Aktuelnu Vladu Crne Gore tvore tri ustavno neodgovrna faktora, zbog čega će ona teško biti oborena u parlamentu, jer tamo nije ni sastavljena.
Piše: Milivoj Bešlin
Prolog: Istorijski kontekst
Venecijanska komisija Saveta Evrope 21. juna 2019. podržala je Predlog zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori. Komisija je pozitivno ocenila „liberalni duh Predloga zakona”. Potvrđeno je pravo države da zaštiti imovinu i kulturno blago koje pripada svim građanima i obezbedi da zakoni Crne Gore jednako važe za sve, na čitavoj teritoriji države. Od 47 članica, samo se predstavnik Srbije protivio.
***
Skupština Crne Gore je 27. decembra 2019. usvojila Zakon o slobodi veroispovesti. Zakonom je predviđeno da istorijski verski objekti, koje je gradila država Crna Gora, budu u njenom vlasništvu. Objekte koje je gradila Crkva Srbije, posle dolaska u Crnu Goru (1920), biće u njenom vlasništvu. Na sednici skupštine, Andrija Mandić je pozivao na oružanu pobunu, pozivajući „ratne drugove“ da „otkopaju oružje“. Opozicioni poslanici fizički su atakovali na članove vlade, na poslanike vladajućih partija, koje je obezbeđenje izvodilo iz sale. U divljanju grupe opozicionih prosrpskih poslanika, oštećena je unutrašnjost zgrade parlamenta.
***
U osvit nove 2020. Crkva Srbije u Crnoj Gori, uz finansijsku, logističku, obaveštajnu i propagandnu pomoć Vučićevog i Dodikovog režima, započinje masovne proteste u Crnoj Gori pod nazivom – litije. Brojni građani Srbije i manjeg bh entiteta dobrovoljno ili po nalogu vlasti dolaze da omasove i ekstremizuju proteste. Svakog vikenda se okupljaju hiljade ljudi u gotovo svim crnogorskim gradovima, osim Cetinja. Uzvikuju Srbiji, vređaju i prete Bošnjacima i Crnogorcima. Noćne političke litije sa srpskim i crkvenim zastavama i insignijama, uz slike Amfilohija, Ratka Mladića, Radovana Karadžića i ostalih „heroja“ iz 1990-ih, početak su klerošovinističke kontrarevolucije i uvod u pokušaj slamanja crnogorske nezavisnosti i državnosti.
***
Prvu godišnjicu nove vlade, proizašle iz litijaškog pokreta, Crna Gora dočekuje u rasulu i sa tenzijama koje ozbiljno ugrožavaju građanski mir. Suživot je odavno ugrožen.
Crnom Gorom danas upravlja marionetska vlada koja uživa poverenje ne više od desetak poslanika u parlamentu. Takvo odsustvo legitimiteta ima svoje ime. Ipak, vlada sa hroničnim deficitom legitimiteta opstaje uprkos parlamentarnoj većini, jer ova vlada nije sastavljena u parlamentu. Tamo je formalno potvrđena.
Okvir: Tri ustavno neodgovorna činioca vlasti
Aktuelnu Vladu Crne Gore tvore tri ustavno neodgovrna faktora, zbog čega će ona teško biti oborena u parlamentu, jer tamo nije ni sastavljena. Prvi tvorac nove vlade u Crnoj Gori je Aleksandar Vučić i njegov autoritarni režim u Srbiji. Oni su politički, medijski, obaveštajno, propagandno, finansijski i logistički organizovali i pokrenuli litijašku, konzevrativnu i klerošovinističku kontrarevoluciju (januar – avgust 2020) koja je dovela do promene vlasti. Državna Crkva Srbije, kao i uvek od osnivanja pod imenom SPC (1920), bila je samo politički instrument režima u Beogradu. Vučićevski „faktor inostranosti“ je osmislio i finansirao predizbornu kampanju ultradesničarskog DF-a kao okosnice nove vlasti.
