“Šapićeva retorika je uporediva sa Dragomirom Jovanovićem, okupacionim gradonačelnikom Beograda, od 1941. do 1944.”
Istoričar Milivoj Bešlin izjavio je za TV N1 da je izjava Aleksandra Šapića o Muzeju Jugoslavije „puna istorijskih neistina i netačnosti“.
Predsednik Privremenog organa grada Beograda Aleksandar Šapić najavio je da će pokrenuti inicijativu da Kuća cveća, odnosno Muzej Jugoslavije, postane muzej srpske istorije, a Josip Broz Tito koji počiva u njoj da „im se vrati“ u Kumrovec.
Bešlin kaže da ga je „malo stid što možda mora da se priča o jednoj ovakvoj temi“.
„Svakako je važna tema. Ja sam pogledao tu izjavu gospodina Šapića, toliko je puna istorijskih neistina, netačnosti, toliko je, oprostite na izrazu, intelektualno insuficijentna, neopterećena knjiškim znanjima o prošlosti, da me je zaista malo stid što moramo danas da pričamo o tome. Nametnuta je jedna tema, radikalni desničarski populizam na delu, očito misli da je to način da se približi jednom broju birača, očito se neće birati sredstva u kampanji“, smatra Bešlin.
On dodaje da je to „jedna vrsta vandalizma i pretnje“.
„Preti se najboljem ili jednom od najboljih muzeja u Beogradu, najposećenijem muzeju u Beogradu, u Srbiji, u Jugoistočnoj Evropi, više od 130, 140 hiljada ljudi poseti Muzej Jugoslacije, to je zaista jedna otvorena pretnja toj instituciji. Treba imati u vidu i činjenicu da Grad Beograd ne odlučuje o muzejima, o tom konkretnom, već je to ingerencija Ministarstva kulture“, kaže on.
Prema njegovim rečima, „možete nekog naučiti, ako je neko spreman da uči“.
„Ovde očito nije reč o tome, zaista jedan radikalni desničarski raskid sa pre svega i iznad svega jugoslovenskim, a to znači i srpskim antifašizmom. Govorimo o Titu, koji je bio predsednik Jugoslavije, ali je pre svega i iznad svega bio lider pobedničkog antifašističkog pokreta, u tom smislu ovo bi u tom slučaju bila jedna stvarna i simbolička pobeda anti-antifašizma i pobeda te zahuktale radikalske mašinerije represije i političkog nasilja“, kaže Bešlin.
Tito je, objašnjava Bešlin, taj koji je 1941. bio na čelu pokreta otpora u Jugoslaviji.
„Svih jugoslovenskih naroda, došao u Srbiju, imajući u vidu potencijal koji je Srbija tada imala i antifašistički i antiokupatorski i bio jedan od lidera antifašističke koalicije. Kad je Čerčil umro, pre toga Ruzvelt, pa Staljin, kad je 1965. Čerčil umro, Tito je imao neformalnu titulu u zapadnim medijima ‘poslednji veliki lider antifašističke koalicije’. Pre svega to ja vidim kao obračun sa jugoslovenskim, a unutar njega i srpskim antifašizmom u prvom redu. Mislim da je to ono što je ključna namera i što je najopasnije od svega“, kaže Bešlin.
Naposletku, dodaje, to je i takozvano „čišćenje od Jugoslavije“.
„Ona je bila utemeljena na nekakvom antifašističkom vrednosnom konsenzusu, ali i na idejama socijalne pravde i solidarnosti, sve su to vrednosti koje danas očito se žele prebrisati iz istorije. Zaista neka vrsta pokušaja da se i Tito i Jugoslavija i socijalizam u stvari izbrišu iz naše istorije, i da se radi jedno nasilno brisanje iz pamćenja ljudi, što mislim da ne može da uspe“, tvrdi Bešlin.
O najavi „premeštanja“ groba Josipa Broza Tita u Kumrovec, kaže da je to „apsolutno i vandalizam“.
„Vrlo jedan primitivan čin, obračun sa mrtvim ljudima, time što ćete da raskopavate nečiji grob. Prva takva inicijativa potekla je od Šešelja još 1991. godine, jedna vrsta anticivilizacijskog ponašanja i delovanja, koje je očito kontinuitet određenih političkih struktura, to zaista ne može da donese ništa dobro društvu koje se na takav jedan način obračunava sa vlastitom istorijom i vlastitom prošlošću“, kaže on.
Šapićeva retorika je, kaže, „uporediva samo sa jednim gradonačelnikom Beograda“.
„Važno je da kažemo zbog tog radikalnog i antikomunizma i antijugoslovenstva, pa i raskidom radikalnim sa antifašizmom, simboličkim, idejama socijalne pravde i solidarnosti, retorika gospodina Šapića, izvinjavam se, uporediva je samo sa jednim gradonačelnikom Beograda – Dragomirom Jovanovićem, čija jedino slika s pravom ne može i ne sme da se nađe u Skupštini Beograda, okupacioni gradonačelnik, od 1941. do 1944. Njemu je bilo u fokusu obračun sa antifašizmom i idejama koje su i Tito i partizani simbolisali i predstavljali u ono vreme“, kaže Bešlin.
Naglasio je da je reč „samo o sličnostima u retorici“.
„Nadam se da neće biti sličnosti i u metodama rada i metodama represije“, kaže.
„Tajming promene imena Arene nije slučajan“
Osvrnuo se i na tajming Šapićeve najave o promeni imena Beogradske arene.
„To prvo nije slučajno, nemojte zaboraviti nešto što bismo mogli da nazovemo devastiranjem ambijentalne celine oko Hotela Jugoslavija, jedna važna tačka u kulturi sećanja na Jugoslaviju. Nismo pomenuli obračun sa još jednom idejom koju je Jugoslavija simbolisala – ideja stvarne nacionalne ravnopravnosti, to je bila jedna drugačija vizija prošlosti sa kojom se očito želi na ovakav jedan vandalski način napraviti diskontinuitet. To nije nešto novo, ali sad dobija posebno ubrzanje“, kaže.
Ističe da su „Štark Arena, Hotel Jugoslavija, pretnje Muzeju Jugoslavije očito deo tog radikalnog raskida sa jugoslovenskom istorijom, koja je i naša istorija“.
„On sve vreme pokušava da kaže da je s jedne strane bila srpska istorija, s druge strane jugoslovenska koja je bila antisrpska. To je zaista toliko istorijski netačno, pa zaboga taj jugoslovenski antifašizam je bio i srpski, Neretva i Sutjeska su bile i srpske najveće pobede nad fašizmom. Ako je to nešto čega ovo društvo treba da se stidi, a oni koji su bili na strani fašističkih okupatora, kvislinzi, kolaboracionisti, da se njima ponosimo, onda smo mi zaista kao društvo u jednom ozbiljnom problemu“, kaže.
Prema njegovim rečima, „Šapić se očito obraća ne znam kom to sve desničarskom biračkom telu“.
„Računajući da će mu jedno ovakvo prekrajanje nasilje nad istorijom, naposletku nasilje nad istorijskom istinom. Bude li to tako, onda zaista kao društvo treba da se veoma duboko zamislimo, kakvo je to društvo u kome negiranje i gaženje njegovih najsvetlijih antifašističkih tradicija može da donese glasove“, kaže on.
(N1)
