Pet godina javnost čeka odgovor na pitanje – ko je ubio Olivera Ivanovića. Istraga tapka u mestu, ne zna ko je nalogodavac, niti zbog čega je stradao jedan od vodećih političara na severu Kosova. Beogradska čaršija šapuće da ovo ubistvo ide na dušu „srpskoj strani“ i malo ko veruje da su ga likvidirali kosovski Albanci. Podosta je i onih koji su ubeđeni da vrh vlasti u Beogradu zna sve o ovom ubistvu ali da iz sebi znanih razloga štiti i nalogodavce i izvršioce. Isti veruju da ne postoji volja da se ovaj slučaj razreši.
Sa Ivanovićem sam razgovarao nekoliko puta. Sredinom maja 2013. godine govorio je za dnevni list Pobjeda. Ono što je pet godina pre ubistva rekao kada je ugašen kasetofon nećete pročitati. Portal Forum razgovor prenosi u celosti.
Razgovarao: Dragan Banjac
Ako biste političare u Srbiji i na Kosovu mogli sve u jedan koš, drugi koš bi vam bio potreban za Olivera Ivanovića. Druga fela. Rođen je (1. aprila 1953) u Rzniću kod Dečana u porodici prosvetnih radnika (otac professor istorije, majka srpskog jezika), osnovnu školu (započeo u Đakovici) i srednju mašinsko-tehničku završio je u Kosovskoj Mitrovici. Studije na Vojnoj akademiji (u Zagrebu) prekinuo je posle tri godine, a nakon toga završio Mašinski fakultet u Kosovskoj Mitrovici i Ekonomski fakultet u Prištini. Srednja škola mu, kaže, nije bila opredeljenje, Vojna akademija takođe, ali je „ispoštovao oca“. Ipak, dosta je naučio na Akademiji, razvio neku vrstu discipline, racionalnost u razmišljanju, upornost, dobru organizovanost u poslu i privatnom životu. Bavio se i sportom, nosilac je crnog pojasa – četvrti dan u karateu. Kaže da je kasno počeo i osvojio samo više medalja na prvenstvima Hrvatske i Kosova, a od 1974. godine je sudija na nivou SRJ (od 1987) svetskom licencom. Mnogo čita (uticaj majke), oženjen je i govori albanski, engleski.
Na pitanje šta mu predstavlja Kosovo, koje sam mu prilikom jednog intervjua postavio i pre osam godina, odgovorio je od reči do reči. „Tu sam rođem, tu živim na specifičan način, tako i razmišljam i možda ne govorim tipično, nemam tu dikciju, ali, u principu, skoro svi isto mislimo. Vezanost za zemlju, ne kao obradivu površinu nego za teritoriju je, čini mi se, među Srbima najjaće izražena ovde na Kosovu. Beograđani nisu toliko vezani za Beograd, Užičani za Užice ili, recimo, Borani za svoj grad kao što su ljudi sa Kosmeta vezani za Kosovo i Metohiju“.
Je li se štogod promenilo u tom pogledu?
„Vreme nije uticalo na taj stav, ali je došlo do svojevrsne apatije kod ljudi koji (pre)dugo žive u teškim, nenormalnim uslovima za život, bez redovnog snabdevanja vodom, strujom, uz česte incidente, politicku neizvesnost, ekonomsku bezperspektivnost. Ali, nismo svi od istog materijala, pojedini su popustili, odustali, odselili se i ne želim da ih osuđujem. Ipak, mnogo je mladih u Mitrovici i na severu. Tu su škole, Univerzitet, a sve to nosi novu energiju, optimizam, vedrinu i svi su vezani za ovu zemlju i ona mnogo znači za Srbe, bez obzira da li zive u Zvečanu, Štrpcu, Valjevu, Banja Luci ili Čikagu. I svi su ponosni što su deo ove sredine. Teško je ovde živeti, ali to je i svojevrsna privilegija!“
U politiku ulazite tek 1999. godine?
„To sam opipao još kao srednjoskolac, bio sam izviđač član Saveza komunista Jugoslavije. Sport i funkcije u strukovnom savezu Kosova, Karate savezu Jugoslavije, sve je to pomalo i politika. Ali pravi ulazak u politiku se dogodio 1999 godine. Krenulo je kao odbrana gole egzistencije od nasilnika i pljačkaških grupa u Kosovskoj Miitrovici, što se ubzo transformisalo u politčku borbu za očuvanje srpske zajednice na Severu, kroz političke aktivnosti i kontakte sa strancima i Albancima“.
