Ovo neprestano odlaganje krize, ova paraliza svake društvene dinamike, ukratko, sve ovo što „nikad ovako nije bilo“, a što je oduvek ovako bilo, a ponekad bivalo i mnogo gore – i što će, po svemu sudeći, još zadugo biti – posledica je ovdašnjeg temeljnog nemanja pojma šta je država i kakav je njen smisao.
Svetislav Basara
To nemanje pojma šta je država i kako funkcioniše bilo je razumljivo – i oprostivo – u osvit srbske državnosti, ali kako je vreme prolazilo, naopako shvaćena državnost – iliti DSS-ovim rečnikom državotvorstvo – počelo je da rađa sve gorčije plodove.
Po Ćosić-Koštuničinom (kakva bi to bila koalicija) shvatanju – koje je i dalje „na snazi“ – država je sistem kasarni, žandarmerijskih stanica, jarbola s državnim barjacima i poreskih uprava koje namiču harač za izdržavanje kasarni, žandarmerijskih stanica i državnih činovnika.
Sve nabrojano jeste segment države, to je takozvani državni aparat, ali to nije država. Država je u definiciji Pola Virilioa „kontrola nad teritorijom“. Sad će državotvorci da zagraje: Pa šta je tu sporno? Država Srbija kontroliše svoju teritoriju. Neću biti toliki cinik da državotvorcima saspem u lice da država Srbija ne kontroliše ni stadion Crvene zvezde ni SAO Splavovi na Savi, ali to nije tema naše kolumne (možda će biti neki drugi put.)
Ali ni kontrola nad teritorijama nije cela država. Država je kompletna i prosperitetna samo u slučaju kad svi njeni građani dele čvrsto uverenje da je država u kojoj žive njihovo prirodno stanište i najbolje rešenje za svakog ponaosob, a da se odnosi između građana i države zasnivaju na precizno razrađenom sistemu prava i obaveza.
Naravno, to je tome tako samo u idealnoj postavci stvari, uvek tu bude šumova na vezi i iskakanja iz sistema, ali nekako to gura. Avaj, u nedovršenim državama u kojima je „na snazi“ Ćosić-Koštuničino shvatanje država – uvek se nađu pojedinci koji pomisle da bi država trebalo da bude ekskluzivno njihova, koji okupe odrešen broj N. N. pristalica i onda krenu da nedovršenom državom vladaju kao što su kolonijalne sile vladale prekomorskim kolonijama.
To naopako shvatanje sam nazvao Ćosić-Koštuničinim – čisto da ga spustim, ono je mnogo starije od pomenute gospode. Zapravo je prastaro. Takav pojam države je inaugurisao moj omiljeni srpski tirjanin, Knjaz Auto Put i, izuzimajući dva neuspela i kratkotrajna pokušaja, nijedna druga vlast posle njega nije ni pokušala da državu Srbiju uskladi s pojmom države kakva bi trebalo da bude.
To što u Srbiji svako o svakom misli sve najgore, što niko nikog očima ne može da vidi i niko nikom ne veruje, možda nije lepo, ali nije bezrazložno. To proizilazi iz vekovnih naslaga lošeg istorijskog iskustva, kroz koje su, btw, prošli svi, iz koga niko nije izvukao nikakvu pouku, a zbog koga su mnogi izgubili glave.
Koji svi? Evo koji. Obrenovićevci jahali Karađorđeviće, Karađorđevići jahali (bogme i ubijali) obrenovićevce, komunisti jahali obrenovićevce, karađorđevićevce i popove, Milošević jahao koga je stigao i na kraju popovi jašu komuniste. Kraj mini-serijala u sutrašnjem broju.
Autokolonijalizam – drugi deo
Teško je naći sažetiji a tačniji opis svih naših nesporazuma sa samima sobom i sa svetskom i regionalnom istorijom od onog koje je Đinđić dao krajem osamdesetih u nekom programskom tekstu, u kome je napisao da je „Srbija društvo koje ne zna ništa o sebi“.
Sad će nacionaldrkadžije da graknu: „Ako već Porfiriju spočitavaš da je budalaština reći da deset miliona ljudi zna ko su i šta su, zašto onda kažeš da je Đinđiću bila svaka ka vladičina kad je napisao da istih tih deset miliona ljudi ne zna ništa o sebi. Zar i to nije budalaština?“
Nije budalaština ako se opsetimo da je temelj svakog znanja temeljno znanje o tome šta ne znaš, a da je uzrok mnogih, ako ne i svih, pičvajza znati napamet ono što su ti drugi, koji najčešće ne znaju gde im je dupe, a gde glava, rekli da znaš.
Uzmimo primer „zlatnog doba“ srpske demokratije iz perioda 1903-1914. Neki kontrafaktualni istpričat bi rekao: Da se zaista znalo – u smislu da je celo društvo znalo – šta se zaista zbivalo u tom zlatnom dobu i kakva je to bila demokratija – zacelo ne bismo dospeli u situaciju da nam bude ovako kako nam „nikad ovako nije bilo“.
Zlatno doba srpske demokratije je u suštini bio državni udar, posle koga je Srbijom vladala vojna hunta sa Apisom na čelu i s novoustoličenim marionetskim kraljem Karađorđevićem, koji nije smeo ni da pisne iz osnovane bojazni da bi, ako se uskurči, završio kao prethodni kralj, Obrenović. Što bi mi se zacelo i dogodilo – ili bi se bar dogodilo njegovom sinu Aleksandru – da nije izbio Veliki rat, u kome je Aleksandar, koristeći gužvu, skenjao Apisa, dobio u ratu i nedugo potom u Marselju izgubio u miru.
Hvalioci zlatnog doba srpske demokratije neprestano ističu nezapamćenu slobodu srpske štampe, ali ne kažu – a ne mogu da kažu jer ne znaju ili neće da znaju – da je ta sloboda bila ista, ponekad i gora i prljavija nego danas. U tom smislu će – zahvaljujući opštem neznanju – i period od 1987. do današnjeg dana ostati u kolektivnom sećanju kao zlatno doba srpske demokratije II.
Kakve to veze ima sa autokolonijalizmom? Višestruke. Država Srbija ni u jednom momentu svih „trajanja“ – sa izuzetkom SFRJ-otovog prekida – nije bila zasnovana na nekom političkom konceptu, svejedno kome, konceptima se u zube ne gleda, nego na ličnim i esnafskim ambicijama i alavostima. Klasični kolonijalizam se zasnivao – i još se zasniva u uvijenoj formi – na projekciji ambicija i alavosti u udaljene, prekomorske zemlje, u Srbiji se – valjda zato što nema izlaz na more – ambicije i alavosti zasnivaju na projekciji na deo populacije koji (trenutno) nije na vlasti.
Delovi srpskih populacija koji nisu na vlasti – a svi delovi populacije ponekad nisu na vlasti – autokolonijalizmu se ne suprotstavljaju (kad se uopšte suprotstavlja) nekolonijalističkim političkim konceptom, nego su takođe motivisani ličnim i esnafskim interesima, što zatvara krug i Srbiju uvlači u rđavu beskonačnost ciklične istorije. Pročitajte ovo dvaput – još bolje triput – a kad pročitate, nabijte Famozno u dupe, možda vam nešto dođe iz dupeta u glavu.
kurir, famozno
