Aleksej Kišjuhas
Obojena ili Arapska revolucija? Jer, od početka studentskih blokada i izbijanja studentsko-narodne pobune u Srbiji, puno se drobi i laprda na temu „obojenih revolucija“.
Najavljen je i udžbenik ili odmah bestseler na ovu temu, od strane autora sa samog vrha (ili vrhovnog autora). Međutim, kada bismo našeg Petra Petrovića sa uplatnice upitali šta je tačno „obojena revolucija“, verovatno bi nas gledao – belo. Onaj radikal i gonzo-reporter Šarović bi našeg Petrovića verovatno i presaldumio dijalogom, pošto u obojenoj revoluciji nema ništa loše, naprotiv.
„Obojena revolucija“ je samo opšti termin za nekoliko slučajeva svrgavanja autokratskih, korumpiranih i proruskih režima u državama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza (Gruziji 2003, Ukrajini 2004. i Kirgistanu 2005). Sve ove revolucije bile su izazvane izbornom krađom, a imale su cilj stvaranje društava liberalne demokratije po uzoru na države Zapadne Evrope. Šta fali? Ovim revolucijama neko pridodaje i smene vlasti u Moldaviji (2009), Severnoj Makedoniji (2016) i Jermeniji (2018), odnosno revoluciju Petog oktobra u Srbiji (2000) kao prvu ili „nultu“ u nizu.
„Obojene revolucije“ kao dežurno strašilo zato koriste isključivo Rusija i Belorusija (od 2018. i Kina), pošto su u njima svrgnuti Putinovi satrapi i korumpirani poslušnici. Značajni protesti („Džins revolucija“) bili su i u Belorusiji (2006), ali su grubo ugušeni. Uostalom, kao i protesti u samoj Rusiji (2011-2013), i čije su vođe i lideri opozicije mahom poubijani i/ili potrovani (Boris Njemcov 2015, Vladimir Kara-Murza 2015. i Aleksej Navaljni 2020, a preminuo 2024. godine).
Rusija, i svi koji se proruski i antidemokratski osećaju, ove revolucije posmatraju kao „novi zapadni pristup ratovanju i destabilizaciji države“. Pošto je to zgodnije nego reći da građani postsovjetskih republika žele više demokratije i slobode, te manje korupcije i ruskog uticaja u svojoj državi i društvu. I to je, otprilike, sve.
I sad, ako ovdašnje vlasti već plaše građane nasilnim političkim i društvenim promenama, zašto jednostavno ne kažu – „Nećemo dozvoliti revoluciju u Srbiji“? Pa, biće da to ne zvuči dovoljno efektno, jer neki bi građanin verovatno i poželeo omanju revolucijicu, ako može. Zatim, zašto ne govore „Nećemo dozvoliti novi Peti oktobar u Srbiji“, verovatno prvu i onu stvarnu obojenu revoluciju na svetu? Pa, zato što Peti oktobar najzad deluje krajnje zgodno i iznova atraktivno. I onda, deder „obojenu revoluciju“ – zvuči kao šarena laža, a ne znači ništa.
Ove pobune i revolucije su međusobno slične jedino zato što ih je stvorio slični sociopolitički kontekst. Kao i univerzalna ljudska želja za slobodom (ili bar poštenim izborima), a ne ista USAID ruka. Svako ko promrmlja „obojena revolucija“ – viri mu ruski priručnik iz džepa, i to je tako. Naprosto, ova sintagma se, po ruskom štimu, počela koristiti kao uvredljivi i zaveraški termin za antirežimske (i „antidržavne“) proteste koji su „izazvani spolja“. A ovako se prikazuje jedino kvarna nebriga za autentične potrebe i želje sopstvenih građana, i koji se posmatraju kao bezumni automati sa izlivom Zapada, džinsa i koka-kole u mozak. I što im onda valja isterati pendrekom ili nervnim otrovom odatle.
Međutim, da su srpske vlasti i njihovi spin-doktori pažljivije analizirali revolucije, pučeve, državne udare, ustanke i masovna nezadovoljstva (umesto prepisivali ruske recepte iz Lubjanke), bilo bi razboritije da koriste jednu drugu babarogu. A to je – „Arapsko proleće“. Jer, sličnosti ili analogije između tekućeg „srpskog proleća“ sa onim arapskim su – poprilične. Možda i zato niko ne plaši građane Srbije „arapskim scenarijem“, da se neko ne doseti.
Termin „Arapsko proleće“ aludira na Revoluciju iz 1848. godine (koja se naziva i „buđenjem“ ili „prolećem nacija“), odnosno na „Praško proleće“ (1968). Kao takav, on ima konotaciju revolucionarnog pokreta koji insistira na demokratizaciji društva i borbi protiv autoritarne vlasti (a ne na godišnje doba – „Arapsko proleće“ započelo je u decembru, dok mnogi učesnici i nisu bili Arapi). Ceo proces ili fenomen mnogi nazivaju i „Arapskom revolucijom“. O čemu se tu radilo?
