Aleksej Kišjuhas
Pre tačno 100 godina, 25. novembra 1924. u Konjicu u Bosni i Hercegovini rodio se Ante Marković. Poslednji premijer SFR Jugoslavije, ali i čovek koji ne pripada jedino istoriji, nostalgiji ili „boljoj prošlosti“ naših naroda i narodnosti.
Jer društvene i političke reforme, te modernizacija i demokratizacija kao sinonimi sa Markovićevom politikom i ličnošću, i danas ostaju naš neostvareni ideal. Fenomen Ante Markovića je istorijska lekcija iz još jedne propuštene prilike u predugačkom nizu, ali i svojevrsno sećanje na našu – bolju mogućnost, a ne samo bolju prošlost. Na činjenicu da smo nekada i živeli i umeli neuporedivo bolje od krvoločne stvarnosti ili smrtonosne nadstrešnice „Srbija, d.o.o“ pod kojom živimo danas.
Nasuprot rasprostranjenoj apatiji, cinizmu i nihilizmu u postjugoslovenskim društvima, nasmejani Ante Marković ostaje simbol perioda relativnog blagostanja, kao i lučonoša antinacionalizma, liberalnih vrednosti i odvažne vizije Jugoslavije ili Zapadnog Balkana – na Zapadu.
O tome svedoči Dragoslav M. Petrović u izuzetnoj hronici i memoarskom romanu „Ante od Jugoslavije“ (Prometej, Novi Sad, 2024). Petrović je dobro poznata figura vojvođanske politike i nauke, ali se zaboravlja da je bio i bliski saradnik Ante Markovića. I da su njihovi „reformisti“ ostvarili par tankih mandata (1,43% glasova) u srbijanskoj Skupštini 1990. jedino glasovima Vojvođanki i Vojvođana. Tada je osnovano i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, prvo takvo udruženje u Jugoslaviji, sa reformistom Miletom Isakovim na čelu. Novosađani pamte i kako su upravo ti „reformisti“, poput foruma sličnomišljenika, zatim okupljali vodeće vojvođanske intelektualce, kulturne radnike, novinare i aktiviste. I sve na sizifovskom zadatku demokratizacije i modernizacije društva pred autokratijom, nacionalizmom i populizmom režima Slobodana Miloševića kao moralna vertikala ili savest srpskog društva u ratu.
Na stogodišnjicu od rođenja Ante Markovića, u odličnoj Petrovićevoj knjizi čitamo i dokumente, svedočanstva, te lične impresije o jednom čoveku „od Jugoslavije“ koji je hrabro nastojao da reformiše i transformiše južnoslovenska društva u pravcu naših boljih mogućnosti. I o ličnosti koja se tada direktno sukobila sa duboko ukorenjenim strukturama koje ne žele promene, naprotiv, negujući i zalivajući svoje uskogrude svetonazore, odnosno velikodržavne politike. S tim u vezi, „reformista“ i „reformisti“ je svojevremeno bila pohvalna i odvažna etiketa. Šta nam se dogodilo u međuvremenu? Iako termin „za vreme Ante Markovića“ ostaje kao popularna fraza kolektivnog sećanja.
A ko je zapravo bio taj Ante Marković? Bosanski Hrvat, učesnik Narodno-oslobodilačke borbe, inženjer elektrotehnike, i direktor uglednog „Rade Končara“ čitave 23 godine (1961-1984). Ali i prvorazredni političar, reformista i vizionar. I tačno poslednja „krhka vertikala“ jugoslovenskog društva u svojoj hroničnoj balkanizaciji. Za predsednika jugoslovenske vlade (Saveznog izvršnog veća) izabran je u martu 1989. godine. Ali avaj, bilo je to u dobu odavno raspojasanog etnonacionalizma.
Ostavku „građanima Jugoslavije“ podneo je već u decembru 1991, rečima da više ne postoji nijedna druga institucija pred kojom bi to učinio. U julu 1990. osnovao je partiju Savez reformskih snaga Jugoslavije, zagovarao očuvanje Jugoslavije, kao i njenu demokratsku tranziciju u modernu i evropsku tržišnu ekonomiju. Među njegovim savetnicima bio je i Džefri Saks, jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista današnjice. A Markovićeve reform(ist)e podržavale su gotovo sve evropske vlade, nebrojeni intelektualci i javne ličnosti (poput npr. Gorana Bregovića). Međutim, društvena i sociokulturna klima bila je u mnogome drugačija, pa piši propalo.
