среда, јул 24, 2024

BEOGRADSKA FILHARMONIJA: Živimo za aplauz ali ne živimo od aplauza

Slične objave

Podeli

BEOGRAD, 11.februara (Beta) – Povodom otvorenog pisma članova Beogradske filharmonije kojim se ukazuje na nagomilane nerešene oganizacione, tehničke i finansijske probleme ove kuće, oglasio se Ljubiša Jovanović, naš najistaknutiji flautista, redovni profesor Fakulteta muzičke umetnostu i dugogodišnji solo flautista Beogradske Filharmonije.

U tekstu “Vapaj za muzičkom kulturom”, objavljenom na portalu velikepriče.com, Jovanović dublje analizira stanje u muzičkoj i kulturi u celini.

Zbog aktuelnosti teme Beta prenosi tekst Ljubiše Jovanovića u celini: Jedno pročitano pismo, pre koncerta Beogradske filharmonije, pokrenulo je novu lavinu nezadovoljstva i očaja profesionalnih muzičara naše ugledne institucije. Za sve nas koji poznajemo prilike na muzičkoj sceni – ništa novo. Dugo se već govori o ogromnom nezadovoljstvu platama, višegodišnjim VD statusom direktora, nerešenim pitanjima nove dvorane, obećanjima bez realizacije. Reči ministra finansija, da je nova dvorana zapravo neisplativa investicija, za “nekoliko koncerata godišnje”, baca duboku senku na privid namere izgradnje dvorane koji se odvija od 2010. godine! Bilo je dovoljno samo nekoliko nedelja nakon izbora da se u realnom svetlu ogoli odnos prema kulturi koju sadašnja vlast ima.

Diskusije oko Beogradske opere i baleta, jalove rasprave oko prebacivanja i adaptacije na Beogradski sajam još više produbljuju sumnje u nameru uspostavljanja zdravih temelja kulturnih institucija u Srbiji. Treba uzeti u obzir i sada već decenijsko prebacivanje loptice oko dečjeg teatra Boško Buha i mesta na kome će se započeti rekonstrukcija ovog važnog pozorišta i shvatićemo da zapravo ne postoji istinska namera da se stvari postave u odgovarajući poredak i ravnotežu, da bi zauzele pravo mesto u društvenoj zajednici.

Razlog je vrlo jasan i očigledan. U poslednjoj deceniji, zahvaljujući pogubnom tabloidnom uticaju medija, kultura je prosto zamenjena estradom. Esencijalne umetničke vrednosti više ne postoje, gurnute su ispod tepiha, u duboke i zabačene krajeve naše društvene zajednice, zarad raznih zvezda i zvezdica različitog profila, izgleda, ponašanja, nadimaka, koji se proglašavaju “umetnicima” bez kojih se ne može živeti. Sve to se odvija veoma otvoreno, drsko, bez trunke obzira. Namere su očigledne – neobrazovan, nekulturan narod će lakše biti izmanipulisan zarad političkih ciljeva. Tačka!

Beograd ostaje kao jedini glavni grad u Evropi koji NIKADA nije izgradio koncertnu dvoranu, posebno ne dostojnu današnjih dostignuća na polju arhitekture, akustike, estetike gradnje.

Beograd nije NIKADA započeo gradnju opere, o kojoj se govori od 1940. godine!

Beograd nije NIKADA rešio pitanje Fakulteta muzičke umetnosti, koji se i dan danas nalazi u bivšoj konjušnici u parku Manjež!

Beograd ostaje na periferiji muzičkih i umetničkih dešavanja u Evropi i svetu. Naravno, kao večiti optimisti, smatramo da smo deo te iste Evrope, ubeđeni smo da je to tako, ali i samo površinski pogled na kulturna dogadjanja u okolini, poput Budimpešte, Festivala Enescu u Bukureštu, Letnjeg festivala u Ljubljani, da ne spominjemo Beč ili bilo koji veći evropski grad, upućuje nas zapravo na provincijalizam u kome smo zatočeni.

Vratimo se ljudima, muzičkim umetnicima. Školovanje jednog profesionalnog muzičara, recimo violiniste, traje 16 godina! Ne postoji prečica, mora se završiti sve, do mastera, da bi ste mogli da konkurišete za zaposlenje u orkestru ili školi. Sve to se ne može postići bez minimuma od 3-4 sata individualnog rada svakog dana, skoncentrisano, bez praznika, vikenda, odmora. Mora se biti sve vreme u “sportskoj” kondiciji. Ako ste medju najboljima, najtalentovanijima i najvrednijima, budete primljeni u simfonijski orkestar. Kao tutista imate platu 70.000 dinara u Srbiji. Da li se danas može živeti sa porodicom, sa takvom platom? Neću govoriti o tome da je zamena žica 200 evra, da je zamena struna na gudalu 100, da je svaka intervencija na instrumentu više stotina eura. Jednom rečju, ne može se to izdržati. Sa druge strane, izlazite stalno na podijum pred punu dvoranu, svi očekuju veliki dogadjaj, žele da uživaju bez ostatka u svakom tonu. Ne znaju da ne postoje prave, komforne garderobe u kojima se muzičari mogu presvući, ne postoji dovoljan broj lepih, svetlih, provetrenih prostorija gde se mogu usvirati, ne postoje parkinzi za sasvim skromne automobile koje imaju, jednostavno, sve se svodi na “snalaženje” u vremenu i prostoru u kome se živi. Veoma često, da ne kažem najčešće, svira se iz iskopiranih nota od pre 30-50 godina, koje su zapravo zabranjene za upotrebu, zaštićene štamparskim i autorskim pravima najmanje u poslednjih 40 godina. I tako, vreme prolazi pored nas, udaljavaju se neki svetovi čije odbleske svetlosti gledamo u retkim prenosima oko velikih praznika na TV. Ostajemo nemoćni i napušteni. Utešeni šačicom istinskih ljubitelja muzike koji prate sve što se zbiva i za koje vredi raditi, vežbati, živeti!

