Aleksej Kišjuhas
Studenti će promeniti svet. Zapravo, već su ga i menjali i promenili na bolje. Kao što je u Fusnotama bilo reči, studentski protesti protiv sistema „kvota“ za državne poslove u Bangladešu proizveli su masovni narodni ustanak. I korumpirana premijerka, na vlasti od 2009. godine, podnela je ostavku i pobegla iz zemlje.
Demonstracije su počele mirno, a predvodili su ih studentkinje i studenti gnevni na sistem koji favorizuje one sa vezama u vladajućoj partiji. Sredinom jula 2024, oni se sukobljavaju sa policijom i provladinim aktivistima, i najmanje nekoliko stotina ljudi (i studenata i policajaca) je izgubilo život. Zapaljena je i državna TV stanica. Nakon prevrata, i premijerkina rezidencija. Iako su prosečni prihodi u Bangladešu bili utrostručeni u prethodnoj deceniji, ovaj ekonomski rast pre svega su osetili jedino pripadnici vladajuće stranke i manuelni radnici, a ne mladi i obrazovani ljudi. Zbog nefer uslova, glavna opoziciona partija u Bangladešu je bojkotovala izbore 2014. i 2024. godine. A zatim su studenti preuzeli stvar u svoje ruke. Najnovije vesti? Studenti su u februaru ove godine najavili formiranje svoje političke partije. Živi bili, pa ispratili.
Naravno, nije to bio jedini slučaj da su studenti odigrali ključnu ulogu u narodnim ustancima koji obaraju vlasti i nenarodne režime. Na primer, u Pakistanu u oktobru 2024, izbili su studentski protesti zbog navoda o silovanju studentkinje u podrumu na jednom univerzitetskom kampusu. Vlasti su pokušale da zataškaju ceo slučaj, a na studente su i pucali i bacali suzavac. Na stotine studenata je uhapšeno zbog „vandalizma“ i blokada saobraćaja. Osnovni studentski zahtevi bili su posvećeni pitanjima bezbednosti (mahom žena), rasprostanjenog seksualnog nasilja i uznemiravanja, ali i nepoverenju u institucije vlasti. Studentima se ubrzo pridružuju i poljoprivrednici, protestujući protiv cena žita, brašna, struje i slično, kao i pakistanske etničke manjine u ime ljudskih prava. Pokret je „nepolitički“, odnosno nestranački i generacijski, dok vlast demonstrante optužuje za – separatizam. Jedna od studentkinja je poručila da je osnovna poruka protesta za milione Pakistanaca sledeća: „Primetite nas!“. Zvuči poznato?
Kao u Bangladešu, studentski protesti su svrgnuli vlast i na Šri Lanki 2022. godine. Sporadične demonstracije zbog ekonomske krize, restrikcija struje i vode, te nestašice osnovnih potrepština, prerastaju u višemesečne proteste od marta meseca. Studenti su u aprilu okupirali glavni trg u Kolombu, zahtevajući ostavku predsednika i ostavku vlade (premijer je bio predsednikov stariji brat). Dakle, studenti su blokirali ovaj trg, mesecima živeli u šatorima, držali govore, koncerte i pozorišne predstave. Vlasti su uvele policijski čas, proglasile vanredno stanje, ovlastile vojsku da hapsi studente i civile, ograničile pristup internetu, ali – džabe. Demonstranti u julu upadaju u predsednikovu rezidenciju, a on beži iz zemlje na Maldive.
Nema ništa „obojeno“ u ovim revolucijama, i sve je posve crno-belo. A istorija je prenapučena uspešnim studentskim protestima ili poslovičnim „pumpanjem“. Bliže ovom delu sveta, studenti Politehničkog univerziteta u Atini ustali su protiv diktatorske vojne hunte u novembru 1973. godine. Oni su u mirnim protestima okupirali kampus, a ubrzo im se pridružuje na hiljade građana. Režim je na studente poslao tenkove, sa najmanje 30 žrtava (i na hiljade povređenih). Par dana kasnije, jedan vojni oficir je izveo državni udar i uveo još strožiji režim. Bez uspeha, i demokratija se 1974. vratila u Grčku u kojoj je i bila nastala. U Sjedinjenim Američkim Državama, takođe rodnom mestu (moderne) demokratije, studenti ustaju protiv – rata. Prvo rata u Vijetnamu, a zatim i napada na neutralnu Kambodžu od strane korumpirane administracije Ričarda Niksona 1970. godine. Četvrtog maja, stotine studenata Univerziteta Kent Stejt u Ohaju demonstriraju protiv bombardovanja Kambodže, a vlasti pucaju na studente (četvoro mrtvih i devetoro ranjenih). Ovaj slučaj dovodi do masovnih demonstracija širom Amerike, kreira čitavu antiratnu kontrakulturu, a SAD se vremenom povlače iz Vijetnama. U štrajkove ili bojkot nastave tada je stupilo oko 4 miliona studenata, a blokirano je oko 900 američkih univerziteta i koledža.
