Dragan Banjac
Pre dva dana ovaj zao svet zamenio je sigurno nešto boljim novinar i pisac (a bio je oboje s velikim slovom!) Dževad Sabljaković. Mediji su rekli da je rođen u Beogradu 1939. godine, a odrastao u Cazinu, u Bosni. Da je završio svetsku književnost i magistrirao na temu Struktura zapadnoevropskog romana XX veka.
Počeo je na Trećem programu Radio Beograda. Uređivao je godinama emisije Televizije Beograd o umetnosti i književnosti (Otvorena knjiga, Petkom u 22). Potom je bio urednik na televiziji Jutel i glavni urednik Radio Broda. Kao slobodan novinar izveštavao je za mnoge strane medije.
Objavljivao je eseje i priče u listovima i časopisima bivše Jugoslavije. Priče je objavio u knjizi Kula Radetina (Beograd, 1978). Neke od njih prevedene su na strane jezike, a jedna je pretočena u TV dramu Posjeta. Romanom Omaha (Beograd, 1986) otvorio je do tada tabu temu bune u Cazinskoj krajini 1950. godine.
Roman Kako ubiti gospodina Frojda, o atmosferi pred Sarajevski atentat na periferiji Austrougarske, u Bosni, objavio je 2014. godine i potvrdio se kao vrstan pripovedač modernog senzibiliteta i izgrađenog stila. Živeo je u Cazinu, Beogradu i Parizu.
Ali Dževad je bio mnogo više od toga. Bio je naš drugar, Naš, bez ostatka. Godinama smo u svom zabranu, kafeu „Galeriji“ legendarnog košarkaša Dragana Kapičića (mog dragog kuma), čuvali ovo malo duše što je u nama ostalo. Filip David, Nenad Prokić, Dragan Banjac, Lordan Zafranović, Predrag Koraksić, Srđan Valjarević, Mileta Prodanović, Ibrahim Hadžić, Goran Babić, Jelena Trpković, Ivan Torov, Božidar Šujica, Predrag Čudić, Predrag Koraksić, Svetislav Basara, Zoran Vuletić, Dušan Petričić, Veljko Đurović, Novica Milić, Slobodan Stupar, Fahri Musliu, Zoran Živković, Sonja Biserko, Milan Đorđević, Rade Terzić, Dževad Prekazi, Slobodan Pejović, Branka Mihailović, Vesko Ivanović, Sead Spahović, Dragan Stojković, Dušan Janić…
Iz Botunja kod Kragujevca bi nam stizao Vidosav Stevanović, iz Splita Viktor Ivančić, Igor Galo iz Pule, Bogdan Tanjević iz Trsta, Zdravko Bazdan iz Dubrovnika, Zvonko Maković iz Zagreba, Vehid Šehić iz Tuzle/Sarajeva, Škeljzen Malići iz Prištine, Naum Panovski iz Vašingtona, Dževad iz Pariza, Bora Ćosić iz Berlina, Janja Klasinc iz Ljubljane, Zoran Amar iz USA…
Pre nekoliko godina genijalni karikaturista Predrag Koraksić Corax je klapu, čiji je član od „osnivanja“, šalozbiljno prozvao „krizna grupa“. Dve stvari bi valjalo pojasniti. Koliko god izgledalo na prvi pogled ne radi se o ljudima koje bi trebalo zvati jugonostalgičarima, mada nikome od nas nije mrska. Tu niko nikad nije postavljao pitanje nečije nacionalnosti. Tu i tamo neko bi se zdravo našalio i to bi bilo sve na tu temu. Druga stvar koju treba reći vezana je za člana nepostojećeg „izvršnog odbora“, Lordana zafranovića. Imao je običaj da ponekad u šali kaže da bi vlast „jednom bombicom riješila problem sa srpskom inteligencijom“. Govorio je to, iako je znao da „krizna grupa“ vlastima (od posle raspada Jugoslavije do danas) ne pridaje nikakav značaj.