Najpre Vas je pridobio Nebojša Čović?
„Izbori 2001. i 2004. godine su mi omogućili da se sa pozicije izabranog predstavnika borim za ideje i interese srpskog naroda. Tu spoznajem razliku između izabranog i imenovanog političara, iako je dotadašnje iskustvo govorilo da je to manje-više isto. Ulazak u Demokratsku alternativu (transformisana kasnije u SDP) uvodi u novu sferu takozvani partijski rad sa svim prednostima i nedostacima“.
Potom ulazite u Vladu?
„Rad u Vladi Srbije (državni sekretar) me nije ispunjavao, ni najmanje. Nisam impresioniran funkcijom i onim što uz nju ide, jer ne nudi mogućnost da kao nestranačka ličnost budem i stvarno angazovan. Nameravao sam da sve napustim i vratim se u Mitrovicu gde bih imao kontakte i konkretne probleme koje bih mogao da rešavam ili da barem utičem na njihovo rešavanje“.
Koliko ima istine u ocenama da ste drukčiji, da ste se kasno angažovali i da je u vreme kad ste startovali već stvoren sasvim drukčiji profil (srpskog) kosovskog političara?
„Baviti se politikom na Kosovu znači uzimati u obzir mnoge faktore prilikom formiranja stavova o pojedinim pitanjima. Dve kostante su se razvile: ne veruje se Prištini kao posledica ‘visedecenijskog nerazumevanja i konflikata’ i druga – bez Beograda se ne može ulaziti u bilo kakav iole ozbiljniji politički posao. Srbi na Kosovu su onesposobljavani decenijama iza nas, nisu bili kadri da formulišu svoju, autentičnu politiku. To se, donekle, i može razumeti zbog značaja kosovske teme za svekoliko srpstvo, ali i zbog sasvim prizemne potebe političkih krugova u prestonici da se ‘stvar drži pod kontrolom’. Danas, kosovski političar ima dosta kontakata sa prestvanicim međunarodnih misija, stranim delegacijama i dobija mnogo informacija, brzo uči, što je privilegija. Više znanja i više informacija omogućavaju da se iznađu nova, atipična rešenja za našu,veoma komplikovanu situaciju“.
Niste odgovorili, mislim na onaj većinski, drukčiji profil?
„Taj profil nam je toliko odmogao i još odmaže da nemam ni volje ni snage da o tome govorim. Naučio sam da emocije nisu dobar savetnik niti dobra osnova za donošenje političkih odluka, ali sam takođe naučio da se emocije ne mogu ni ignorisati. Pogotovo ako su tako široko rasprostranjene kao sto su emocije vezane za sve sto se tiče Kosova“.
Da li je tačno da su vas upravo takvi gledali mrko i zbog uspešnog sporazumevanja sa strancima?
„Mislim da su mi, zapravo, zavideli, ali kako to baš i nije bilo lako priznati, pogotovo ne javno, onda je bilo lakše pribeći ononm drugom: ‘Ko zna šta on s njima priča!’ Danas to više nije problem, jer je Internet omogućio da se svaka moja izjava data stranoj delegaciji, ili mediju može prevesti na srpski, albanski i druge jezike. Sada im je veći problem da uđu u vrednosnu ocenu mojih stavova, da se o Kosovu ne bavim na nekom akademskom nivou, već to vidim kao problem s kojim živim.Identifikujem probleme ali i nudim predloge za rešenje“.
Kosovo je nekad bilo jugoslovenski, potom (malo) i slovenački problem, na kraju i evropski i svetski?
„Kosovo je dugotrajno i veoma zapušteno pitanje i neće imati lako rešenje. Očigledno je da se ne može automatski primeniti ni jedan od oprobanih modela na sličnim ili komplikovanijim slučajevima. Rešenje ovog pitanja nije lako i tražiće inventivnost političara, veliku upornost, strpljenje, međunarodnu političku i ekonomsku podršku, ali, pre svega, dve snažne političke elite, snažne i voljne da krenu u stvaranje nacionalnog konsenzusa na obe strane. Vazno je takođe da obe Vlade budu na početku mandata, jer će u protivnom više misliti o narednim izborima a manje o kostruktivnim predlozima. Trajaće ovo…“.
