljivo „pobeđuje“ svaki put? Jednostavan odgovor je – tako što je poubijao ili potrovao svu opoziciju (koja nije uspela da ispadne kroz prozor).
Zgazio je i sve demokratske institucije, i stavio sve medije, sudove, i parlament pod svoju vlast. Uz zaglušujuću propagandu kao u „1984“, svaka pobuna ili protivljenje su faktički stavljeni van zakona.
Uvedeno je i onlajn glasanje, gde se glasovi masovno kradu. Zaposleni u državi ili državnim preduzećima imaju obavezu da glasaju za režim (i dokažu to fotografisanjem listića).
Nezavisna ruska organizacija za monitoring izbora (Golos) proglašena je za izdajničku i strano-plaćeničku, a njen lider je takođe na robiji.
Putin komotno hapsi na hiljade običnih demonstranata, od kojih mnogi nose prazne kartone ili ostavljaju cvet na nečiji grob.
Trinaestogodišnja ćerka izvesnog Alekseja Moskaljova je na času likovnog nacrtala raketu koja preleće iznad ruske zastave.
Škola je obavestila vlasti, pa je Moskaljov uhapšen i osuđen na dve godine zatvora, a ćerka mu poslata u sirotište.
Naprosto, Putinova Rusija je u konstantnom vanrednom stanju sa sve prekim sudovima za političke protivnike.
Jer, od Ivana Groznog do Staljina, učiteljica života je jasna – nemilosrdni i okrutni vladari vladaju duže.
Međutim, nešto komplikovaniji odgovor je sledeći. U politici u Rusiji ne postoje stvarni izbori, predizborne kampanje, spotovi i ubeđivanja glasača za vaš politički program.
Umesto toga, reklamira se jedino – neminovnost, odnosno nezamenljivost aktuelnog ruskog cara.
Režimska propaganda zato ponavlja jedino da je Putin toliko neopevano popularan da naprosto mora da se prihvati vlasti.
Sve radi države i naroda.
Na insceniranom događaju u Kremlju u decembru, vođa ukrajinskih separatista je Putina „molio“ da se na izborima kandiduje ponovo.
Uz to, pumpa se narativ da je Rusija u konstantnoj opasnosti i pod pretnjom Zapada, te se valja okupiti oko zastave i vođe.
Da je Rusija odvajkada žrtva velikih sila iako je, u stvarnosti, Rusija relativno retko bila pod vojnom invazijom (Mongoli, Napoleon, i Hitler).
Drugim rečima, pred izbore u Rusiji, poručuje se upravo da – nema izbora. I da se pobednik unapred zna.
Fudbal je igra u kojoj pobede Nemci, a izbori su igra u kojoj pobeđuje režim.
U takvoj apatičnoj političkoj kulturi, uz mentalitet žrtve, Putin uspeva da vlada toliko dugo i toliko okrutno.
„Nije važno ko glasa, važno je ko broji glasove“, reči su koje se pripisuju Staljinu.
Međutim, ne postoje dokazi da je on to ikada rekao (a postoji digitalna arhiva – svega što je rekao). U pitanju je navod iz memoara Borisa Bažanova, Staljinovog ličnog sekretara, i koji je prebegao iz Rusije u Francusku.
Kako to ide sa apokrifnim ili lažnim citatima, verovatno će se iste reči za stotinak godina pripisivati Vladimiru Putinu.
Uostalom, Staljin je Sovjetskim Savezom vladao 31 godinu, a Putin vlada Rusijom već 24 godine – i upravo je osvojio novi šestogodišnji mandat.
Dok i vladaju upadljivo slično. „Staljin vas je ubijao, ali vas nije ubijao dovoljno“, takoreći.
Uz doslovno ubijanje novinara i opozicionara, Putin je kriminalizovao i samo izražavanje drugačijeg mišljenja.
Ali koga briga ako gura prst u oko Zapadu i još ne dava Kosovo?
Najzad, ko broji naše glasove? I zato je nam je Rusija toliko bliska. Ne ruska književnost ili balet, već putinistička politička (ne)kultura.
I mentalitet žrtve, i zaštita države i naroda, i neminovnost režima. Duboka vera u sistem – bez izbora.
Kao poenta iz još jednog gorkog vica, „za opoziciju ću da glasam kada dođe na vlast“.
Dok su pozivima na linč, prebijanje, ubijanje, „upoznavanje sa sistemom bezbednosti“ (Aleksandar Vulin), te staljinističku čistku ili putinistički gulag danas izloženi Dinko Gruhonjić, Ana Lalić Hegediš, i mnogi drugi „disidenti“ kršteni kao izdajnici i „autošovinisti“.
Hoće li i oni da ispadnu kroz prozor jer – nismo imali izbora?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