Malim balkanskim bogovima nismo, dakle, davali značaj i možda su nas baš zbog toga mrzeli i držali „na oku i uhu“. Prepoznavali smo nekolicinu žbirova, bivših policajaca koji bi se namestili blizu i bili razočarani zbog mršavog materijala. Uvek su morali da slažu, izmišljaju ponešto da bi zaradili crkavicu. „Zašto onom suvonjavom ne daš olovku i papir“, jednom mi je rekao Sabljaković. Kasnije sam mu ispričao da sam u krajnje čudnim okolnostima, tokom jedne sahrane, razgovarao s našim islednikom. „I, o čemu ste pričali?“, pita Dževad. Najviše o tebi, rekoh mu. „Baš o meni!?“ Čuli su da spremaš novu Cazinsku bunu! „E, sad si slagao kao pas!“ – reče uz njegov poznati osmejak. Najviše se ipak smejao kad sam mu kazao da je žbir bio iznenađen kada je otkrio da Filip David nije uštogljeni pisac nego „jedan zajebant“.
Njegova kćerka Una rekla mi je da se tata iz „Galerije“, i kasnije iz „Smaragda“ (Palmotićeva 10) „vraćao kući u dobrom raspoloženju“. To je, zapravo, bila neozbiljna družina koja je imala stav o „društvenim kretanjima“, ali kao definitivno poraženi nismo se pačali u političku prljavštinu. Basara i moja neznatnost kako bi on rekao nešto smo pisali, to i danas činimo, Koraksićeve i Petričićeve karikature govore više od svih analiza i komentara ali se neprestano pitamo – čemu sve to.
Sabljaković je bio dobri duh. Nikad nije otrcavao svoju bivšu kuću (RTB/RTS). Bio je veći i širi od toga. Ali kad bismo krenuli kući rastajali bismo se često kod „zloglasne Politike“. (Zajednička kovanica!) Imao sam osećaj da mnogo jeda skrva, gomila i pakuje u svoju tananu dušu. Na dan smrti razmenio sam nekoliko poruka sa kolegom Veliborom Čovićem. U jednoj kaže: „Iz Sarajeva je otisao na RADIO BROD. Poslije u Pariz. Sretali smo se ljeti nekoliko puta, u Neumu kod Milana Trivića. Imao je težak period u Francuskoj. Kada sam bio glavni urednik TVCG (1998-2002) angažovao sam ga za dopisika iz Pariza…“
„Galerija“ je, ipak, govorio je Sabljaković, malo podsećala na parisku „Rotondu“ koju je opisao veliki Ilja Grigorijevič Erenburg („Ljudi, godine, život“). Rotonda nije podsećala na pećinu već pre na seizmološku stanicu u kojoj su ljudi beležili potrese neosetne na ostali svet. Uopšte uzev, francuska policija se nije mnogo varala kada je „Rotondu“ smatrala opasnom po društveni mir i red, kaže Erenburg, koji u istom delu navodi i nepotpun spisak gostiju: Francuski pesnici Gijom Apoliner, Maks Žekob, Blez Sandrar, Kokto, Salmon, slikari Leže, Vlaminik, Andre Lot, Metsanže, Glez, Karno, Rame, Šantal, kritičar Elifor. Španci – Pikaso, Huan Gris, Marija Blanšal, novinar Korpus Barga, Italijani: Modiljani i Sverini, Meksikanci – Dijego Rivera i Saraga, ruski slikari – Šagal, Sutin,Lorijonov, Gončarova, Šterenberg, Fedr, Fontinski, Marevia, Izdepski, Indelbaum, Orlova. Poljaci – Kisling, Markusi, Gotlib, Zak, Japanci – Funčita i Kavašima, norveški slikar Krog, danski vajari Jakobsen i Fišer i Bugarin Georgi Peskin…
Prošlog leta smo tvrdo dogovorili da zajedno posetimo utvrđenje Ostrožac, izgrađenog davne 1286, udaljenog od Bihaća 17 a od njegovog Cazina osam kilometara manje. Da se još jednom nagledamo boje predivne, jedinstvene Une…
Evo ga na fotografiji u bašti „Galerije“, moguće da je bilo prošlog proleća. S leva: Nenad Subotić, Dragan Banjac, Dževad Prekazi, Dževad Sabljaković, Bogdan Tanjević, Vesko Ivanović, Bojan Tončić i Ilja Slani (okrenut leđima). Boša, on i Preki držali su banku.
Kada mu se sutra na Novom groblju (14 sati) budemo poklonili još uvek nećemo biti svesni da nas je napustio i još dugo ćemo iščekivati njegov dolazak iz Pariza.
Adio drugar!