Studenti su imali ključnu ulogu i u višedecenijskoj borbi protiv aparthejda ili vladavine bele manjine u Južnoj Africi. Bilo je to u kvartu Soveto u Johanesburgu u junu 1976, kada crni studenti protestuju protiv nametanja belačkog afrikanerskog jezika i rasne represije. Demonstracije se ubrzo šire državom, kao ustanak protiv segregacije i ukidanja osnovnih ljudskih prava, što zatim primećuje čitava međunarodna zajednica. Naravno, studenti su 1968. pokrenuli i prelomne događaje, blokade i štrajkove u Francuskoj (i drugim zapadnoevropskim zemljama), ali je slično bilo i u Poljskoj, Meksiku i Jugoslaviji iste godine (dok studenti 1966. marširaju protiv vojnih vlasti u Brazilu). Studenti su pokrenuli i, nažalost, neuspešne prodemokratske proteste u Kini na trgu Tjenanmen u Pekingu 1989, sa pratećim masakrom ili krvoprolićem. Više uspeha je imala nenasilna ili „plišana“ revolucija u Čehoslovačkoj, i koja je započela nakon što policija razbija studentske proteste 17. novembra iste 1989. godine. Veliki protesti i okupacije univerziteta bili su organizovani i protiv rata Izraela i Hamasa, kao npr. na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku (2024), iznova praćeni represijom i hapšenjima.
Prosto je, ali i čarobno kao pasulj – studenti su „foto-robot“ gotovo svakog uspešnog protesta. Mladi su, maštoviti, imaju slobodnog vremena, ali i istančani osećaj za (ne)pravdu. Oni su paradigma borbe protiv sistema ili protivu otmičara naših institucija. Upravo zato, studentski protesti postoje od kada je studenata i univerziteta. Dakle, još od srednjeg veka. Neki od njih bili su štrajk i blokade Univerziteta Oksford iz 1209. godine, odnosno Univerziteta u Parizu 1229. godine – i koji je trajao dve godine. Slično je bilo i na ruskim i na američkim „crnim“ univerzitetima u prvoj polovini 20. veka (za socijalizam, odnosno protiv rasizma), baš kao i na Univerzitetu u Beogradu. U Srbiji, Dan studenata se obeležava u znak sećanja na ubistvo studenta prava i mladog komuniste Žarka Marinovića tokom studentskog štrajka u aprilu 1936. godine. Ovaj štrajk je obuhvatio gotovo sve univerzitete i fakultete u tadašnjoj Jugoslaviji (Beograd, Zagreb, LJubljana, Skoplje i Subotica), sa jasnim programom i 16 zahteva (za veću autonomiju, protiv prisustva policije itd). I sad, na ovaj studentski štrajk ili blokade reagovali su ovdašnji fašisti (Organizacija jugoslovenskih nacionalista ili ORJUNA), koji su nastojali da ih razbiju, te ubili Marinovića sa leđa. A Međunarodni dan studenata obeležava se 17. novembra, kao sećanje na 1939. godinu kada su nacisti ubili 20 čehoslovačkih studenata. Više od 1.200 studenata tada je odvedeno u koncentracione logore, a studentski domovi i univerziteti su pretvoreni u kasarne.
Tokom vladavine diktatora i fašiste Franciska Franka, bio je crnohumorni vic da Španija ima najobrazovaniju policiju na svetu – zato što je stalno boravila na univerzitetu. Danas univerzitete progone i zatvaraju „briksovci“: Putin, Si, Modi i Orban, a ne samo režimi Bangladeša, Pakistana i ostalih Šri Lanaka, odnosno šatro „trećih“ svetova (a prisetimo se i zloglasnog „Šešeljevog“ Zakona o univerzitetu iz 1998). Međutim, bez uspeha, pa im diktatori beže dok drhte pred snagom indeksa.
Zašto fašisti mrze univerzitete?“ pitao se profesor filozofije Džejson Stenli sa Univerziteta Jejl u istoimenom autorskom tekstu za Gardijan (2024). A moguće je i upitati sledeće – zašto univerziteti mrze fašiste? Zato što, još od prve Akademije (izvesnog Platona) ili od Univerziteta u Bolonji (1088), prvog na planeti Zemlji, u pitanju mahom jesu prostori dijaloga i solidarnosti, znanja i kritičkog mišljenja, kao i prostori slobode. I naprosto nema bolje mobilne aplikacije ili društvene institucije od toga.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