Arapsko proleće ili revolucija je kolektivni naziv za revolucionarni talas koji je zahvatio mnoge zemlje u Severnoj Africi i na Bliskom istoku. Ovo „buđenje“ je započelo u Tunisu 17. decembra 2010. godine, a nastavljeno je 2011. u Egiptu (25. januar), Jemenu (27. januar), Bahreinu (14. februar), Libiji (15. februar) i Siriji (15. mart), gde u izvesnom smislu traje i danas.
Ukratko, u pitanju je bio veliki broj raznovrsnih revolucionarnih događaja (nasilnih i nenasilnih demonstracija, protesta, pobuna, nereda, državnih udara i građanskih ratova) koji je rezultirao u svrgavanju višedecenijskih diktatora u Tunisu, Egiptu, Libiji i Jemenu, uz masovne pobune u Bahreinu i Siriji, kao i goleme proteste i ulične demonstracije u Jordanu, Maroku, Alžiru, Libanu, Kuvajtu, Omanu i Iraku. Zato se i svi ti različiti događaji razumeju kao deo jednog ili jedinstvenog revolucionarnog procesa.
Kao i u Srbiji, uzroci ovih arapskih ustanaka bili su borba protiv autokratije, korupcije i policijsko-partijske brutalnosti, a konkretni „okidač“ tipično je bila neka specifična tragedija. Na primer, u Tunisu se 26-godišnji siromašni i ulični prodavac voća i povrća Muhamed Buazizi polio benzinom i javno zapalio na trgu ispred skupštine grada. Ovo je uradio iz protesta, pošto mu je policija konfiskovala kolica, elektronsku vagu i robu (jer nije imao dozvolu za prodaju), uz dodatno maltretiranje i ponižavanje.
Nezadovoljstvo zbog represivne diktature, inflacije i nezaposlenosti mladih je eskaliralo, a predsednik Ben Ali (optuživan i za državnu trgovinu drogom) je svrgnut nakon 24 godine. Pobegao je iz zemlje, raspuštena je tajna policija i vladajuća stranka, oslobođeni su politički zatvorenici, usvojen novi ustav i izabran novi parlament. U drugim arapskim državama takođe svrgavaju diktatore, ali uz krvave građanske ratove (u Libiji je Gadafi ubijen 2011, a u Siriji je Asad svrgnut tek 2024) ili uspon desničarskih, islamističkih i fundamentalističkih aktera u političkom vakuumu.
Detaljnija analiza „Arapskog proleća“ zahteva više prostora – ili još nekoliko kolumni – ali suština ostaje sledeća. Razni ekonomski, politički, religijski i moralni faktori doprineli su razvoju masovnog nezadovoljstva među arapskim građanima. Veliku ulogu u njihovom informisanju i organizovanju odigrale su i digitalne društvene mreže poput Tvitera. Uz to, usvajanje neoliberalnih politika doprinelo je smanjivanju sredstava za mnoge socijalno ugrožene građane, što ih je dodatno osiromašilo, frustriralo i radikalizoval.
Obrazovani i prodemokratski orijentisani mladi ljudi organizovali su inicijalne proteste koristeći internete i svojevrsne plenume, a njima se ubrzo pridružuju lideri profesionalnih organizacija, sindikati, ali i verski fundamentalističke grupe. Gotovo svi učesnici u protestima imali su jedinstven cilj – svrgavanje konkretnog diktatora, i koji je obično decenijama bio na vlasti. Ali, njihove vizije o tome kako treba da izgleda novo postrevolucionarno društvo bile su različite i međusobno suprotstavljene. Zvuči poznato?
Ipak, Arapsko proleće jeste izazvalo najveću društvenu transformaciju na Bliskom istoku i na severu Afrike još od perioda dekolonizacije. U veoma kratkom roku i gotovo simultano, svrgnut je veliki broj višedecenijskih diktatora i/ili su eskalirale mnoge pobune koje reformišu ove države. Istovremeno, negde izbijaju tragični građanski ratovi, te grube odmazde i gušenja revolucije.
Nakon nekoliko meseci euforije i velikih očekivanja, Arapska revolucija je „usporena“ ili gurnuta u stranu na nekim mestima, a brutalno ugušena na drugim. Ona je zaustavljena i zbog krvavih građanskih ratova, zbog licemerja Zapada gladnog za arapskom naftom, ali i zbog verski konzervativne kontrarevolucije, pa krajnja sudbina ili ishod Arapske revolucije ostaju neizvesni. Kakva će biti sudbina „Srpskog proleća“ ili buđenja, ostaje da se vidi.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