I dalje ne prihvatate da je Kosovo izgubljeno?
„Ništa se nije promenilo po tom pitanju bez obzira što se ne može ignorisati činjenica da je toliki broj zemalja priznao tako proglašenu nezavisnost. Kosovo neće biti stvarno nezavisno dokle god se Srbija bude tome protivila. Nema indicija da će svoje mišljenje promeniti zemlje koje su stalne članice Saveta bezbednosti UN i time je isključeno da Kosovo bude primljeno u UN, a bez toga ni u dosta međunardodnih organizacija koje članstvo uslovljavaju međunarodnim priznanjem. Kosovo je član MMF i Svetske banke što je uspeh, ali to su, ipak, samo banke u kojima se uzima kredit, odnosno zadužuje. Taj kredit se obavezno vraća, te organizacije ne praštaju svojim dužnicima. Vlada i narod Kosova toga moraju biti svesni. Navike iz odnosa sa Fondom Federacija za razvoj nerazvijenih i Reubličkim fondom za razvoj AP KM (traženje političkih izgovora za nevraćanje kredita) moraju biti zaboravljene “.
Kako sa ove vremenske distance ocenjujete politiku bivšeg srpskog „vožda“, svemoćnog Slobodana Miloševića?
„Milošević je pokazao sklonost da probleme ne rešava, a onda je pokušavao da ih reši energično, brzo, uz veliku cenu. Sklonost da se problemi reše jednim sporazumom, jednom odlukom ili jednom bitkom je potpuno anhrona sa današnjim trenutkom. Danas se na Balkanu problemi moraju rešavati uz mnogo kompromisa, sistematično i uz angažovanje međunarodnog faktora“.
Paralela: Tito i SFRJ-Milošević-Koštunica-Tadić-Nikolić?
„Svako vreme nosi svoje breme, kaže narodna. Svi navedeni delovali su u potpuno drukčijim političkim, ekonomskim i socijalnim uslovima i vremenima, što ne znači da se od svakoga ne može ponešto naučiti“.
Očito ne želite reći što mislite o tim vremenima koje su „pojeli skakavci“. Ima li (gorke) istine u pošalici da bi Srbima na Kosovu bilo bolje i da bi bolje prošli da ih kroz kosovski tesnac nije vodio Beograd?
„Ne verujem u takvu hipotezu jer, čak ni Albanci ne cene slabe i nejake, a Srbi sa KiM bez pomoci Beograda nisu jaki. U to sam siguran. Tom samostalnom delovanju katkad pojedinci teže, kao prilici da se istorijski iskažu, što govori o precenjivanju sopstvenih mogućnosti pojedinca, ili potcenjivanju ‘protivnika’, što u krajnjem dođe na isto!“
Vratimo se još malo unazad: Mahmut Bakali, Rahman Morina, Azem Vlasi, Remzi Koljgeci, Sejdo… Kaćuša Jašari?
„Različiti su to tipovi, jako međusobno različiti. Mahmuta Bakalija sam lično poznavao, a sa Azemom Vlasijem se i danas srećem na konferencijama. Tesko ih je upredjivati. Mislim da su obojica negde napravili greške u koracima“.
Ibrahim Rugova?
„Interesantan lik. Promišljeni intelektualac koji je očito planirao i sanjao svoje snove, na duge staze. Učio je svoje zivotne lekcije kao disdent i kasnije kao politički nacionalni lider. Uspeo da homogenizuje svoj narod na velikim nacinalnim temama, ali nije uspeo da objasni kako će se bolje živeti“.
Zoran Đinđić?
„Čovek koji me je impresionirao kada sam ga prvi put uživo video, decembra 1999. godine. Izuzetno inteligentan, inventivan, sposoban da brzo izvuče pravi zaključak i odmah deluje. Vedar čovek kojeg nikad nije obuzimala (ili je to uspešno skrivao) malodušnost, neverovatna energija. Njegova smrt je veliki gubitak za Srbiju, naš balkanski region, možda i šire. Kakva vizija i kakvi otpori!“
Crkva?
„Vrlo složena i kompleksna institucija, sa jakim uticajem u društvu, pogotovo među Srbima na KiM. U toku povlačenja Vojske i policije posle juna 1999. godine odigrala je važnu ulogu u očuvanju srpskog življa i uspostavljanju kontakata sa međunarodnim misijama i Kfor-om. Crkva je prošla kroz težak period nepriznavanja i marginalizacije i ponekad se čini da je povremeno preterano prisustvo u javnom i političkom životu Srbije, svojevrsna kompenzacija za predhodni period“.