Drugi, ustavno neodgovorni činilac, dakle, onaj koji je i formalno i faktički iznad Ustava Crne Gore je državna Crkva Srbije. U manastiru koji koristi ova naglašeno proruski orijentisana verska zajednica, dogovorena je nova vlada CG, njeni sveštenici su nametnuli premijera, njene strukture su oktroisale svoje rođake, prijatelje i lojaliste za ministre i činovnike u novoj vladi. Crkvena „potvrda“ za učešće u klerošovinističkim litijama je glavni kriterijum za zaposlenje ili javnu funkciju.
I najzad, treći izvanustavni faktor, koji je sa prethodna dva formirao ovu vlast, jeste procrkveni tabloid Vijesti sa medijskom imperijom vrednom više miliona eura, napravljenom u vreme prethodne vlasti.
Postoji i četvrti ustavno neodgovorni činilac koji nije direktni učesnik, već supervizor uzurpacije Crne Gore od prethodna tri faktora i to su ambasade zemalja Kvinte – pre svega Trampova ambasadorka u Podgorici. Ista ona koja je najavljivala tenkove u Podgorici, ako prethodna vlast izgubi izbore. Tenkove, kojih vojska Crne Gore nema. Desilo se da je baš ambasadorkin predsednik u Vašingtonu odbio da prizna izborni poraz, huškajući rasističku rulju koja je u januaru 2021. oskrnavila Kaptol. I najzad, nad prva tri neodgovorna faktora, pažljivo bdi i ruska ambasada, kao najveći korisnik političkih, društvenih i ekonomskih promena u Crnoj Gori.
Tako je država koja je važila za šampiona evropskih integracija i za jedino zapadnobalkansko društvo koje je sačuvalo multietnički sklad i građansko društvo, došla u paradoksalnu situaciju. Na talasu narativa o potrebi demokratizacije (smenjivost vlasti po svaku cenu) i borbe protiv korupcije, Crnom Gorom su zavladali prosrbijanski i proruski politički igrači. Nije dugo trebalo da se vidi kako izgledaju promene u zemlji koju je Vučićeva Srbija rešila da „oslobodi“ kriminala i korupcije, a „demokratizacija“ joj dolazi po recepturi iz Kremlja. Na terenu je sprovodnik ovih dvaju interesa državna Crkva Srbije, koja je po stepenu zatvorenosti i strogom oligarhijskom principu, u kome se vernicima ne dopušta ni najmanji uticaj na izbore i politiku klera, paradigma odsustva demokratije, ali i netransparentnog trošenja tuđeg novca.
Sadržaj: Srpski nacionalizam – temelj novog režima
Imajući sve navedeno u vidu, ne čudi što je ključna legitimacijska osnova novog režima – srpski nacionalizam i pravoslavni klerikalizam sa svim svojim od ranije poznatim karakteristikama. I pre nego što su proglašeni izborni rezultati, mesecima pre formalne promene vlasti, već u noći kada se saznalo za rezultate izbora, došlo je do provale nacional-šovinističkog nasilja i mržnje na ulicama Crne Gore.
Manjinski srpski nacionalisti i šovinisti, naravno, nisu i ne mogu pobediti na izborima. Ali ono što je njima još u noći posle zatvaranja birališta dalo krila i povod za orgije mržnje na crnogorskim ulicama je pseudograđanski pokret Ura, „trojanski konj“ srpskog nacionalizma, kako je sa zakasnelom pameću rekao jedan od njegovih osnivača i utemeljitelja. Uzevši čak četiri poslanika na osnovu prozapadne i suverenističke retorike, ova politička partija koju su osnovali, finansirali i medijski propagirali tajkuni, vlasnici tabloida Vijesti, učinila je istorijski zaokret, omogućivši da se do tada prozapadna i većinski suverenistička, građanska, sekularna i antifašistička Crna Gora izruči kao plen svome antipodu.