Za prekratkog vakta Ante Markovića, Jugoslavija je bila na pragu Evropske unije, tj. Evropske ekonomske zajednice. Krajem maja 1991. godine, Zapadna Evropa je Jugoslaviji ponudila posebne političke i finansijske aranžmane, koji su značili i pridruživanje Evropskoj zajednici po vanrednoj i ubrzanoj proceduri, te izdašnu finansijsku pomoć (5,5 milijardi dolara), samo da se ne pobijemo. To je značilo i hitno zaključenje posebnog Sporazuma o asocijaciji između Evropske zajednice i SFR Jugoslavije. Dakle, celu Jugoslaviju u Evropskoj uniji – još pre 35 godina. Juče, a ne danas ili (preko)sutra.
Međutim, rukovodstva Srbije i Hrvatske odbila su ovakvu ponudu, spremajući smenu usamljenog reformiste Ante Markovića. Ali on tada nije bio pasivan, naprotiv. Nastojao je da naša federacija nastavi da funkcioniše, uz nebrojene predloge za rešenje krize, posete Moskvi i Parizu, te razgovore sa američkim predsednikom Bušem (maj 1991) uz važno pismo Slobodanu Miloševiću protiv mobilizacije (oktobar 1991). Drugim rečima, Marković je davao sve od sebe, i više od toga, ali jednostavno – nije moglo i nije vredelo. Republičke nacionalističke vođe, ali i narodi opijeni nacionalizmom, nisu želeli nadnacionalnog premijera, niti Evropu. Zveckajući oružjem, želeli su komadanje države, odnosno vonjave nacionalne torove umesto (kon)federalne i evropske Jugoslavije.
„Treba li da vratimo točak istorije nazad i da platimo cijenu koju smo već platili? Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha, i položajem daleke periferije u Evropi“, 1989. je proročki izgovorio Ante Marković u Skupštini SFRJ. I što su reči koje se danas nostalgično „šeruju“ po društvenim mrežama, ali bez odistinskog poznavanja društvenog i političkog konteksta za njih. A taj kontekst je bio rat i nabujali nacionalizam. „Uvek sam bio dosledno za mir i demokratiju, a protiv rata, i zato mi je neprihvatljivo da predložim ratni budžet i to ne mogu i neću uraditi“, rekao je novinarima nakon što je dao ostavku (1991). Iste reči ponovio je na suđenju za ratne zločine Slobodanu Miloševiću (2003). Ili, „Onda su na vlast došli nacionalisti, u prvom redu Milošević, koji su počeli širiti strah. Strah jednih prema drugima. Iza toga je taj strah trebalo i opravdati, započeti rat. Dalje je išlo sve samo od sebe… Ja sam nudio bolji život, mirniji, sigurniji put u Europu. Nacionalisti su nudili povratak u prošlost. Ja sam cijeli život bio liberal i praktičan čovjek“, rekao je.
Na grobnom mestu gde je u Dubrovniku pohranjena urna Ante Markovića nema uobičajenog natpisa (imena i prezimena, ni godine rođenja i smrti), iako je u pitanju velika ličnost jugoslovenske istorije i politike. A valjalo bi da znamo gde ostaviti cvet. Da li to Marković nije želeo da ostavi trag o svom postojanju na zemlji i Jugoslaviji? Da li je to još jedan izraz njegovog povlačenja ili „ostavke (dogođenom) narodu“, odnosno njegovog i našeg kolektivnog poraza? Sahranjen je kao anonimni apatrid, jer njegove zemlje, Jugoslavije, više nema. Ili taj kuriozitet simbolizuje da Marković nije mrtav, jer živi u kolektivnom sećanju Postjugoslovena? On jeste ostao upamćen po tome što je privredu izvukao iz krize, odbranio i stabilizovao dinar, za samo četiri meseca pobedio inflaciju, kao i po zamahu privatne inicijative i otvaranju preduzeća, odnosno po tome što je Jugoslovenima najzad omogućio put u Evopu i platu od 1000 nemačkih maraka? Svaka čast Zoranu Đinđiću (i koji koketaši sa nacionalizmom), ali hajde da ne zaboravimo ni Antu Markovića.
SFR Jugoslavija je bila onaj civilizacijski maksimum Južnih Slovena. Da li će kao takva i ostati u budućnosti? Postoji li alternativa etnonacionalizmu danas, ili je i ona krhka i usamljena kao Ante od Jugoslavije? Ante Marković, nažalost, nije postao jugoslovenski Havel, Valensa ili Deng, a morao je to da bude. Verovatno i drugi jugoslovenski Nobelovac, bilo za ekonomiju ili za mir – „samo“ da nismo odabrali rat. Ali krivica za to je samo naša i naših ukorenjenih struktura i zatucanih svetonazora. I konkretnih mehanizama protivljenja reformama, te veoma promišljenoj proizvodnji rata. Suprotno tome, Ante Marković je bio humanista, pacifista, „inženjer među nitkovima“, doslovno „poslednji Jugoslaven“, naša bolja prošlost, koliko i bolja mogućnost.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