Vladika Artemije?
„Sagradio je svoj imidž na antikomunizmu što je pomalo deplasirano već 1999. godine, pogotovo danas. Pokazao ogromnu političku ambiciju i želju da upravlja društvom i procesima, potpuno neprimereno za pravoslavnog monaha. Veoma jak ego, ali povodljiv i lak za manipulaciju. U poslednjim godinama delovanja potpuno poništio nesumnjive zasluge za opstanak dela Srba koji žive južno od Ibra“.
Da li je u Rambujeu bila poslednja velika šansa za Srbiju i Kosovo?
„Ne, to je bio ultimatum koji se nije mogao prihvatiti bez opasnosti za urušavanje poslednjih tragova nacionalnog ponosa i bez opasnosti od unutrašnjih sukoba u Srbiji. Poslednja šansa je propuštena 1997. ili početkom 1998. godine kada smo još uvek mogli napraviti koliko-tolko povoljan sporazum sa još uvek nejasnom vizijom konačnog rešenja među velikim silama i još uvek nekonsolidovanim maksimalističkim željama kosovskih Albanaca. Umesto što smo postali neprijatelj i cilj NATO kampanje, mogli smo biti partner što daje mnogo bolje mogućnosti, aktivnu ulogu, a sačuvalo bi i srpsko stanovništvo od progona! Prvi put sam na jednom poslovnon sastanku 1998 godine izneo ovakavc stav, ali sam zamolio da to ne pominju nikom, jer se za tako nesšo išlo u zatvor!“
Plan Martija Ahtisarija?
„Imao je tačno utvrđen zadatak i ograničeno vreme. Odradio je posao, ali nije rešio problem“.
Nakon duže pauze nekadašnji “nevaljalci” Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Hašim Tači seli su u Briselu za sto i nešto stavili na papir?
„Tako je to u životu! Oni koji su u dugom vremnskom intervalu važili za tvrde nacinaliste imaju kredit i hrabrost da se uhvate ukoštac sa tako osetljivom temom. Tači ima ‘laksi’ posao jer i pored činjenice da nema većinu u parlamentu Kosova, ili baš zbog toga ima podršku velikih sila“.
Srbi sa severa uporno u protiv sporazuma?
„Svi Srbi su zabrinuti i strahuju da bi promena postojećeg iako nepovoljnog stanja mogla doneti gore! Ogromno je nepoverenje u prištinske institucije, od kojih se ne očekuje ništa dobro. Tu prestaje ‘jedinstvo’ jer ozbiljni političari znaju da bez obzira na sve napred rečeno ,ne sme da dovede u pitanje saradnju sa Beogradom od koje zavisi sve, a iluzija je da će Beograd ‘morati’ da toleriše takvu očiglednu neposlušnost, nezahvalnost i tvrdoglavost. Legitimno je pravo presednika četiri opštine da misle drukčije nego Vlada, sve dok se time opštine i stanovništvo ne uvode u otvoreni sukob sa Vladom Srbije. A to je bilo sasvim blizu!“
Ima li u svemu i ličnih ambicija, koristoljublja?
„Naravno da je lični motiv jak pokretač, ali nije primaran za ovako snažno protivljenje. Većina u narodu misli da se ovim sporazumom ne može ništa dobiti i brine ih svaka, i najmanja promena stanja. Boje se loših rešenja. Ima tu i pojedinaca koji namerno šire osećaj straha, i na toj osnovi homogenizuju narod u otporu“.
Crna Gora? Očekivali ste ovo pitanje?
„Nikad neću moći da shvatim odluku Crne Gore da prizna kosovsku nezavisnost, koja je dugoročno poremetila odnose između dva najbliža naroda. Mnogi misle da je to jedan narod! Ništa nisu dobili tim nepromišljenim potezom, ali su mnogo izgubili. Očito je sugestija uticajnih članova međunarodne zajednice imao prevagu nad nacionalnim interesima. U tom svetu se na taj način može ‘kupiti’ simpatija, ali kratkotrajno, dugoročno vas svrstavaju, kategorišu kao zemlju, pojedinca koji je sklon da pod manjim ili većim pritiskom menja stav, a takvi se ne cene!“
Đukanović dugo vlada, Crnogorci ga i dalje biraju?