Tako je počela promena krvne slike crnogorskog društva, njegova nasilna srbi(jani)zacija, gaženje antifašističkih tekovina, promocija četničkog kvislinštva, urušavanje građanskog koncepta društva i otvorena klerikalizacija i nacionalna diskriminacija. Recept je poznat i vrlo jednostavan. Srpski nacionalizam, na teritorijama koje smatra svojim, ne trpi bilo kakvu ravnopravnost, tačnije jednak tretman sa drugima doživljava kao svoju uskraćenost i ugroženost. Posebno ako bi ga se stavilo u isti rang sa crnogorskim ili bošnjačkim identitetom koje ne samo da ne priznaje, nego njegovi ideolozi i protagonisti otvoreno zastupaju ideje asimilacije, diskriminacije, u krajnjim konsekvenvcama i istrebljenja. Agresivni rat na teritoriji BiH (1992-1995), pokazao je koliko je kratak put od zločinačkih ideja do genocidne prakse.
Ideološki sadržaj nove vlade najbolje simbolizuje klečanje jedinog antivakser-premijera u Evropi, Zdravka Krivokapića pred grobovima četnika koji su kao kvislinzi pali u borbi protiv antifašističkih snaga nove Jugoslavije. „Pod tuđim zastavama, počast saradnicima okupatora“, kako je to napisao istoričar Adnan Prekić. Previše i od čoveka koji je na premijerski posao došao sa idejom o ukidanju 9. maja, Dana pobede nad fašizmom. Najzad, četništvo nije samo simbol kolaboracije i izdaje zemlje. Ono je simbol velikosrpske ideologije i imperativa stvaranja etnički čiste države u čije ime je proklamovan i u praksi pokušan genocid i nestanak bošnjačkog naroda i tokom Drugog svetskog rata i u ratovima 1990-ih godina.
Najzad, suštinu kontroverze u Crnoj Gori najbolje je sažeo Aleksandar Radoman sa FCJK koji je rekao da sukob nije etnički, nego vrednosni. Ideje prozapadnog i građanskog društva potisnute su od strane ultranacionalističkog i proruskog koncepta koji je presađen iz Srbije i Rusije.
Praksa: Oslabiti državu, razoriti društvo
Prvu godišnjicu vlade, Crna Gora u društvenom smislu dočekuje kao najviše zaražena zemlja u Evropi i sa procentualno najvišim stepenom smrtnosti na kontinentu. U ljudskim životima, dakle, po najvišoj ceni plaća se ceh kardinalno neodgovorne vlasti, koja se upravo tako i ponaša, jer svoj račun ne polaže građanima ili njihovom predstavničkom telu – parlamentu, već onim trima ustavno neodgovornim faktorima s početka ovog teksta. A njih svakako nije briga za žrtve.
Godina razaranja društvenog tkiva Crne Gore počela je u noći izborne pobede četništva koje nije pobedilo, ali je zahvaljujući Uri i vlasnicima njenog tabloida bilo jasno da će im vlast pasti u ruke. Iako su širom Crne Gore tada beleženi incidenti, pretnje, šovinistički i neofašistički ispadi, govor mržnje prema manjinama, pre svega Bošnjacima, ali i Crnogorcima – višednevne orgije ultranacionalista u Pljevljima ostaju trajna opomena o brzini civilizacijskog sloma jednog društva. Jezive scene u četničke odore kostimiranih srpskih nacionalista i šovinista, pevanje pretećih pesama, prebijanja i pretnje pojedincima, obeležavanje bošnjačkih kuća i njihovi stanovnici koji su danima bili zatvoreni kao da je počeo rat, primer su totalne polarizacije društva i posejanog semena zla, čije će gorke plodove CG žnjeti još dugo. Umesto lažnog obećanja „promjene, a ne podjele“, Crna Gora je danas podeljenija i među sobom zavađenija nego ikada u posleratnoj istoriji. Od prvog dana i pre nego što su došli na položaje, predstavnici nove vlasti pretili su revanšizmom, nacionalnom odmazdom i time da polovina CG neće više mirno spavati. Doda li se tome petoseptembarski policijski i paramilitarni desant na Cetinje, parabola o Vizigotima pred Rimom u 5. veku ne čini se tako daleka kada se pogleda brzina civilizacijskog sloma Crne Gore.