Završićemo citatom iz saopštenja muzičara Beogradske filharmonije:”Egzistencijalno, naši životi sa ovim platama su izuzetno skromni. Umetnički, naši životi su veoma bogati. Mi Filharmoničari živimo za aplauz, ali na žalost ne živimo od aplauza”.

Obraćanje muzilara Beogradske filharmonije u Kolarčevoj zadužbini

“Draga publiko,

U stogodišnjem životu ovog našeg i vašeg orkestra, bilo je svega što jedan vek može da podnese. Svakako, ono najvrednije u minulih sto godina bila je publika Beogradske filharmonije, zbog koje ovaj orkestar traje i zbog koje je doživeo ovako lepe godine. Svakog petka u vašem prisustvu, muzičari BF ispisuju nove stranice istorije, sa ciljem da pokoljenjima ostave kulturnu zaostavštinu za idućih sto godina!  No da li ćemo uspeti?!

Baš kao što sa vama delimo svoja umetnička dostignuća, osećamo obavezu i odgovornost da sa vama podelimo i ono što nas svakim danom sve više udaljava od sigurne budućnosti ovog orkestra.

I posle više od dve godine od smrti Ivana Tasovca, BF je orkestar u VD statusu, koji svoj stogodišnji jubilej slavi sa najmanjim platama orkestarskog muzičara u regionu. Sa sramno malim budžetom iz godine u godinu, bez direktora, bez reklame, bez obnovljene koncertne uniforme već 10 godina, a sada kako se priča možda i bez zidanja nove dvorane.  Pronoseći ime našeg grada i zemlje širom sveta, svaki put se suočavamo sve više sa činjenicom da smo u svom gradu i svojoj zemlji tako visoko obrazovani, a tako nisko vrednovani. Da tako dobro i mnogo sviramo, a da smo tako malo i loše plaćeni. Da san o novoj dvorani Filharmonije našeg velegrada sve više bledi, dok publika u Skoplju, Podgorici, Tirani na javi uživa u gledalištima kakva dolikuju glavnim gradovima.

O svemu navedenom krajem oktobra meseca prošle godine, smo štrajkom upozorenja upozorili Upravni odbor BF.

Žao nam je što u svojoj zemlji i svom gradu pretstavljamo amblem koji može da postoji, a i ne mora. Što retko ko zna da školovanje jednog profesionalnog muzičara u proseku traje 16 godina i da je jedno od najskupljih na univerzitetu jer je individualno. Da je konkurencija na audicijama BF surova i da vrhunski muzičari i po nekoliko puta ne uspevaju da se zaposle, jer se  pojavi neko “još bolji”. Da ovaj posao zahteva svakodnevno usavršavanje i vežbanje, bez obzira na to koliko ga godina obavljate. Da svako od članova BF može uz manju ili veću obuku da obavlja mnoge druge poslove, ali da niko ko nije prošao trnovit put veoma specifičnog umetničkog razvoja ne može da bude filharmoničar.  

Ali bez obzira, nas neki VEOMA VAŽNI ljudi pitaju “po čemu ste vi posebni?”

Biti filharmoničar je jednako biti reprezentativac, a Filharmonija je kulturna reprezentacija koja iznova i višestruko služi svojoj državi na ponos i na čast.

Egzistencijalno, naši zivoti sa ovim platama su izuzetno skromni. Umetnički, naši životi su veoma bogati. Mi filharmoničari živimo za aplauz, ali na žalost ne živimo od aplauza.
Nadamo se da će država podići plate muzičarima Beogradske filharmonije, da će podići budžet neophodan za ostvarivanje naših daljih ciljeva i da ce podići novu zgradu koju će ime Beogradske filharmonije i imena njenih muzičara činiti institucijom življom i prisutnijom u narednih sto godina.
Ulagati u kulturu i umetnost je jedina sigurno ispravna investicija za vjek i vjekova, jer plod takvih investicija je zdravo društvo koje stoji na jakim stubovima humanosti. Sve drugo su iskušenja egzistencijalnog koje osim umetnosti nikada i ništa nije pobedilo.

Draga publiko, na kraju želimo da vam se zahvalimo što nas slušate, vidite i prepoznajete našu vrednost u gradu i državi koji su izgleda zaboravili na nas i sve ono što  predstavljamo u ovom drustvu 100 punih godina. 

S poštovanjem,

Muzicari BF”

p.s.1 Na kraju smo zamolili publiku da napiše par reči o filharmoniji, zasto im je važna i zašto podržavaju našu akciju i to spakuju u koverte koje su podeljene, naslovljene na ministarstvo kulture. (172 pisma)

p.s.2 Obzirom da je u medijima cenzura, da ni Fonet ni RTS u prikazima koncerta nisu preneli šta se desilo večeras, apelujem na sve vas, moje drage FB prijatelje, da podelite ovu objavu. Hvala unapred!