„Razvio je do savrsenstva tehnologiju vladanja i pobeđivanja na izborima. Uspešan je i u razbijanju opozicije. Kad god se činilo da su se ujedinili, on je uspešnim manevrima razbijao krhko jedinstvo što i nije bilo teško među političkim liderim punim sujete. Nije mi baš milo da ovo kažem, ali Crna Gora nema svog Zorana Đinđića“.
Kako vidite i da li vidite konačnicu srpsko-albanskih odnosa, valjda narednih godina?
„Nema konačnice, jer će ovi pregovori, dijalog ili kako god to nazvali, trajati jako dugo. Mnogo je tema koje tek treba da budu stavljene na dnevni red, za koje sada još uvek ne postoji spremnost jedne ili obe strane. Najteža tema će doći na kraju – status, koji nije rešen i biće smetnja potpunoj stabilizaciji Balkana. Bez stabilne Srbije nema stabilnosti regiona, tome nas uči istorija, a Srbija ne može da bude mirna bez pravednog rešenja ovog pitanja. Ovo, sadašnje, nije pravedno i nije održivo. Proces evrointegracija može da bude od pomoći u rešavanju ovog problema i status Kosova je direktno vezan. Ipak, nisam siguran da će se status rešiti pre ulaska Srbije u Evropsku uniju (EU), pre nego bi Srbija mogla biti primljena po ‘Kiparskom modelu’ zajedno sa teritorijom Kosova, na koju se ne bi odnosila evropska pravila i zakoni, do trenutka kada se Kosovo odluči da se integriše, ili se postigne neki drugi konačni dogovor sa Srbijom. Priča da EU ne želi da uveze nerešena teritorijalna pitanja je obična floskula na kojoj insistiraju oni koji koji su mišljenja da se sa proširenjem mora usporiti i da je sad zgodno pritisnuti Srbiju da se definitivno i za sva vremena odrekne Kosova. Srbija to ne može i neće moći ni ubuduće, a interes je i Evrope da je Balkan stabilan i orjentisan ka budućnosti umesto nama svojstvene orjentacije ka prošlosti! Ne treba zaboraviti da Kipar nije jedini takav slučaj, jer nešto ranije i Irska je primljena sa sličnim problemima“.
Građanska inicijativa
Sa grupom istomisljenika pre nekoliko godina formirao je Gradjansku inicijativu „Srbija, demokratija , pravda“ (SDP) i 2010. izašli na loikalne izbore Kosovskoj Mitrovici. I pored velike antikampanje osvojili su tri (od 30) odbornička mandata i postali nezaoibilazni faktor u rešavanju opštinskih problema. Ivanovkić kaže da su im realne ambicijom da se i u okolnim opštinama pojača njihov uticaj, „jer i tamo ima mnogo ljudi sa sličnim načinom razmišljanja, ali bez prave političke opcije koja nudi mogućnost za njihovo političko angažovanje“.
Drugi svet
Zbog sporta, ali i kao direktor preduzeća putovao je po Evropi, gledao i učio. Ta sazanja o „drugom svetu i drugim ljudima“ mnogo su mu pomogla 1999.godine da brzo shvati i predvidi ponašanje stranaca u okviru međunarodnih misija na Kosovu.
Ugalj i ništa više
Na pitanje šta misli o Kosovu između mita i značajnih privrednih resursa i prirodnih bogatstava, Ivanović kaže da se ne svrstava u one koji „padaju“ na bajke o velikom prirodni potencijal Kosova. „Osim rezervi uglja, sve drugo je manje važno“.
Politika
Politikom je počeo da se bavi juna 1999. godine, kada je izabran za predsednika IO Srpskog nacionalnog veća (SNV) severnog Kosova. Bio je predsednik SNV do smenjivanja 6. juna 2001, i predsednik Opštinskog odbora SNV u Kosovskoj Mitrovici do kraja oktobra iste godine. Za člana Koordinacionog centra za Kosovo izabran je 2. avgusta 2001. godine. Na parlamentarnim izborima u organizaciji međunarodne zajednice u novembru 2001, izabran je za poslanika u Skupštini Kosova, a za člana Predsedništva Skupštine Kosova 2. decembra. Bio je nosilac Srpske liste za Kosovo i Metohiju na kosovskim parlamentarnim izborima održanim u oktobru 2004. godine.
