недеља, јул 21, 2024

Atentatski atentat na atentatovog atentatora

Slične objave

Podeli

Anita Beretić

Eto, otprilike tako vidim sve ovo.

Pri tom, neminovno mi se javljaju neprevaziđene scene iz naše filmske i scenske umetnosti koje me neodoljivo podsećaju na ova dešavanja danas sproću napada na telo i dušu (?) našeg Vođe.

Jedna je iz brzopotezno skinute izvedbe predstave Dugo putovanje u Jevropu gde Knjaz Nikola (Lazar Ristovski), u toku vežbe za bal, a sve u cilju predstavljanja Crne Gore na Svetskoj izložbi u Londonu, uz sve svoje maestralne dosetke i nauk sluđenim i zblenutim  dvorjanima, pronalazi kuburu za pojasom jednom plesaču i ciči – Atentat spremate na mene! Atentat, a ja da nemam pojma! Atentatori jedni bezobrazni!

Druga je iz filma Pad u raj. I opet Laza Ristovski, beogradski džiber, mutivoda,  njegova sestra i njeno dete, prepametna devojčica, i Amerikanac, pao bukvalno s neba. Američki pilot koji je tresnuo na svetu srBsku zemlju napaćenu, direkt iz aviona u toku bombardovanja ’99. Onda su se svi obukli u srbijansku nošnju i uz razni bakaluk, otišli lepo i opušteno pred Miloševićevu vilu da ga roknu. Naravno da se sve preturilo u smeh.

Na čuvenoj ružičastoj TV sa nacionalnom frekvencijom tzv novinarka je onomad izrekla, otprilike da se atentat na predsednika Vučića očekuje drugog februara.

Jebote. Pa kako?!

Ispade petnaestog! Znači oni računali i imali dojavu  po ovom omraženom, gregorijanskom, a atentatori udarili po julijanskom kalendaru!

Pa , stvarno, nema smisla… Braćo, gde će vam duša…

Odavno i mnogo puta sam rekla da prezirem svaku vrstu nasilja. To što se špotam sa atentatom na našeg Vođu, ne umanjuje moje ubeđenje da je nasilje nedopustivo. Ali, što je mnogo, mnogo je,

Iskreno, kao i oni kritičari opozicije devedesetih koji su pljuvali po slobodnim mislima i rečima u Vremenu, ili Borbi i na retkim radio talasima, govoreći da oni to zbog gađenja ni ne čitaju niti slušaju, i ja, priznajem da nisam ceo vodvilj sa snajperom i pomoćnim instrumentima u vidu nekakvih svetiljki i šta ja znam čega, neuka sam, uopšte otpratila. Grešna mi duša.

Vidim, živ je i ne znam koliko zdrav.

Uporno čekam da se o tome, njegovom zdravlju, izjasni struka. Ja sam samo jedna uboga građanka kojoj je dopizdilo njegovo ponašanje odbeglog pacijenta kome moramo pokazati da je stvarnost tamo, negde drugde, a ne tu gde on misli da jeste.

Takođe, vidim, tj čitam, da je neki junoša namah priznao da je to puška, jeste, nosiš je, nosim, kud ćeš s njojze, dubijem predsednika…

Valja.

Pa to pričajte u Diznilendu, ako ikad tamo dospete, a nadam se da nećete!

Ja znam za samo jednu pušku.

Onu koja je 12. marta nepogrešivo odstrelila put Srbije u bolje.