Kao većina normalnih ljudi, iz petnih žila se upinjem da što manje pratim slučaj Belivuk, jer me uznemirava, zastrašuje, jer mi ukida ovo malo poverenja u ljudsku prirodu, koja jedva da mi je preostalo.
Piše: Biljana Srbljanović
Nisu samo u pitaju snimci i slike, ja čak ni snimak egzekucije šestorice srebreničkih mladića koje su izvršili “Škorpioni”, nisam gledala, jer to nisam mogla da podnesem, ali smatram da je njegovo javno emitovanje bilo od istorijske važnosti ne samo za privođenje pravdi konkretnih počinilaca i naručilaca zločina, već i za konačno preokretanje javnog mnjenja da shvate o kakvim monstrumima, koji su do tada nazivani herojima, zapravo zaista radi.
Snimci su mi, dakle, manji problem od onoga što „ozbiljni mediji” forsiraju, a iz usta proverenih rasturača neproverenih teorija. Petričićeva karikatura, na kojoj u paralelnim tokovima naših života, Vučić gura Belivuka da kolje, a EU i SAD guraju Vučića na isti takav zločin nam, tako banalna i infantilna, govori nešto važno – da nas, običnu publiku, i ozbiljni mediji tretiraju kao nedorasle, nesposobne da se odupremo spinu.
Decenijama slušam jednog od njih, advokata Boža Prelevića, brend ambasadora teorije trečeg metka, menadžera portfolija „Đinđića su ubili njegovi po nalogu stranih službi”, koji je godinama iznosio najneverovatnije priče o tome ko je sve ubio Zorana, a da to nikako nije bio Zvezdan. I sada ovaj advokat i političar, uporno analizuje, uvek uz čeličnu pravničku ogradu da on „samo tako misli“, kako je, kad svedemo sve na Petričićev jezik – Vučić lično dobijao snimke egzekucija u realnom vremenu i to onih što su na tribinama skandirali protiv njega, a uz amin Zapadnih službi. Te „analize“ menjaju se iz dana u dan, tako su se menjale i povodom trečeg metka, uvek je pomalo istine, usputne ključne laži, posejane poluiformacije da se tako kisele na plodnom tlu teorijama zavere sklone javnosti, te je godinama, uprkos silnim dokazima, veštačenjima, presudama i bukvalnom priznanju ubice i dan danas izmišljena priča da je Zapad ubio našeg premijera putem metka iz suprotnog pravca, a uz pomoć njegovih najbližih saradnika, ne može iskoreniti. Zašto ozbiljni novinari sebi dozvoljavaju ovakve sagovornike, ja ne umem da kažem, a da ne uvredim.
U jednom od nastupa, advokat Prelević je, u stranputicama interneta, gostovao i u nekakvoj emisiji bivšeg petničarskog bibliotekara Mileta Perića, inače sada veoma aktivnog u on lajn progonu žrtava seksualnog nasilja. Prelević je tu ponovo iznosio nove i nove „dokaze“ kako Đinđića nije ubio Zmijin snajper, a Petničar Perić, koji je inače i sam bio hapšen u akciji Sablja, poslušno klimao glavom. U tom intervjuu, koji je zapravo neka vrsta kafanskog razgovora dva ogorčena starca, Prelević iznosi svoj modus operandi, koji jasno primenjuje na bilo koju temu, a kada mu, iz bilo kog razloga, odgovara spin. Dijalog teče bukvalno ovako:
Božo: Kad jedna kriminalna grupa ubije premijera, pa šta mislite, da će da ode sa neodmaščenim mitraljezom da se sakrije u Meljaku, 50 km od Beograda, pa šta mislite, šta čeka?
Mile: Mitraljez je bio neodmašćen?
Božo: Neodmašćen.
Tajac.
U glavi što domačina Mileta, što hiljada ljudi koji su snimak progutali, uzavri kaša. Mitraljez je bio NE OD MAŠ ĆEN i to je krunski dokaz za šta? Koji mitraljez? Čiji mitraljez? Gde piše da li je bio podmazan ili nepodmazan?
Sad, verovatno je nekad negde, u onom ogromnom arsenalu oružja zatečenog kod vodja Zemunskog klana bio neki mitraljez. Bilo ih je, u stvari, desetine, svi smo lepo videli na snimku (sic!). Verovatno je neki bio i neodmašćen. Neka su i svi bili neodmašćeni, a ne jedan. Šta to govori i šta dokazuje? Da zemunci nisu ubili Đinđića, a u korist onih koji su time došli na vlast? Da su bili jadni, pošteni ljudi, što su sa sobom imali samo nekoriščeno oružje? Da nisu imali čak ni to, već im je oružje podmetnuto? Da su ti, koji su Šiptaru i Kumu oružje podmetnuli (Zapadne sile) toliko glupi i nesposobni da ni mitraljez nisu umeli da odmaste? Ili da je sve zajedno jedna mnogo sumnjiva rabota, pa je istinu nemoguće saznati, ergo – kad se ne zna ko je stvarno kriv, onda niko nije kriv?
Eto kako sve funkcioniše: pustiš neku polu-informaciju ili se samo javno zapitaš a šta ako su snimci leševa bili u telefonu, a po nalogu svetskih sila, koje guraju Vučića da gura Belivuka u zločine neopisivih razmera, i onaj neodmaščeni mitraljez štekće ko podmazan u ovom specijalnom ratu opšteg ludila čije smo žrtve uvek i po pravilu – samo mi.
(Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica)