I kao da je bilo malo što su obesmišljene i dotučene institucije, što su klijentelizam i partijsko zapošljavanje veći nego u vreme prethodnog režima… Novi zakon o privilegijama Crkvi Srbije nije dobio podršku međunarodnih institucija, jednako kao i tužilački zakoni. Praksa koja je do pre godinu dana bila nezamisliva. Neke od ključnih poluga bezbednosnog sektora stavljene su u ruke otvoreno proruskim i vučićevskim ljudima. Jedna po jedna institucija od službi bezbednosti do državnog univerziteta šaptom je padala u ruke najzagriženijim i doktrinarnim šovinistima. Kršenje zakona i normi prilikom izbora direktora RTCG ostaće trajna opomena o bahatosti uzurpatora. Razaranje institucija je trebalo da pokaže neodrživost države, neželjene i osporene, za one koji čine većinski deo marionetskog režima Krivokapić – Bečić – Abazović (u pozadini: Mandić – Knežević – Medojević).
Represija i cenzura: Gušenje svakog kritičkog glasa
Sa namerom ekstremne polarizacije društva i gušenja slobodoumnih i kritičkih glasova, vlada je svoje represivne i preteće mehanizme usmerila prema kritičkim pojedincima. Sredstvo je i ovoga puta propagandni servis koji je mržnjom otrovao i novim rečnikom brutalizovao crnogorsko društvo od 2006. do danas. Reč je o vladajućem tabloidu koji je preuzeo državu. Tako je kreirana atmosfera u kojoj će, i van granica, najuticajniji crnogorski novinari i književnici, naučnici i lekari biti mete najbrutalnijih napada i poziva na linč. Dugo bi se moglo nabrajati, ali gotovo nijedan kritički glas ili medij nije ostavljen na miru, ljudima je prećeno, crtane su mete, a javna sramoćenja su rađena sasvim u duhu gebelsovske propagande vučićevskih medija u Srbiji. Svi kritički glasovi su unapred osuđeni kao „ekstremisti“ ili „kriminalci“ iako je jasno da su oni koji su se obogatili tokom prethodnog režima, upravo najkrotkiji ćutolozi ili podržavaoci neočetničke aneksije Crne Gore. Konačno, od sve priče o korupciji bivše vlasti – godinu kasnije nema nijednog velikog slučaja, pa se represivni aparat novog režima skoncentrisao na procese protiv bivših funkcionera zbog delikta mišljenja i javno izrečenih političkih stavova.
I za sve to vreme, četvrti stub ove vlasti – zapadni supervizor je ili ćutao ili nemušto reagovao raznim dvosmilenostima. Ipak, zapadna poruka je jasna i ko je nije čuo neka posluša govor predsednika Bajdena u povodu povlačenja iz Avganistana. Možete se izboriti sami, a mi ćemo vam pomoći, ako je to u našem interesu. Ali ako se sami ne borite, bićete prepušteni i najtežoj odmazdi. Varaju se oni koji misle da ova maksima ne bi sutra vredela i za naš region. Teško da ga velike sile vide kao puno drugačiji od Avganistana. Uostalom i sami smo se dovoljno potrudili da dubinom zločina i ponora u poslednjim ratovima pošaljemo takvu sliku o sebi.
Perspektive: Sledi li crnogorsko proljeće?
Godišnjicu nove vlade, crnogorsko društvo dočekuje zavađenije i više polarizovano nego ikada od Drugog svetskog rata. A kako bi se polarizacija i dalje ostavarivala u praksi, ali i da bi se dodatno napravila konfuzija u društvu, izmišljen je u mračnim hodnicima vladajućeg tabloida narativ o „dva nacionalizma“. Svakome je jasno da tu paralele nikako ne može biti. Ne samo zbog toga što je srpski nacionalizam pokazao ogromni destruktivni potencijal tokom ratova 1990-ih, iza koga je ostalo 140.000 ubijenih i nestalih i što je on danas, pre svega, oruđe u rukama velikoruskog imperijalnog nacionalizma.
Ova manipulativna i pervertirana škola mišljenja, kako je odlično napisao beogradski advokat Vlatko Sekulović, „nominalno priznaje pravo Crnogorcima da postoje, ali im osporava pravo da zaštite to svoje pravo, optužujući ih za nacionalizam, rušioce ustavnog poretka… Istovremeno, brani se pravo srpskih nacionalista na negiranje postojanja određenih nacija, konkretno Crnogoraca”, podrškom desničarskim ekstremistima iz DF-a, koje su doveli na vlast.
Ipak, nije uzalud trust mozgova sadašnje vlasti smislio najperfidniju od svih manipulacija o „dva nacionalizma“. Nju je veselo i sa puno ubeđenja preuzeo njihov patron i tvorac velikodržavne ideje tzv. srpskog sveta, Aleksandar Vučić i njegova tabloidna propaganda. Nastavili su se oni na ideju, takođe, poteklu iz sadašnje vlasti i njene „koncern propagande“ o negiranju Crnogoraca, njihovim proglašavanjem za „milogorce“ i „komite“. Uostalom, koliko je reč o dva „jednako opasna“ nacionalizma, svedoči i odnos prema manjinskim narodima. Dok je na protestima na Cetinju, kao i na svakom skupu građanske i antifašističke Crne Gore, upućivan poziv i Srbima antifašistima i svim manjinskim narodima kao „braći“, na onim drugim skupovima se redovno čuje: „Ubij, zakolji da „Turčin“, „Šiptar“, „milogorac“ … ne postoji.“ Suštinski, narativ o dva nacionalizma je sredstvo za negiranje i asimilaciju Crnogoraca i politiku aparthejda i prema njima, ali i prema Bošnjacima.
Jasne su namere novih vlasti. Kako je to primetio prognani banjalučki pravnik i kulturolog Srđan Šušnica: „Na prostoru Balkana, prvenstveno u dijelu gdje je nekada bila Jugoslavija, trenutno se vodi kulturno-politički rat. Dešavanja, kojima svjedočimo poslednjih pet godina, govore nam da se političke elite, posebno u Beogradu, prevashodno bave ratom za interpretaciju istorije i sjećanja, ali i ratom za identitarno određenje i dominaciju. U tom ratu, jezik i religijska osjećanja su najveće oružje. U Crnoj Gori dominantna polja sukoba su vjerska osjećanja i vjerska pripadnost Crnogoroca, pitanja crnogorskog jezika i identiteta, koji se, kao kulturno-političke, državno-političke i istorijske datosti, uporno negiraju. Insistiranje Beograda da kontinuirano, u različitim formam, koristi teme identiteta, religije i interpretacije istorije kao vanjsko-političko oruđe, siguran je put ka radikalizaciji i nasilju širih razmjera.”
U tom kontekstu je svaki crnogorski građanski odgovor neophodan, reaktivan i na tragu očuvanja stvarno i realno ugoženih identitetskih karakteristika. Nasuprot ovome ide brutalna propaganda vladajućeg tabloida da je svaki legitimni građanski otpor, kao i svaki kritički glas, podizanje tenzija. Naravno, uvek je svakom uzurpatorskom režimu bilo u interesu da ubije otpor i pacifikuje osvojeni prostor. Današnje kolaboracioniste neočetništva lako ćete prepoznati jer svaki kritički glas proglašavaju za ekstremizam, podizanje tenzija ili čak koriste vučićevski argument o legitimnoj kritici kao „širenju mržnje“. Za njih takve i 13. juli 1941. bi bio bespotrebno podizanje tenzija.
Naposletku, identiteti su konstrukcije, a ne datosti. Da li će se crnogorski sačuvati zavisi samo od snage otpora aktuelnom klerošovinističkom i neočetničkom režimu. I nema drugog zaključka, o jednogodišnjem bilansu crkvenjačko-nacionalističke i novočetničke invazije u Crnoj Gori, od onoga što je o četnicima neponovljivo napisao slavni Mirko Tepavac koji ih je tokom Drugog svetskog rata gledao izbliza: „Vašljivi, plašljivi, prljavi i pijani, vozili su se fijakerima, lokali i pucali… velika tuga i beda, srpska i ljudska.” Zvuči poznato?
(antena m)
